Мултикултурализам или „професионално бошњаштво“ Богића Богићевића

Након недавно одржаних локалних избора у БиХ уследиле су бројне анализе истих. Било је ту свега и свачега, од површних оцена да је Додик потучен па и близу пада са власти зато што је његов СНСД изгубио власт у Бањалуци, иако је појединачно гледано освојио највише гласова, па до неоснованог радовања неких кругова у Београду који очекују да ће се „талас промена“ нужно прелити у Србију, иако ситуација западно и источно од Дрине није баш толико слична колико се то може учинити површном оку.

Међутим, мени су највише пажње ипак привукли коментари уследили након што се сазнало да ће градоначелник Сарајева бити Богић Богићевић. Па тако на Истиномеру имамо текст са глорификујућим насловом „Богић Богићевић – човек који је рекао НЕ Милошевићу и генералима“[1]. Још слаткоречивији су у Данасу где тврде да је „Избор Богићевића и Мандића јасно је „не“ национализму у БиХ“[2], што је утолико више разочаравајуће, јер је реч о интелектуалном дневном листу. На крају је за РТС говорио и један од омиљених Вучићевих „опозиционара“ Ненад Чанак, са оценом да се избором Богићевића „Сарајево враћа себи, својој мултикултуралности и мултинационалности која га је красила као некада и Војводину“[3].

Да ли је чињеница да ће Србин Богић Богићевић бити градоначелник Сарајева доказ некаквог одумирања национализма? То свакако није „повратак мултикултуралности и мултинационалности“, јер је Сарајево данас скоро апсолутно етнички монолитан тј. бошњачки град, док га сам Богићевић никада није ни напуштао

Да ли је међутим баш тако? Да ли је чињеница да ће Србин Богић Богићевић бити градоначелник Сарајева доказ некаквог одумирања национализма? То свакако није „повратак мултикултуралности и мултинационалности“, јер је Сарајево данас скоро апсолутно етнички монолитан тј. бошњачки град, док га сам Богићевић никада није ни напуштао. А до те етничке монолитности овај град, који је пре рата на попису 1991. имао 157.143 Срба и 56.470 Југословена, што је више него што је тада имала већина великих градова у Србији, није дошао зато јер се „дешавају миграције становништва“, како нас је обавестио Чанак. Стога би једно „НЕ национализму“ у етнички монолитном Сарајеву могло значити једино „НЕ“ бошњачком национализму, јер других је врло мало остало у том граду.

Да би се утврдило да ли је и колико Богићевић (не)компатибилан са бошњачким национализмом ту ваља погледати две ствари. Прво, ставове и светоназор самог Богићевића. И друго однос који према њему имају несумњиви бошњачки националисти.

У јавности широм бивше Југославије он је најпознатији по томе што је 1991. на седници Председништва СФРЈ, иако Србин, гласао против увођења ванредног стања. Тиме је стао на страну представника из редова република које су припремале сецесију, а противно Србије, њених аутономних покрајина и Црне Горе, које су желеле опстанак Југославије. Његов глас се ту показао као пресудан. Међутим, иако је овај његов чин са разлогом најпрепознатљивији и код оних који га због тога воле и поштују и код оних које је тиме разочарао, то ни најмање не значи да је тиме он завршио своје политичко деловање и да се након тога пасивизирао.

Свој даљи ангажман је наставио као потпредседник СДП-а Босне и Херцеговине, странке која је, иако декларативно мултиетничка, у догађајима који су претходили рату, као и у самом оружаном сукобу, мање-више стала на становиште муслиманско/бошњачке СДА. Наредних година он је наставио да износи ставове о догађајима из најновије историје, тако је у једној емисији у којој је гостовао заједно са бившим хрватским председником Стјепаном Месићем, окривио Србију за распад СФРЈ, рекавши да је она „укидањем покрајина прва иступила из Југославије“[4]. А поменути Месић га је 2003. за време свог председничког мандата, одликовао „редом кнеза Трпимира с огрлицом и Даницом“ зато што је дао „изниман допринос неовисности и цјеловитости РХ те заузимању за постизање мирног рјешења“[5].

