Одговор Александру Стојановићу - Зашто је Додиков избор исправан и зашто нам у БиХ Бошњаци ипак нису ближи од Хрвата

Постоје многе различите анализе и мишљења када су у питању односи у српско-хрватско-бошњачком троуглу. Самим тим различит је и мој степен (не)слагања са њима. Међутим, прочитавши текст Александра Стојановића „Да ли је сарадња Додик – Човић слична договору Цветовић – Мачек“, сматрао сам да на њега мора бити одговорено.

О чему је заправо реч? Стојановић критикује Додика због тога што унутар Босне и Херцеговине има боље односе са Хрватима него са Бошњацима. Затим се, да би поткрепио ту своју тврњу, бави анализом југословенске политике у 20. веку. Намера ми је да одговорим и на једно и на друго.

Стојановић, наиме истиче да је хрватска политика на том простору најмудрија?! Али да видимо какви су њихови резултати. Хрвати су војно поражени од стране Срба у Посавини, а од стране Бошњака у централној Босни. Изгубили су Херцег-Босну за коју су се борили током грађанског рата у БиХ. Приликом потписивања Вашингтонског споразума говорено им је да ће Федерација БиХ моћи да уђе у конфедералне односе са Хрватском – и од тога није било ништа. У периоду након рата, доживели су да их Бошњаци више пута прегласавају и да им бирају свог човека, Жељка Комшића, за члана Председништва БиХ. Политика Хрватске их је често пуштала низ воду са намером да убрза своје евроатлантске интеграције. Све ово мени баш и не звучи мудро.

Стојановић затим истиче како је хрватска политика та која свађа Србе и Бошњаке, али опет без образлагања због чега мисли да је тако. Тај став заиста нема упоришта у реалности јер су лоши односи Срба и Бошњака у постдејтонској БиХ последица тога што Бошњаци желе већу, а у идеалном случају и потпуну, централизацију Босне и Херцеговине – док Срби желе очување Републике Српске са што више надлежности, а у идеалном случају и њено одвајање и припајање Србији. Улога Хрвата у свему овоме је минорна. Такође, Републику Српску највише вређају и оспоравају у Сарајеву, а не Мостару или Загребу. Тако да се заиста поставља питање, какав Додик уопште има простор да сарађује са Бошњацима?

На претходно питање Стојановић не одговара, али нам зато нуди анализу односа ових народа у 20. веку. Тврди како су Срби покушавали да се договоре са Хрватима, и то тако што су им давали превише што они нису умели да цене. У овом ставу постоји делић истине, али он не сагледава у потпуности комплексност српско-хрватских односа, делом и због тога зато што искључује Бошњаке, односно Муслимане, како су они себе тада звали.

Суштина спора Срба и Хрвата, који је започео још у 19. веку, није, како се то често мисли, у некој древној мржњи, већ је то пре свега био територијални спор. Односно, сукобљавање око територије на које су обе стране имале своје претензије позивајући се на демографију, историјска права и географију. Ове територије обухватају широк простор, крајеве бивше Војне Крајине у Хабзбуршкој монархији (од којих су многи имали српску демографску већину), затим Дубровник и његово залеђе и на крају Босну и Херцеговину. Наравно, касније је тај спор добио и додатну димензију у виду сукобљавања хрватског сепаратизма и српске жеље за опстанком Југославије. Мржња два народа и геноцид над Србима у Другом светском рату, последица је пре свега нерешеног територијалног питања – а не обрнуто.

Сукоб око територија највише је био изражен управо око Босне и Херцеговине, области која је на попису из 1910. године имала 43% Срба и 22% Хрвата. Тај територијални сукоб је имао више различитих димензија, али му је заједничка била једна од стратегија коју су примењивале обе стране. Наиме, како су и једни и други желели целу Босну и Херцеговину за себе то су радили између осталог тако што су покушавали да привуку Муслимане, којих је на поменутом попису било 32% (врло сличне проценте имали смо и на наредна два пописа у Краљевини Југославији). Било је јасно да онај који на своју страну привуче Муслимане да он има преко 50% становништва, а тиме и целу Босну и Херцеговину. Једним делом као резултат тога настале су приче о Муслиманима као „Србима турског закона“ и „хрватском цвијећу“.

Због свега овога су и српска и хрватска политичка елита веома су водиле рачуна о интересима Муслимана. У југословенској монархији, током које су Срби били најмоћнији фактор, приликом доношења Видовданског Устава 1921. уважен је захтев муслиманског лидера Мехмеда Спахе о томе да се приликом поделе државе на 33 управне јединице не дира и не крњи територијални интегритет Босне и Херцеговине. Такође, тада водећа муслиманска странка ЈМО била је део владајуће коалиције током највећег дела постојања Краљевине Југославије. Повезивање са Муслиманима (и Словенцима) била је стратегија српске политичке елите како би се изоловали Хрвати и њихов сепаратизам. Исто тако, за време Другог светског рата, усташки режим је гледао да у своје редове укључи што је могуће више Муслимана како би на насилан начин решио српско питање. Оно што је интересантно је да је било немало Муслимана који су имали запажену улогу и у Краљевини Југославији и у НДХ. Можда најистакнутији примери су случајеви Џафера Куленовића, који је учествовао у власти и Краљевине Југославије и НДХ, као и случај реисул-улеме Фехима Спаха који је афирмативно говорио о обе државе и позивао Муслимане на лојалност њима. Таквих примера било је и на нижим нивоима, рецимо, мој прадеда је имао пријатеља Муслимана који се изјашњавао као Србин и исти му је након формирања НДХ дошао у кућу, али у усташкој униформи...

