"Пузајућа интеграција" или аргументи против НАТО

Сваких неколико година дежурне НАТО-апологете и НАТО-лобисти у Србији добију нека средства из иностранства да мало „погурајуевроатлантску агенду“ у Србији. Тада се обично организују међународни скупови на којима истакнуте (западне) дипломате и домаћи (прозападни) политичари нашироко расправљају у свим благодетима које Србију очекују када најзад „раскрсти са прошлошћу“ и „коначно се определи за атлантске интеграције“. Ови скупови су најчешће веома медијски пропраћени, пре свега серијом наручених текстова са вечним враћањем истих и прежваканих колаборационистичких аргумената. Неколико недеља српска медијска и јавна сцена је начисто преплављена разним „стручњацима“, „независним аналитичарима“ и „добронамерним гостима из иностранства“ чији је једини циљ да подигну непоправљиво ниски рејтинг НАТО у српском јавном мњењу. И недвосмислени ефекат сваке од тих медијско-политичких кампања увек је исти – након што се средства за промоцију потроше, а НАТО-фестивал заврши, рејтинг Алијансе у Србији по правилу буде за неки проценат нижи него пре него што је циркус почео. Зашто? Зато што се о НАТО причало више него обично.

Наспрам тог непоколебљивог и практично плебисцитарног отпора српских грађана према овој милитаристичкој организацији стоји парадокс – историјат односа НАТО и Србије, који се „пузајућим трком“ по асимптоти приближавају тачки у којој ће се одустати од војне неутралности и прогласити претензија државе да се учлани у Пакт. Што се тиче великог броја наших политичара из свих парламентарних странака – то би се већ одавно догодило, да није те непријатне чињенице јавног мњења, и неугодне неопходности да се политичари додворавају грађанима како би поново били изабрани на наредним изборима. Али упркос том отпору, сарадња Србије и НАТО је импресивна – 2005. године Коштуничина влада потписала је споразум који гарантује слободан транзит НАТО снага кроз Србију до Косова, 2006. године увела је Србију у Партнерство за мир и отворила злогласну Канцеларију НАТО усред српског Министарства одбране. Године 2009. влада Мирка Цветковића започела је, а 2015. године Вучићева влада усвојила је Акциони план индивидуалног партнерства (IPAP), да би Народна скупштина исте године ратификовала и SOFA споразум са НАТО, који подразумева „специјални статус“ НАТО војника на територији војно неутралне Србије, и стављање им на располагање српске војне инфраструктуре. Последњи календар међународних војних вежби Војске Србије подразумевао је 22 војне вежбе са структурама НАТО, наспрам само две са Русијом.

Наравно, нема ничег спорног у неопходности сарадње са доминантом војном силом у окружењу. Српски официри пре Првог светског рата масовно су се школовали у Аустрији, што им је само олакшало да организују одбрану земље када им је аустријска војска покуцала на врата. Такође не изненађује чињеница да српске власти, у вечитој оскудици средстава, бирају да учествују у програмима које финансирају богате земље НАТО. Са становишта борбеног морала и националног идентитета, ефекат тих пројеката је ништаван. Јер свака посета америчких пилота Србији, упркос пристојним и куртоазним изјавама на рачун Агресије из 1999. године, и даље реномеу Алијансе у Србији наноси више штете него користи, док је за српску јавност довољна и једна вежба са Русима и Белорусима под називом „Словенско братство“ да се потврде вековима неговане представе о томе „ко је Србији савезник, а ко непријатељ“, „ко мајка, а ко маћеха“. Да не помињемо учешће руског председника и авијације у првој српској војној паради од 1986. године, које је, упркос симболичности тог геста, без сумње у народној свести постао догађај године.

