"Радикалисимус" или какав нам је премијер потребан

Реч министар дошла је у српски из латинског (minister) и значи слуга. Будући да је премијер само први међу министрима, овим текстом желим да објасним какав први међу слугама треба Србији.

На првом месту требао би да има развијену вештину ћутања. Она уме да одлично прикрије сопствену личност, а правилно употребљена лако се претвара у вештину посматрања туђих душа и психологија. У свим тренуцима морао би да господари сваким нервом свог лица у које мора да буде узидана тишина. Ако којим ретким случајем и проговори, једнако безбојним гласом морао би да изговора најобичније друштвене фразе али и објаву рата. Морао би да се једнако бешумним кораком креће како кроз палате светских моћника који га тапшу по рамену, тако и кроз разгневљену масу огорчених студената/пролетера/слуђених бирача/лоше плаћених штрајкача која тражи његову главу. Све у свему мора да има вештину маестралног самосавлађивања (види у речнику одредницу Коштуница). Живци не смеју да господаре њиме, чула не смеју да га заводе, страсти морају да прокључају и малаксавају иза непробојног зида његовог каменог лица (обавезно види одредницу Лавров, а може и Коштуница). Укратко, пљускови вашарске речитости праћени широким репертоаром емоција и махнитање при пуној свести су апсолутно недозвољени.

На другом месту, ако је и частољубив и амбициозан не сме да буде славољубив и сујетан. То значи да и када постане свестан своје моћи не смеју да га заведу њене јефтине спољне манифестације или њено рухо па да га обузме мегаломанска куроманија. Забрањени су му одушевљавање простачким јунаштвима или мржња према људима који имају довољно карактера да му у лице саопште његове мане. Непријатна истина не сме да му се дотура потајно, испод руке, као да је кријумчарена роба, већ мора да је сам потражи. Људима не сме да пребацује недостатак врлине које сам није у стању да демонстрира. Не сме да кад је гладан прича једно а када се засити друго.

Даље, не сме да се залеће јер резултати одлука никад не припадају онима који их громогласно донесу, већ онима који их у тишини спроведу. Ако се и залети, не сме да буде кукавица и да одбија да призна своје грешке. Нема ствари на овом свету која је крива за више лоших одлука него кукавичлук. Не опијају се умишљени диктатори великим делима, него великим речима. Када народ опчињен недотупавим речником тражи енергичне (читај: идиотске) мере вођама недостаје храбрости да признају да су били само у једној јефтиној утакмици лова на народне симпатије. Речју, паметни слуга не сме да услед кукавичлука, будаластим делима покуша да достигне своје будаласте речи. С тим у вези најважније је да не чујемо како се хвали да је странцима скресао у лице реч никад, јер је та реч код диктатора увек увод у дело капитулације.

Не сме да се окружи карактерним евнусима, душевним робљем, демагозима, сплеткарошима или слаткоречивцима који се на један његов позив топло зноје уздрхтали и савијених леђа (или да сам постане такав). Србија је и без његових сарадника препуна аналитичара опште праксе рибље крви са очима као на уљу, који су гладни сваковрсних положаја, а недостојни и елементарне пажње. Мора да буде свестан да као што се слободне душе не могу принудити на ропство, тако се и ропске душе, ако такве одабере за своје окружење, не могу принудити на слободу. Речју, не сме да се боји да повери посао усправним, трезвеним и разборитим, укратко бољима од себе (или да од њих тражи савет). Лако ће их препознати: то су они што услед вишка карактера одбијају да сакрију своје неслагање и неодобравање.

Морао је да има прекид у политичкој каријери односно привремени неуспех. Онај ко на народ стално гледа са врха куле власти тај познаје само варљив осмех и непоуздану услужност поданика. Ко стално држи мерило у рукама тај изгуби меру. Ништа не слаби човека као стални успех, ништа га не чини већим мекушцем од сталног богатства, ништа не затупљује више од сталног одобравања климоглаваца.

Не сме да помисли да Србије припада њему и да сав њен народ треба да послужи да неспособна родбина, необразовани кумови и политички надничари из сопственог окружења своју помена невредну и практично непостојећу професионалну прошлост завију у хермелин.

Не сме да пожели да буде превише господар ни премало слуга иначе ће свој политички грех што није служио високом делу и трајним идејама већ пролазној милости страних моћника и варљивој наклоности „пучине грдне“ испаштати са зеленашким каматама. И то не у новцу.