Монтенегринство у другосрбијанском огледалу или зашто је сваки национализам добар уколико је антисрпски

Постоје нека друштвена питања на којима различити појединци, одговарајући на њих, заправо много више говоре о себи. Тако се поштење и аналитичност особа које се перципирају као српски националисти у многоме може проверити на основу њиховог односа према Вучићу. Уколико о њему изражавају позитиван став ту, или постоји неки мање или више видљив лични интерес да се тако говори, или је напросто реч о особама којима разумевање политике не иде баш најбоље.

Да тај савез није нешто ново, већ константа која постоји већ дуже време можда се најбоље може видети по изјави Ненада Чанка, да се он још од 1991. године залаже за независну Црну Гору [2]. И заиста Чанак је још 90-их имао добре односе са Славком Перовићем, једним од првих црногорских сепаратиста и једним од оснивача Црногорске православне цркве [3]. То савезништво постаје веома видљиво када год дође до одређених тензија између црногорског режима и Србије, Срба и Српске православне цркве. Обично то буде тако што Ђукановић, или неко из његовог непосредног окружење, изнесе лавину антисрпских оптужби, а затим се неко од српских представника усуди да на то немушто одговори. И одмах крену уобичајне приче о мешању у унутрашње ствари суверене Црне Горе, Милошевићу, Великој Србији и сл. И ту заиста нема нарочито много разлике између изјава монтенегринских националиста и наших другосрбијанаца. Последњу епизоду старе љубави имали смо прилику да видимо након што је СПЦ изразила незадовољство црногорским Предлом закона о слободи вероисповести који подразумева подржављење црквене имовине. Као и изјава о Николе Селаковића о томе да је Црна Гора историјски била српска држава. Додуше изјава Селаковића је, као и све што долази из СНС кухиње, неискрена, јер је управо он, не тако давно, био гост на конгресу ДПС, када је у име своје странке и Вучића подржао Ђукановићев режим[4]. Но то је већ посебна тема.

 Листа Ђукановићевих пријатеља у Србији је подугачка, тако се рецимо Ненад Прокић жали што Срби нису фини као Енглези, који јелте никада не помињу САД као „класичну енглеску државу“ [5]. Оно јесте, „случајно“ је пропустио да помене како ни Монтенегрини нису попут Американаца, који не називају свој језик „америчким“ и не споре своје англосаксонско наслеђе измишљајући да су пореклом Атлантиђани или нешто треће. Теофил Панчић, говорећи о истој теми поручује како СПЦ „никада није оклевала, нити била невољна да послужи као катализатор националистичке политике и 'пијемонтских' амбиција разних београдских режима“ [6]. Тако испаде да је жеља СПЦ да жадржи у свом поседу имовину, за коју има доказе о власништву, национализам и клерикализам, док је Ђукановићев покушај стварања националне цркве ваљда секуларизам и допринос помирењу у региону...?

Наравно, било какав монтенгрински удар на Србију не може да прође, а да се у њега не укључи њихов стари и већ поменути пријатељ Чанак. Он услед свог егзибиционизма има потребу да буде најдиректнији па тврди како би требало да имовина која је одузета на сабљу(?!) 1918. године буде враћена историјским власницима Црној Гори и Црногорској православној цркви [7]. Чанак у потпуности прихвата наратив монтенегринских националиста о томе како је наводно постојала некаква аутокефална „Црногорска православна црква“, иако за тако нешто нема историјских доказа, а о томе нису говорили чак ни први Црногорци који су почели да негирају српски идентитет, попут Секуле Дрљевића. Но Чанак даје и занимљив закључак на истом месту када износи уверење ће Вучић „одолети притиску СПЦ „ и да се „неће придружити некаквој хистерији против Црне Горе“.

Но има још људи који су критични према улози Србије у Црној Гори, али имају одређена очекивања од Вучића. Тако Душан Јањић говори како је у време Тадића усвојена страгетија према Србима у региону и како су у њој „Срби у Црној Гори дефинисани као неко коме је одузет статус конститутивног народа и да они треба да се боре за повраћај тог статуса. Надам се да ће Вучић преиспитати и ту варијанту“. Јањић, је гененерално критикује идеју мешања Србије у унутрашња питања Црне Горе, па тако каже „у овом заоштравању односа Србије и Црне Горе, странке које себе дефинишу као просрпске, а у ствари су проруске, све ће више да користе те лоше односе и од Србије праве руског тројанског коња“ [8]. Изгледа да је мешање у унутрашња питања Црне Горе ипак дозвољено, али само уколико се критикују тамошћи Срби и митрополит Амфилохије.