Наспрам тога, поражава политичка механика којом српске колаборационистичке власти спроводе ову асимптотално приближавање Србије Алијанси. Сви кључни процеси, и све кључне одлуке по правилу се доносе у медијском и јавном вакууму, без икакве (а камо ли поштене)јавне дискусије, а скандалозни споразуми са Пактом се затим posthocправдају медијским бомбардовањем флоскулама и салвом празних псеудоаргумената, након којих следи нови зид ћутања у припреми за нови одиозни документ. Овај проблем је пре свега последица темељне деградације демократских процеса у Србији, који су довели до тога да јавни дијалог у земљи не постоји, док Народна скупштина представља трагикомичну гласачку машину за акламативно усвајање свих одлука извршне власти. Основни проблем односа Србије и НАТО јесте проблем потпуног одсуства демократије на српској јавној сцени (ситуација за коју су у великој мери, част изузецима, одговорне партије које у свом имену носе придев „демократска“), што омогућава да извршна власт без икаквих политичких последица доноси одлуке које не подржава апсолутна већина њених грађана. Та ситуација се не може поправити преко ноћи, и за њу је потребна дуготрајна и мукотрпна политичка борба. Међутим, за дисквалификовање и дезавуисање флоскула, подметачина и превара којима се ова недемократска политика „пузајуће интеграције“ прати није потребно много. Ови псеудоаргументи се не мењају већ деценијама, и као такви су до сада небројено пута дисквалификовани, али њихово васкрсавања на политичкој сцени након нешто оштрије реакције српске јавности на најновији Споразум са НАТО је одличан пример да се они систематизују, и на једном месту укратко оповргну. Ти аргументи су:

„Отпор према НАТО је ствар емоција“

Позивање на српску „словенску емотивност“ наспрам хладне („протестантске“) рационалности и прагматизма у последње време се устоличило као омиљени аргумент српске пронатовскепсеудоелите. Он је згодан зато што звучи „озбиљно“ и „зрело“, док се у суштини своди на adhominemдисквалификацију саговорника као некога ко у расправу улази „не користећи се памећу“. Наши политичари, које катастрофални резултати њихове политичке делатности за протеклих пар деценија не могу поколебати у њиховом комплексу више вредности у односу на „обичан народ“, воле да себе сматрају „професионалцима“ и хладним макијавелистима, који се са презиром и подсмехом односе према „емоцијама“ које „обичан свет“ везује за свет политичког.

Чак и када би се ова оцена узела дословно, она једноставно не би била тачна. Да, није спорно да просечан грађанин Србије на помен НАТО примарно реагује са псовком, али та реакција није ништа мање „емотивна“ од сладострасног улизишитва и скоро еротичне заљубљености који наша политичка елита осећа и манифестује према бриселским и вашингтонским дипломатама, према „западним вредностима“, капиталу, компанијама и институцијама. Када се овај површински емотивни слој уклони, противници НАТО наступају са веома конкретним аргументима, ништа мање рационалним и прорачунатим од сваког „рачуна интереса“ који може да нам немушто репродукује наш политичар, западни курсант. У том смислу на „хладни рачун“ инвестиција, кредита и политичких привилегија (за политичку елиту, али не и грађане) може се одговорити са „хладним рачуном“ убијених и рањених у оружаној агресији, материјалне штете која је нанета бомбардовањем и санкцијама, тона међународним конвенцијама забрањених касетних бомби и осиромашеног уранијума којим је узорана Србија, или повећаног броја оболелих од рака и леукемије у зонама где је то оружје употребљавано. (Узгред, добијамо толику новчану помоћ са Запада, нико да пошаље новац да се направи једно озбиљно научно истраживање последица бомбардовања осиромашеним уранијумом – изгледа да се Запад према том питању односи „емотивно“.) Можемо израчунати штету која је нанета узурпацијом српске имовине на Косову (добрим делом „приватизоване“, или просто узурпиране западним компанијама), као и штету коју Србија трпи због одсуства контроле над својим јужним границама, и цветањем организованог криминала на Косову – под окриљем НАТО.