Сличну ситуацију имамо и у време Титове Југославије. То се видело већ приликом цртања АВНОЈ-евских граница. Мада морам да приметим да многи Срби ни дан данас не препознају где је то наш народ највише оштећен приликом цртања истих. Већином се помиње како су Хрвати прошли боље. То јесте тачно, али главна неправда и несрећа по Србе није било то што су неки крајеви са српском етничком већином припојени Хрватској – већ формирање Босне и Херцеговине као федералне јединице! Срби тог подручја који су у претходном периоду били жртве геноцида и који су на попису 1948. године и даље били најбројнији народ са 44% становништва нису добили право на самоопредељење! А оно би подразумевало да цела Босна и Херцеговина, или макар неки њени делови са српском већином, припадну Србији. Новом режиму било је важније 30% неопредељених муслимана. Каква је била структура моћи унутар саме Босне и Херцеговине? У првом периоду након Другог светског рата имамо српско-муслиманску сарадњу оличену у личностима Ђура Пуцара, Родољуба Чолаковића, Авда Хума и Османа Карабеговића. Касније имамо хрватско-муслиманску сарадњу коју обележавају Бранко Микулић и Хамдија Поздерац. Такође, у међувремену Муслимани добијају и статус нације, а у другој половини 60-их постају бројнији од Срба у Босни и Херцеговини.

Већ сам поменуо да су Срби и Хрвати, и једни и други у жељу да узму целу Босну и Херцеговину, гледали да придобију Муслимане на своју страну. Који народ је ту највише профитирао? Одговор је врло јасан – онај коме су се улагивали и једни и други! Док су највећи губитници свакако Срби. Стратегија коју су примењивали Срби и Хрвати у покушају да надиграју једни друге у Босни и Херцеговини довела је до тога да око 30% неопредељене флотантне масе израсте у нацију Муслимана (касније Бошњака) и да њихов проценат порасте до близу 50%. Као и то да се код њих појаве претензије ка сопственој држави! И то не само на оном подручју на коме чине већину становништва већ и на многим територијама где у већини живе други народи, којих заједно има више од њих, а један (српски) је до пре пар деценија био и бројнији од њих.

Бошњаци нису никакав јединствен пример на Балкану. Њихова етногенеза започела је исламизацијом Срба (мањим делом Хрвата и Албанаца). Такве примере имамо и код Бугара и Грка, који су такође били под османлијском влашћу. Посебно је интересантан случај исламизованих Бугара – Помака. Као и наши муслимани, многи од њих су такође били богумили пре исламизације. И они су се путем религије дистанцирали од својих православних сународника и везали себе уз Османлијски султанат. Такође, као и наши Бошњаци данас, осмишљавају разне теорије како би „доказали“ да никада нису били Бугари. Међу Бошњацима је постало модерно тврдити да су пореклом Илири, те да се разликују од словенских Срба, док Помаци радо тврде за себе пореклом Трачани и да се разликују од Бугара. Разлика је једино што Бугари не дозвољавају Помацима ништа од онога што су Срби дозволили својим муслиманима! Нити на попису имају могућност да се изјасне као Помаци, нити да у школама уче некакав „помашки језик“. О федералној јединици могу само да сањају – Устав Бугарске забрањује такве ствари. Напросто се нису, за разлику од Срба, додводарали својим муслиманима са циљем да их придобију. Грчки случај је још радикалнији, исламизовани Грци су исељени у Турску и одавно су асимиловани у Турке.

Да ли то значи да Срби треба здушно да прихвате идеју формирања трећег ентитета у БиХ? Не. Прво зато што то, као и друге ствари у Федерацији БиХ, врло мало зависи од нас. Друго, зато што постоји могућност да би се Хрвати, у случају да трећи ентитет буде формиран, поново окренули сарадњи са Бошњацима против Срба. Могуће је да би тада сматрали да су њихови интереси у БиХ заштићени, те би им та држава постала прихватљивија.

А интерес нас Срба је управо обрнуто, да БиХ буде у што је могуће већој мери нефункционална држава, како би њена дисолуција била вероватнија. Да ли ће у таквој ситуацији од Федерације БиХ настати бошњачка држава са хрватском мањином или ће се крајеви са хрватском већином припојити Хрватсокој, а у троуглу између Сарајева, Тузле и Зенице формирати држава Бошњака – то већ није ствар нас Срба.

Наравно, то још мање значи да треба подржати бошњачку страну у сукобу са Хрватима.  Прво, зато што су Бошњаци, колико год сукобљени са Хрватима, у још већој мери сукобљени са нама Србима. Друго, зато што су у ситуацији када мајоризују Хрвате и када у Председништву БиХ имају два своја представника, тј. једног бошњачког и једног само по имену и презимену хрватског, а у суштини бошњачког, они у много јачој позицији према Србима и Републици Српској, него када имају само једног представника. Плус, било какво решење исхода односа у Федерацији БиХ значи да је Босна и Херцеговина у већој мери функционална држава – а то није српски интерес. И треће, без обзира што Срби према Хрватима морају да наступају са великом дозом резерве и опреза, они су нам у БиХ тренутно ипак ближи од Бошњака зато што у њиховој елити, иако не у већини, може да се нађе неко ко би сарађивао са Србима у дисолуцији БиХ и ко није против Републике Српске. То код Бошњака није случај, код њих постоји стопостотни консензус око тога да БиХ мора постојати у својим АВНОЈ-евским границама и да треба бити што централизованија, тако да они остају наш главни супарник – све док се евентуално у тој држави не појави неки Бошњак који би подржао чехословачки сценарио мирног разлаза. Тако да је избор сарадника који је направио Додик ипак исправан.