Али добро, могуће да наши антинационалисти нису недоследни услед својих симпатија према монтенегринском национализму. Могуће да је тај национализам нешто другачији од других у смислу да је модернији и показује већи степен толеранције? Ради тога ваља размотрити њихову десетљетну традицију. Један од првих људи који су се заложили за одвајање Црногораца од Срба био је Никола Петановић који је деловао између два светска рата . Објашњавајући етногенезу Црногораца он у свом делу Црногорско огледало он пише:

"Неко може упитати зар нису Црногорци Срби? Да Црногорци јесу поријеклом Срби, али нису Србијанци. Али зашто бисмо узимали уопште у обзир тако површно тумачење националности. Постојало је вријеме када смо сви били хомогени по питању националности, а сада смо различити... ми право здраво српство нијесмо никад кудили, али ми видимо да се под кринком некада славног и племенитог српства крије циганија и поганштина турских, и још ко зна чијих мулана, видимо да је тај пасји милет монополисао у - прах - претворено српство... Када се Шумадија прозвала "Србија" знали су они који су то учинили да то значи присвајање свега што је српско и црногорско. Консолидација и лојалност црногорског народа су биле бачене у прашину под утицајем турско - цинцарских и циганских елемената који су апсорбовали Србију и бавили се српским особенстима“

Но добро, рећи ће неко да је то било време када су у свету деловали фашистички покрети и да Петановићева схватања да су Црногорци посебна нација јер су „расно чистији“ од других Срба, треба посматрати у духу тог времена. И заиста, то вреди узети у обзир, мада је Петановић ово писао у САД, а не у Немачкој или Италији. Да се пребацимо у 21. век и на изјаве самог Мираша Дедеића, самозваног поклавара „Црногорске православне цркве“ за чија се права боре наши антинационалисти, противници сваког расизма. Тако он у интервјуу Слободној Далмацији каже „Срби су пет стотина година били под Турцима, и питам вас: да су Турци били црнци, какве би боје били Срби?“ [9]. Или се можда нашим „борцима против сваког национализма“, међу којима има и много декларисаних феминисткиња, више допада његово ударање старице руком у главу[10]? Шта је оно што их тако одушевљава код овог човека, није ваљда његова похвала Слободану Милошевићу из 1991. као српском спасиоцу који је вратио Косово и Војводини и супротставио се балканском Хитлеру Туђману? [11]

 Могуће да наши антинационалисти, као доследници борци за секуларну државу, ипак не желе да коментаришу црквене ствари. Јер постоје важније овоземаљске ствари, попут „непролазне вредности перманентног антифашизма“. На том пољу монтенегрински национализам обогаћен је интелектуалцем Новаком Аџићем [12] бившим чланом ЛСЦГ и садашњим чланом председништва и главног одбора СДП Ранка Кривокапића, који се такође још од 90-их залагао за независну Црну Гору и дуго је био у коалицији са Милом Ђукановићем. Новак Аџић се радо бави историјом Црне Горе и о Секули Дрљевићу пише следеће:

„Др Секула Дрљевић је био веома заслужан да се стари црногороски државни симболи (застава и грб) ослободе из окупационих великосрпких окова и подигну из прашине и пепела, у које су били бачени и претворени насиљем режима који су управљали Црном Гором од 1918. до 1941. године. Тада су црногорски државни симболи, првијенствено застава (барјак) и грб, били прогоњена, забрањена и проскрибована обиљежја. Сурово су били отети Црногорцима, а др Секула Дрљевић се јасно залагао да они поново слободно засјају и завиоре се. Др Секула Дрљевић је и аутор највећег дијела текста црногорске народне и државне химне »Вјечна наша Црна Горо«, која је недавно, са одређеним оправданим скриптуралним интервенцијама, усвојена као званична химна Црне Горе под насловом »Ој свијетла мајска зоро«“ [13]

Уистину леп критички осврт, ослобођен сваког ревизионизма и у потпуности у антифашистичком духу, за разлику од САНУ, склоне разним меморандумима и удруженим злочиначким подухватима.

