Јово Бакић - "Европска крајња десница (1945 - 2018)"

Приказ књиге Јова Бакића: Европска крајња десница 1945 – 2018, у издању Clio, Београд, 2019 (стр. 699)

Из жеље да се покрије историјат странака почев од краја Другог светског рата аутор је обрадио искључиво оне европске државе које су се нашле ван социјалистичког лагера из разлога што вишепартијски живот у земљама бившег Варшавског пакта и бивше СФРЈ почиње тек крајем 80-их и почетком 90-их. У самом делу су од посебног значаја појмови крајња десница, екстремна десница и радикална десница. Први појам, који се нашао у наслову књиге, а који је и најсвеобухватнији, укључује у себи друга два. Екстремна десница обухвата како фашистичке режиме из међуратног периода, који су војно поражени 1945. године, али и оне покрете настале након тога који баштине расистички и ксенофобични национализам, одбацују парламентарну демократију и темељне идеале Просветитељства, у практичној политици примењују насиље и са поштовањем се односе према губитницима у Другом светском рату. Радикална десница, коју Бакић ставља између екстремне и конзервативне, прихвата демократију, одбацује употребу насиља, али задржава национализам који најчешће прати култур-расизам. Од посебног значаја је и појам „шовинистичка социјална политика“ (Welfare chauvinism), који у делу подразумева државу благостања, али само за припаднике сопствене нације, а који врло често одликује економску политику поменутих странака. Аутор је у књизи исказао и интелектуално поштење признавши да истраживане политичке групе представљају опцију коју он сматра најдаљом од свог идеолошког опредељења. Све то, уз детаљно истраживање материје и занимљив стил писања, чине дело вредним читања, макар се не слагали у свему са аутором.

Највећи број анализираних политичких опција које још увек делују, оцењене су као радикална десница, док је екстремна била чешћа у првом периоду након Другог светског рата, док данас представља мањину, оличену у странкама као што су Златна зора (Χρυσή Αυγή), Шведске демократе (Sverigedemokraterna) и Британска национална партија (British National Party). Када је пак о радикалној десници реч аутор, према начину настанка, разликује три врсте ових партија. У првом случају реч је о екстремним десничарима који су временом, што због стратегије и жеље да прошире бирачко тело, а што због уверења, уклањали и ублажавали поједине аспекте своје идеологије – најчешће антисемитизам – и тако временом постајали радикална десница. Други случај представљају неолиберали[1], странке у чијем центру пажње је у почетку била, приватизација, смањење пореза и фискална одговорност, а који су се временом радикализовали, пригрливши ксенофобију. У трећем случају реч је о конзервативцима који су временом отишли сувише удесно.

Идеални тип[2] постепеног преласка са екстремне ка радикалној десници аутор проналази у француском Националном фронту. Странка је основана 1972. године, мада Бакић, са разлогом, њихов историјат почиње и пре тога пративши политичку каријеву њиховог оснивача Жана-Марија Ле Пена (Jean-Marie Le Pen), који се током својих студија права непосредно након Другог светског рата, кретао у морасовско-петеновским круговима, 1954. прикључио француској војсци која се борила против независности Вијетнама, да би се по повратку у Француску прикључио Независној омладини Париза (Jeunes indépendants de Paris) која је деловала унутар националистичког покрета Француски Алжир (Algérie française) да би 1956. са 27 година постао посланик у француском парламенту на листи Удружења за одбрану трговаца и занатлија (L'Union de défense des commerçants et artisans) предвођених Пјером Пужадом (Piere Poujade). Описана је и промена економских програма странке која се кретала од корпоративизма 70-их, који је у другој половини деценије био замењен са класичним либерализмом, да би од почетка 90-их, падом Берлинског зида и окретањем традиционално левичарских партија средњој класи, странка прешла на „шовинистичку социјалну политику“. Аутор уочава и променљив однос према НАТО-у, који је у време Хладног рата био позитиван, јер био виђен као брана против комунизма, до каснијег негативног који је уследио након пада Берлинског зида када је заузет пријатељски став према Русији, што се посебно огледало у подршци руској страни приликом сукоба у Украјини. Као кључну личност у преласку странке из екстремне у радикалну десницу Бакић види Марин Ле Пен (Marine Le Pen), која је на чело странке дошла 2011. године, у потпуности одбацивши очев антисемитизам, па чак и самог оца из чланства странке и која је приближила Национални фронт ширим друштвеним слојевима, што је за последицу имало и њен улазак у други круг председничких избора 2017. године, у којем је она додуше поражена, освојивши 33,9% гласова.