У својим јавним наступима Богићевић се није задржао само на правдању своје улоге и догађајима везаним за њу. Такође, ваља рећи да је имао одређених замерки и на деловање бошњачког руководства. Рецимо, недавно је изјавио да он лично у Дејтону никада не би пристао на име Република Српска[6]. Како ли ће се само бошњачки национализам опоравити од ових толерантних и мултикултуралних излива љубави према свим живим бићима…

То што Богићевић има сличне, а у неким случајевима и радикалније ставове од бошњачких националиста је препознато и уважено и код њих самих. Рецимо Алија Изетбеговић, коме је Богићевић замерао то што је пристао на име Република Српска, је за време свог живота имао веома много уважавања за дотичног

Космополитизам Богићевића недавно су имали прилику да виде и Срби из Црне Горе, када је, заједно са Харисом Силајџићем, који представља тврђу варијанту бошњачког национализма, ставио свој потпис на ткз. „Апел 88“[7]. Подсетимо се, тим апелом је дискриминација српског народа у Црној Гори од стране режима Мила Ђукановића, као и његова тежња да у 21. веку оснује националну цркву, проглашена за борбу против национализма и секуларизам?! А забринутост појединих кругова у Србији због тога је проглашена за „мешање у унутрашња питања друге државе“, угрожавање мира и територијалног интегритета Црне Горе, па чак и припрема државног удара...

То што Богићевић има сличне, а у неким случајевима и радикалније ставове од бошњачких националиста је препознато и уважено и код њих самих. Рецимо Алија Изетбеговић, коме је Богићевић замерао то што је пристао на име Република Српска, је за време свог живота имао веома много уважавања за дотичног. Па је тако изјавио: „Могу вам само рећи да је чин господина Богићевића био веома храбар и да му ја изражавам дивљење за став који је тада показао у тим увјетима“[8]. Тако да то што је странка коју данас води млађи Изетбеговић изгубила власт у Сарајеву од листе која је истакла Богића Богићевића, тешко да може бити доказ о томе како се национализму рекло некакво историјско “не“.

Међутим, и поред свега тога чују се гласови, попут рецимо оног од Томислава Марковића, заменика главног уредника XXZ Магазина (главни уредник је Петар Луковић), који се питају „Када ће Србија добити свог Срђана Мандића и Богића Богићевића?“[9].

Овим је отворено једно интересантно питање о којем би ваљало размислити. Када би нека велика странка у Србији или Републици Српској за кандидата за градоначелника неког већег града истакла Хрвата или Бошњака, који по значајном броју питања стоји на сличној позицији као српски националисти, попут рецимо Емила Влајкија или Мухарема Баздуља – да ли би он тада могао победити на изборима? Сигуран сам да би тако нешто било могуће, али сам још сигурнији да то ни најмање не би навело наше врле заговорнике „помирења“ да причају о томе како су Бањалука или Београд рекли „не“ национализму, и како тај њихов чин представља оличење космополитизма. Али са друге стране нас убеђују да су бошњачки националисти, зато што не пребројавају крвна зрнца онима који стоје на позицији њихове идеологије, много толерантни и космполитски, иако рецимо у конкретном случају Влајки и Баздуљ тешко да су приближно учинили некакав чин против интереса народа из којих потичу у оној мери у којој је то учинио Богићевић.

Срби би, наиме, требало да постану професионални Бошњаци, Монтенегрини и Косовари тј. прецизније, да пристану на неке мало секуларније варијанте њихових национализама, а друга страна да покаже да је толико „толерантна“ да може да„истрпи“ и то да њихове ставове деле и људи који су именом и презименом Срби

Али они нам показују и нешто друго – шифру за „помирење“ како га доживљавају у Сарајеву, до скора у Подгорици и у Приштини. Срби би, наиме, требало да постану професионални Бошњаци, Монтенегрини и Косовари тј. прецизније, да пристану на неке мало секуларније варијанте њихових национализама, а друга страна да покаже да је толико „толерантна“ да може да„истрпи“ и то да њихове ставове деле и људи који су именом и презименом Срби.

Свима у региону би нам много значило да успоставимо нове и боље односе, јер од лоших свих имамо штету, али од овако замишљеног „помирења“ се морамо бранити.

***

[1] https://www.istinomer.rs/analize/bogic-bogicevic-covek-koji-je-rekao-ne-milosevicu-i-generalima/

[2] https://www.danas.rs/svet/izbor-bogicevica-i-mandica-jasno-je-ne-nacionalizmu-u-bih/

[3] http://lsv.rs/vesti/postoje-srbi-i-van-republike-srpske-i-juzno-od-ibra-17110/strana/4/

[4] https://www.youtube.com/watch?v=Im1MKokGh6s&ab_channel=zeljavalybi

[5] https://www.index.hr/vijesti/clanak/predsjednik-mesic-odlikovao-bogica-bogicevica/110461.aspx

[6] https://kliker.info/bogic-bogicevic-u-daytonu-ne-bih-potpisao-ime-rs-nikad-nisam-popustio-milosevicu-sto-bih-holbrookeu-video/

[7] https://pescanik.net/apel-za-osudu-ugrozavanja-mira-u-crnoj-gori-i-regionu-od-strane-beograda/

[8] https://www.slobodnaevropa.org/a/1045261.html

[9] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/kada-ce-srbija-dobiti-svog-srdana-mandica-i-bogica-bogicevica