У Русе, и у своје кљусе

Јавност је узбуркала вест да су Руси одлучили да нам поклоне (платићемо ремонт) половне авионе МиГ-29, тенкове и оклопна возила. Аналитичари се утркују да у позитивном или негативном смислу опишу летне могућности, брзину, снагу радара или маневарске способности нових авиона. Од једног „целомудреног“ аналитичара сазнали смо и да нам нису дали „ништа специјално“, а од „браће“ Хрвата да су у питању „канте“. Када су тенкови у питању од ових вајних стручњака сазнали смо да имају „реактивни оклоп“ и којекакве друге техничке карактеристике, као и да их сада имамо више од Француске! Закључак је, ваљда, да би требало да и ове што имамо поклонимо Aмериканцима да их претопе у Смедереву.

У тој смеши вредносних оцена и тактичко-техничких перформанси, (уз пар, није ми јасно зашто, стидљивих изузетака) сви пропуштају да нагласе шта је овде суштина и која је сврха и изнад свега значење овог поклона. Бављење борбеним могућностима све ове војне технике је залудан посао. 6 борбених авиона би у озбиљном рату потрајало, можда, недељу дана. 30 тенкова једва мало дуже. Суштина и сврха ове набавке је темељна промена геополитичке оријентације земље. Прихватањем ове руске понуде започели смо поступак преласка из сфере западне политичке, економске и стратешке орбите у источну. У поређењу са овом тектонском политичком променом плафон лета и борбени радијус мигова је неважан. Наравно да не треба подлећи еуфорији. Ово није стање него процес који је далеко од свог заокруживања.

Какву год Србија водила политику, у каквом год политичком окружењу да се нађе, колико год се Вучић заклињао Меркеловој да са европског пута не скрене, колико год се исти додворавао Западу предајом КиМ, поклањањем обрадивог земљишта и других стратешких ресурса странцима, колико год одлазио у Хиларин изборни штаб пар дана пре избора Трампа за америчког председника (какав епохалан промашај), на крају ништа не може да замени једну просту чињеницу. Када је било „стани-пани“, када је долазило до „скидања гаћа“, када је „догорело-до-ноката“, када је „доћерало-цара-до-дувара“ када је само физичко постојање Србије или Срба као народа долазило у питање, једино смо могли да се ослонимо на саме себе и на Русе. Не каже узалуд Екмечић: „Религија је вододелница нације“. Како је било некада тако је и сада.

Да ли су Американци могли да Србији поклоне половне хеликоптере? Јесу, али су их ипак поклонили Хрватској. Да ли су Немци имали избор да Србији поклоне/продају половне самоходне топове? Јесу, али су их ипак поклонили/продали Хрватској. Да ли је Бајден имао избор да се поклони нашој државној застави или није? Имао је, али је ипак изабрао да то не уради и да нас понизи јер нас, када се све сабере и одузме, не доживљава као партнере.

С друге стране да ли су Руси имали избор да понуде половне авионе Хрватској или Мађарској (без обзира што би ови, као чланови НАТО пакта одбили)? Јесу, али су их ипак уступили нама. Да ли је Путин имао избор да се не поклони нашој државној застави? Јесте, али му није пало на памет да понижава, када се све сабере и одузме, свог савезника.

Да ли се Вучић клати два главна геополитичка пола? Да, и да би се што дуже клатио отеже и килави са предајом КиМ, коју је, иначе, обећао западу. Све ово ради, не да не би предао КиМ, већ да би продужио свој политички живот. Међутим, игра је стигла до краја. Оно што је Запад одувек хтео сад су му испоручили као рачун: КиМ више није доста, сад хоће и Републику Српску и Војводину и ко зна шта све још. Е то овај, изгледа, није спреман да им учини. То им није обећао. Али пошто се још увек није одлучио шта ће, клати се-Руси су њему урадили оно што су одувек радили за Србију-помогли су му.

Да ли има шансе да „вагне“ како треба? Има. Хоће ли? Не знам. Зависи да ли је Западу дужан само текућу помоћ, или је својевремено био довољно лакомислен па је дозволио да га имају и у некој „фиоци“ и у некој „фасцикли“. Другим речима, зависи од тога и да ли су га компромитовали. У сваком случају шансе има. Подсећам да је Додик дошао на власт са презиром сопственог народа, а сада се многи отимају за позивницу за прославу дана Републике Српске 9. јануара 2017. године у његовој организацији.

Мене не интересује Вучићева приватна судбина („ко сеје ветар, жање олују“, каже народна изрека) већ судбина ове земље. Зато сви који могу нешто да ураде да у интересу Србије коначно „вагне“ на праву страну, нека ураде. Да сам носилац народног поверења (и с тим политичке моћи) притиснуо би га у Скупштини да процес започет прихватањем руске понуде оконча, не само ремонтом и уврштавањем у ратно ваздухопловство поклоњених авиона, то је најмање важно, већ и коначним сврставањем на исправну и Србији корисну геополитичку страну пред којом је будућност. С тим у вези тренутно је најважније да престане са пузећом предајом КиМ.

Док се то не деси могу да му помогнем још једном мишљу „националног ауторитета од најређег соја“, Милорада Екмечића, која ће му помоћи да схвати:

„Будуће друштво ће стварати народи који у свом историјском искуству имају терет милитаризације, колективизације, форсирања војне индустрије и полицијског доушништва, а не Америка која то данас уводи у живот. Она живи од ратова...“

Додао бих на самом крају да будућности није на страни оних који су искусили слободу па одабрали диктатуру, већ оних који су искусили диктатуру па одабрали слободу.