Наравно, нису ту сви фашисти, има ту и партизана. 2013. године умро је Јово Капичић, још једна икона монтенегринског национализма који је такође био веома популаран код наших другосрбијанаца. Иако је највећи део живота провео у Београду, у интерјуу који је са њим радила новинарка Тамара Никчевић, а од којег је састављена књига Голи отоци Јова Капичића он је јасно рекао:

„Запамтите: Србија је једина земља на планети која је заслужила да је бомбардује Атлантски савез!... Само је НАТО бомбама могао бити спријечен злочин библијских размера који је та политика намјеравала да спроведе и на Косову. Србија је најодговорнија за рат у Југославији, за злочине и насиље које је почетком деведесетих година потресло Балкан и Европу. Велика је штета што НАТО пакт није раније реаговао“ (Никчевић, 2009: 236)

Дођосмо на крају и до Мила Ђукановића, (пост)модерног оца монтенегринства. Које то идеале наших антинационалиста он представља? Многи од њих воле о себи да мисле као о великим борцима за демократију, па остаје мало нејасно како то да их одушевљава човек кога је у политику увео Милошевић преко антибирократске револуције и који је једини лидер у Европи који је већ 30 година непрекидно на власти, као премијер, председник и/ли шеф владајуће партије. Шта оне који себе препознају као пацифисти привлачи код човека за кога постоје сумње са различитих страна да је дубоко умрежен са подземљем? Ако се већ „патриотизам не сипа у трактор“ како то да од свих режима на подручју бивше Југославије њихове највеће симпатије ужива управо онај који највише учествује у изградњи идентитета?

Као закључак се намеће да је прихватљив сваки национализам уколико је окренут ка НАТО-у и уколико је усмерен против Срба. Међутим, мислим да је у питању још нешто, што многи нису приметили. Реч је о наслеђу СФРЈ унутар које је нетолеранција према национализмима била утолико већа што је народ унутар кога се појављује већи. Ово титоистичко становиште је преживело Југославију и наши антинационалисти у потпуности функционишу на тој таласној дужини. Српски национализам тако препознају као највећег непријатеља и чак и обичну бригу о Србима у региону проглашавају за исти. Хрватски национализам им је такође проблематичан, мада у мањој мери, и то углавном када показује заинтересованост за делове БиХ, када је усмерен против муслимана и када је склон рехабилитацијама личности из НДХ. Одатле и оне бајке о Карађорђеву и приче да су за избијање рата у БиХ наводно највећи кривци Милошевић и Туђман. Но, уколико се Хрвати одрекну свега овога и фокусирају искључиво на Србе – њихов национализам постаје прихватљив. Бошњачки ужива још већи степен подршке, тако што наши антинационалисти скоро у потпуности подржавају њихов национални програм што веће централизације Босне и Херцеговине, као и њихов наратив о последњем рату. Он бива нешто проблематичнији тек када у већој мери добије исламску димензију.

Монтенегрински национализам ужива пак највећу подршку. Њему наши антинационалисти толеришу све оно што другима не пролази – рехабилитацију фашистичких сарадника из Другог светског рата, што им је спорно када су питању Хрвати и већи утицај религије, у виду стварања националне цркве, што им није баш мило када је реч о Бошњацима. У њиховом случају, наши „борци против сваког национализма и нетолеранције“ прећутаће чак и позив на спаљивање храма СПЦ и људи око њега од стране државних службеника[15] док ће у Србији неупоредиво бенигније ствар бити „доказ опште фашизације друштва“.

[1] https://www.youtube.com/watch?v=gLX_2_CgiFc

[2] https://bit.ly/31MnygW

[3] https://bit.ly/31HJcmq

[4] https://www.youtube.com/watch?v=maKZlmxcMQY

[5] https://bit.ly/2J31Cpd

[6] https://bit.ly/2KxkEXV

[7] https://bit.ly/2XrD9mF

[8] https://bit.ly/2IzBF1n

[9] https://bit.ly/2Y57STG

[10] https://www.youtube.com/watch?v=4gOPvOhIfMc

[11] https://bit.ly/2ZHh5SM

[12] https://bit.ly/31OYRk1

[13] https://bit.ly/2ZGPRvg

[14] Никчевић, Тамара. 2009. Голи отоци Јова Капичића, Вијести, Подгорица

[15] https://bit.ly/2X3lWRl