Али чак и када чињенице не би тако стајале, основна подметачина везана за тезу о „емоцијама“ јесте једна веома перфидна замена теза. Јер када српски западњаци кажу „емоције“, они у ствари мисле на морал. Проблем који српски народ има са Алијансом није проблем емотивне природе, већ моралне. НАТО представља полугу глобалног империјализма који широм планете сеје беду, глад, ратове и смрт. НАТО представља организацију која уништава читаве државе да би заштитила индивидуалне интересе западног, пре свега америчког капитала. НАТО представља вискотехнолошку оружану хорду која сеје смрт широм света (не само у Србији), не прежући од најгнуснијих ратних злочина (попут убистава деце, тепих-бомбардовања цивилних насеља, тероризма итд.) и употребе нелегалног наоружања, без трунке обзира према народу или територији којима „имплементира слободу и демократију“. Најкраће речено, НАТО је глобална индустрија смртикоја уређене, цивилизоване и просперитетне државе попут Либије претвара у постапокалиптичне бестрагије без икакве наде за будућност. За српске грађане са својим јаким моралним компасом то није ствар личне озлојеђености на војску која је бомбардовала Србију, већ ствар принципа. А морални принципи су управо ствар разума, а не ствар емоција.

„Народ није компетентан да о томе суди“

На тезу о „емоцијама“ надовезује се теза о неспособности „обичног народа“ да доноси комплексне политичке оцене озбиљних стратешких питања. Ово је поготово популаран аргумент у Црној Гори, где владајућа елита свим расположивим средствима и манипулацијама (и „ломљењем мозга“) покушава да ескивира народни референдум о приступању НАТО, свесна да по том питању спроводи политику која нема никакву подршку грађана те државе, нити има икакве везе са њиховим интересима. Наравно, ни српски политичари нису имуни на чари овог презира према „обичном народу“ који је „глуп, необразован и емотиван“. Зато они инсистирају да „народ“ није способан, нити има право да доноси одлуке о тако суштински важним питањима (иако је способан да доноси одлуке о томе ко ће му доносити законе, ко састављати буџет, и ко бранити и градити земљу). Штавише, они се радо позивају на „визионарску и храбру“ политику „прогресивних државника“ попут Мустафе Кемала Ататурка (из неког разлога, никада не помињу ништа мање визионарске прогресивне склоности Стаљина или МаоаЦедунга), који „нису повлађивали народу, већ су га вукли напред“.

Ова опсесија „прогресом“, карактеристична за све постпетооктобарске власти, а претворена код садашње номенклатуре у сопствену пародију, у основи је антидемократска, и у условима у којима је сва власт у Србији и даље утемељена на (макар номинално) демократским процедурама и процесима, оваква позиција политичке елите представља пример скандалозног одсуства политичке културе и образовања. Идеја да „народ нико ништа не пита о НАТО“ представља наклон тиранији и диктатури, и поништавање свих демократских тековина модерне српске историје. Истовремено, реч је о једном популистичком патернализму, који може на кратки рок да донесе јефтине политичке поене, али који је супротан свим историјским вредностима и стремљењима српског друштва, и самим тим дугорочно осуђен на пропаст.

„НАТО је клуб економски развијенихземаља“

Још једна варијација на тему аргумента о „рационалности“ и „емотивности“ јесте теза да је стремљење према НАТО засновано искључиво на „економским интересима“. Заступник ове тезе ће лежерно одмахнути руком на аргументе о интервенцијама у Либији, Ираку и Авганистану, на звецкање оружјем на руским границама и плаћене државне преврате у непоћудним државама. „НАТО нема везе са ратом“, рећи ће они, већ се та организација бави „поспешивањем економског развоја својих чланица“. Чланство у НАТО, дакле, није присаједињење једном војном савезу који се, у складу са правилима жанра, бави ратом, уништењем и пљачком, већ лиценцирање земље-кандидата као „стабилне и просперитетне демократије“, која ће самим тим бити „привлачна за бројне стране инвеститоре“. „Безбедност“ којом се НАТО бави није безбедност војних конвоја, испорука оружја Украјини, и дизања у ваздух села у земљама Трећег света у нади да се међу цивилним становништвом затекао неки терориста, већ безбедност за инвестиције и имовину западних компанија, које се премишљају о томе где им је „сигурно“ да уложе свој слободни новац.