Када је реч о десничарској радикализацији неолиберала, ту нам је интересантан пример Салвинијеве Лиге за север. Реч је о странци основаној 1991. године уједињењем више аутономашких покрета. Све њих је окупљало уверење да се новац са, привредно развијенијег, северног дела Италије одлива на сиромашнији југ. Временом се њихово аутономаштво радикализовало те је идеологија странке укључивала и стереотипе према Италијанима са југа (посматрани су као „мафијаши“, „лењивци“, „нерадници и сл), да би средином дате деценије, под вођством тадашњег лидера Умберта Босија (Umberto Bossi) странка кренула чак у сепаратистичке воде отворено позивајући на „независност Паданије“, те је тада уз стереотипе према јужњацима убачена и тврдња како су Паданци посебан народ који потиче од Келта и Германа, те се разликују од Италијана чији су преци Етрурци и Грци. Парола је тада била „Африка почиње код Рима“. Боси је отишао чак тако далеко те је 1997. изјавио да „кад види италијанску тробојку, он 'полуди', па је 'користи да обрише д...“ (Бакић, 2019: 271). Међутим, како нова политика није донела жељене резултате, странка је напустила сепаратизам, а како је уз то у Италију почело да пристиже све више и више миграната из Албаније и из северне Африке, направљен је додатни заокрет према прихватању не само Италије као државе, већ и италијанског национализма као идеологије, што је за последицу имало и ширење страначке базе у јужне делове земље. На локалним изборима слоган је гласио „Глас више (Лиги), један Албанац мање“. Такође, услед негативног става према муслиманским мигрантима, али и услед израженог антиамериканизма Лига је осудила НАТО бомбардовање Србије 1999. На тој геополитичкој линији се и Босијев наследник Салвини заложио за укидање санкција Русији.

Још један интересантан пример радикализације неолиберала имамо у Холандији. Реч је о држави, која са једне стране има јаку традицију борбе против крајњег национализма, а у којој, са друге стране, живи 2.6 милиона људи који нису рођени у њој или су потомци барем једног родитеља који се није родио у истој. Највише је Турака и Мароканаца. Бакић констатује како је реч о држави која је учинила јако много на интеграцији муслимана, а демографске процене показују да би они требало да до 2020. године постану већина у три највећа холандска града. Лета 2001. се догодило да је један имам, кога је довела влада Холандије ради задовољења потреба муслимана, упоредио гејеве са свињама, а након терористичког напада 11. септембра, део муслиманске омладине на улицама је то прославио. Тада се појавио декларисани геј и бивши марксиста Пим Фортајн (Pim Fortuyn), који се заложио за „промену 1. Члана Устава који забрањује дискриминацију на основу религијске припадности или сексуалне усмерености, у одбрану имамовог права да га назива свињом, али и свог права да каже како је ислам на основу хомофобичне нетрпељивости и негирања права жена једна 'заостала религија', те да би имиграцију муслимана требало зауставити“ (Бакић, 2019: 343-344). Реч је такође о човеку који се противио америчким интервенцијама, јер „као што Холанђани не треба да дозволе 'неком Алибаби' да им уређује живот, тако ни муслимани не треба да пристају на уплитање Запада“ (Бакић, 2019: 345). Његова листа је победила на локалним изборима у Ротердаму и на парламентарним изборима 2002. али није постао премијер услед тога што га је, девет дана пред изборе, убио 32-годишњи активиста за заштиту права животиња.

Када је реч о радикализацији конзервативаца пример тога Бакић проналази у Партији за независност Уједињеног Краљевства (UK Independence Party) партији која је настала на таласима британског евроскептицизма, најпознатијој по свом лидеру Најџелу Фаражу (Nigel Farage) која се са Торијевцима борила како за гласаче тако и за финансијере привуковши к себи многе којима је Британска национална партија била неприхватљива.

***

Како је у самом делу исказано интелектуално поштење, верујем да је тако нешто потребно и у приказују чији је аутор на конзервативној политичкој линији. Бакић се у свом делу бави и потенцијалним узроцима настанка и јачања крајње десних странака. Делом и са тим циљем он анализира и структуру бирача свих обрађених странака. Оно што је заједничко огромној већини њих, то је да је у великом проценту реч о мушким припадницима радничке и ниже средње класе који су у ранијем периоду гласали за традиционално леве странке, а који су се осетили разочарано услед тога што су социјалдемократске странке у највећој мери напустиле бригу о нижим слојевима и окренуле се средњој класи након што је, завршетком Хладног рата, нестао страх од социјалистичке револуције. Прецизно је констатовано како су швајцарске социјалдемократе једне од ретких које нису усвојиле Трећи пут[3] у економији. Та „издаја радничке класе“ је препозната као један од фактора јачања свих радикално десних странака, без обзира на њихово порекло.

