У чему је магија феномена Прелетачевића Белог?

Више трезвених коментатора наше свакодневице већ је добро приметило да је један од пелцера за модел владавине у Србији Вучић преузео од свог ментора из нама суседне и братске Републике. Није ни чудо. Ако и нису зачети од истог семена, а оно су временом усвојени од истог политичког оца или очева (неко и од мајке). Не треба гајити илузије, није то зато што су добра него зато што су послушна деца. Она која све раде како им њихови усвојитељи кажу. За послушност су заузврат добили дозволу да у својој земљи ураде сваку гадост које би се у државама њихових усвојитеља политичка елита стидела. То укључује и крађу на изборима, прекрајање изборне воље грађана, насиље над њиховом изборном вољом путем притисака приликом гласања, насилно скупљање гласова од запослених у јавном сектору, претње отпуштањем ко не гласа, куповање гласова, пребијање гласача и страначких активиста, па кад све то не успе – отмице одборника и слично. Све у свему влада се кампањом страха која се плански шири у народу.

Против овакве диктатуре страха су се у братској нам и већ дуже времена непријатељској суседној Републици борили свим средствима и није дало резултате: и убеђивање и распасуљивање народа, и штрајкови, и побуне и изливи грађанског незадовољства и камповање испред скупштине и бојкот исте и нереди и туча са полицијом и, и, и, и ништа. Нема резултата. Диктатура уништава и то мало супстанце народа како на Обали лозоваче тако и у Србији.

Власт се поноси тиме што аеродром у Београду остварује никад забележене резултате у броју путника које је отпремио, али не спомиње једну демографску и биолошку трагедију с тим у вези: већина авионских карата купљених у Београду узима се у једном правцу!

Да ли је све тако безнадежно? Није. Ми у Србији имамо искуства са диктатурама и могли би нашој браћи на Обали лозоваче да дамо један савет како да се реше своје диктатуре страха на начин који је већ успешно опробан у Србији. Не бојте се драги читаоци, при томе ником неће пасти длака са главе нити ће бити просута кап крви.

Сећате се покојног Милошевића, сигуран сам? Поставићу пар реторичких питања. Када је он пао са власти? Када је народ изашао на улице? Не. Када је изгубио изборе? Не. Када је претерао са крађом? Ни близу. Када је изгубио рат? Ни тада. Тада је био најчвршћи. Када су му окренули леђа његови усвојитељи? Не. Тада је био толико чврст да су морали да нападну Србију. Па када је онда пао Милошевић? Када је био исмејан.

Сетите се драги читаоци парола као што су „Гедо глупердо“ или „Готов је!“, сетите се којекаквих карикатура, сетите се луткица са затворском униформом, сетите се позоришних представа. Када су престали да га доживљавају обиљно и да га уважавају када му више нико није придавао важност већ га је исмевао, када је био извгрнут руглу, када је служио за подсмех, е тада је нестао страх. Када нестане страх нестаје и сваки диктатор који влада уз помоћ њега:

Био једном један лав, какав лав, страшан лав, нарогушен и љут сав...

На Српској позорници појавио се један самоникли феномен који има исти онај поспрднополитички потенцијал који је Милошевића поставио у историјске категорије, а на Обали лозоваче је још увек са успехом неиспробан: Бели Прелетачевић.

Нема бољег узора или образца за све оне појаве које треба исмејати или изврћи руглу у Србији да бисмо престали да их се бојимо: бављење политком ради сопственог, а не општег добра и бахато стављање људима тога на знање, злоупотреба јавних фондова уз дрско уношење свима у лице који на то укажу, дрско страначко запошљавање уз признање истог на КЗШ, крађа на изборима уз насиље над изборном вољом, претње губитком посла или уништавањем извора прихода на разне друге начине. Све се то на наше очи од ирационалног страха претвара у предмет општег подсмеха и спрдње.

Од страха за сопствену егзистенцију опустели штандови на којима опозициони кандидати скупљају потписе, сада су се претворили у редове који врве од људи који чекају да дају подршку Белом. Народ га прати и поздравља на улицама када пролази, док су се пре само пар дана са Јеремићевих предизборних скупова склањали као од куге. Док су се јуче бојали да Јанковића и поздраве на улици, данас стају да се сликају са Белим као да је звезда ријалити програма. Људи који до јуче од страха нису смели ни да сурфују по ДСС-овом сајту, данас каче на друштвене мреже селфије са Белим. Страх на наше очи нестаје, копни и ослобођени духови се преображавају у оличења храбрости. Нешто што скоро нисмо видели на лицима напаћеног и измученог народа. И што је још важније, он је још једини који може да на политичкој сцени разреши најчувенији Гордијев чвор, активирање окорелих апстинената. То су људи који су у све разочарани. Толико пута их је неко израдио да више ником не верују. Е сада се појавио и њихов месија.

Антипарадигма или контрадестилат свега што их је довело до разочарања у политици ове земље. Он у кампањи не нуди ништа осим добре забаве разобличавањем негативних кретања у српском друштву путем њиховог исмевања и тиме разбија страх и разочарање. И биће први ко ће после дужег низа изборних циклуса активирати апстиненте.

Људи се највише боје онога што не разумеју, не виде и не познају, кажу психолози. Тако се и мистификацијом владавине (истина са додатком сваковрсног насиља коме смо сведоци) ствара зачаран круг страха који се у главама људи само увећава што више о њему покушавају да размишљају у рационалним оквирима. Неналазећи одговоре на питања која сами себи постављају, само се још више уплићу у страх. И сада се појавила личност која је ударила на саме темеље тог страха. Неко ко га је исмејао, извргнуо руглу, спрда се с њим, неко ко му се подсмева. И шта му је било због тога? Шта му је лав урадио? Ништа. Показао им је да нема чега да се боје. И отуда су срећни. То је тајна успеха Белог Прелетачевића. Ослободио је људе страха. Ето рецепта за скидање видљивих и невидљивих окова диктатуре, и код нас и на Обали лозоваче:

„Зуби оштри, поглед зао, он за милост није знао, док га Брана једног дана није гумом избрисао.“