Међутим, необично је што у књизи није констатована једна друга „издаја“ која се догодила. У овом случају реч је о „идеолошској издаји“ од стране традиционално конзервативних партија које су већином окупљене у ЕПП. Најизразитији пример тога је ван сваке сумње немачке Демохришћанска унија (Christlich Demokratische Union), странке која би, под вођством Ангеле Меркел, тешко уопште могла да буде сматрана за конзервативну и десну политичку опцију. Из редова поменута странке, а за председницу Европске комисије изабрана је Урсула Гертруд фон дер Лајен (Ursula Gertrud von der Leyen), заговорница права истополних парова да усвајају децу, која је приликом избора на нову функцију навела потребе за, снажнијом улогом ЕУ у борби против климатских промена, остваривање социјалне правде и једнакости, успостављање пуне родне равноправности и политику емпатије и моралне обавезе према миграцији и давању азила. Све ово тешко да може да буде сматрано за десницу и при најлабавијој дефиницији. Сличан случај имамо и код бившег британског премијера Дејвида Камерона (David Cameron) који је подржао увођење закона и истополним браковима, без обзира на отпор у својој партији. Изгледа да то донекле предосећа и сам Бакић, па тако наводи да су брана успону крајње деснице често били конзервативци који су у већој мери били удесно – наводе се примери Де Гола, Маргарет Тачер, шпанских народњака и главних ирских странака – једино што то није поменуто јасније, као и што није констатовано да је таквих конзервативаца све мање. Традиционално опредељени гласачи као и идеолошки формирани конзервативци не могу баш лако да дају гласове таквој разводњеној и деидеологизованој „десници“ и у томе треба тражити један од разлога за успех радикално десних опција, од којих многе данас имају неупоредиво више сличности са конзервативцима од пре неколико деценија него са фашистичким опцијама пре и у време Другог светског рата.

Такође, када се већ праве поређења историјских фашиста и данашње крајње деснице у смислу да ова друга представља опасност по будућност човечанства слично као и прва, том проблему би требало да се приђе пажљивије. Јер онај аспект фашистичке политике који је довео до Другог светског рата и његових разарајућих и геноцидних последица су велике територијалне претензије, пре свега Немачке, али и Италије – чега углавном нема код странака које су анализиране у књизи. И не само да нема, већ поменуте странке врло често имају позитиван став према Русији, а многе се противе и интервенцијама НАТО-а на Блиском истоку, ако не и самом постојању Алијансе. На континенту предвођеном таквим лидерима може да буде само више мира него што сада има, јер ратови не избијају због ограничавања усељеничких квота. То је у вези и са увелико коришћеним термином „шовинистичка социјална политика“. Мишљења сам да он ни најмање није бесмислен уколико се мере државе благостања заиста примењују само за припаднике сопствене нације, али огромна већина анализираних странака то не чини, већ сматра да треба направити разлику између сопствених држављана (међу којима има припадника свих раса, нација и вера) и оних који то нису.

Уколико би се прихватили овако благи критеријуми за проглашење неке опције крајње десном, што је можда једина слаба тачка књиге, то би на известан начин релативизовало и Други светски рат. Јер закони који забрањују „расно мешање“ са Јеврејима и другим „нижим расама“, као и позиви за њихово истребљење, свакако нису исти па ни слични као позиви да се миграција ограничи, да се усељеници који почине криминални акт депортују или да држава треба да ради на асимилацији. Чак, уколико би се такви критеријуми прихватили, онда би њихова доследна примена неминовно довела до схватања Другог светског рата као међусобног рата крајњих десничара. Јер, Черчил, Рузвелт и Стаљин, којима припада слава због победе Хитлера и његових савезника на бојном пољу, тешко да су били већи космополити од Штрахеа, Фаража и Лепенове. Први је имао врло отворено расистичке ставове, у време другог Афроамериканци нису били чак ни законски равноправни са својим белим суграђанима, а захваљујући политици трећег популација кримских Татара је највећим делом депортована са области у којој су живели вековима. Исто тако, Двајт Ајзенхауер, који је као генерал учествовао у борбама у западној Европи против нацистичке Немачке, се касније када је постао председник, није либио да употреби америчку војску да депортује преко милион илегалних миграната из Мексика.