Ако ова врста аргумента има некаквог смисла када је реч о Међународном монетарном фонду, Светској трговинској организацији или Европској унији, чије су земље-чланице у обавези да на нивоу законодавства гарантују привилегије западним куферашима, економска улога НАТО је сасвим друга. Примарна улога Алијансе је да омогући монополски положај за пажљиво одабране и унапред предодређене корпорације западног војно-индустријског комплекса на тржиштима која се налазе под „заштитом“ НАТО војске. Нема бољег примера како ово функционише у пракси од држава и територија које се налазе под протекторатом НАТО снага. Уосталом, присталице НАТО ће се свакако сложити да на Балкану нема „безбедније“ територије о Косова и Метохије, где је за безбедност „људи, капитала, робе и услуга“ непосредно одговорна команда Алијансе. Да ли је Косово узор територије где треба инвестирати, парагон владавине права и неприкосновености својине? Да – ако је реч о капиталу и својини бивших припадника америчке и НАТО администрације, који су у пензији дошли у покрајину да локалном становништву наплате своје „услуге“ из ратног времена.

У том смислу чланство у НАТО са економијом има везе отприлике колико плаћање рекета локалном мафијашу представља „паметан пословни потез“, а НАТО је „економски савез“ у истом смислу у коме је сваки сицилијански мафијаш „угледни привредник и предузетник“. Да, у условима када мафијашке силеџије представљају једини ауторитет силе у комшилуку (зато што су претходно одатле истиснули институције државе, закона и грађанског друштва), сарадња са њима представља „рационалан избор“. А то је управо ситуација на Косову, делимично и у Црној Гори, где су неформалне криминалне институције у највећој мери замениле ауторитет државе. У сваком другом контексту, способност и спремност да се Пакту каже „не хвала“ је кудикамо већи доказ озбиљности и интегритета једне државе, него њено простирање ничице пред западним генералима и компанијама. А ако мислите да је избор Косова, Албаније или Црне Горе нефер, погледајте Француску, која је дословно натерана да пуца себи у ногу по питању војне сарадње са Русијом (случај „Мистрал“), зато што Кум из Вашингтона није одобрио тај договор. Или случај са Бугарском, која је саботирала преко јој потребни „Јужни ток“. У оба случаја земља-чланица НАТО прекршила је преузете обавезе из чисто политичких разлога, наносећи штету сопственој економији. Нема боље илустрације тога на шта се своди чланство у том „ексклузивном економском клубу“.

„НАТО чува Србе на Косову“

Ово је тврдња коју на српској политичкој сцени први изговорио Вук Драшковић, утемељујући свој конвертитски реноме и штитећи се (тако кажу) од оптужнице за ратне злочине током раних деведесетих. (Овај визионарски став према НАТО га је, насупрот судбини његовог „кратковидијег“ кума Шешеља, лансирао на место министра иностраних послова Србије у првој Коштуничиној влади.) Драшковић је тада изјавио, као што и данас тврди, да би се ступањем Србије у НАТО „наша војска вратила на Косову“ – у смислу америчке, аустријске, немачке, хрватске итд. војске која се доле већ налази, али која би на тај начин једним потезом пера постала „наша“. На апсурдност ове тезе не треба трошити речи, али треба подвући неколико важних момената.

Прво, чињеници да су војници КФОР номинално задужени да чувају косовске Србе од својих осветољубивих комшија „не треба приступати емотивно“. Не чува КФОР српске енклаве и манастире зато што је он Србима „пријатељ“, нити „савезник“, већ зато што је за то добио мандат Уједињених нација. Тај мандат, који подразумева да НАТО треба значајно да учествује у миротворачким снагама на Косову (мада не и да их има под својом искључивом контролом), Алијанса је добила од Србије преко Кумановског споразума и Резолуција 1244 СБ ОУН, и он представља њихову међународну обавезу. Србија им за испуњавање те обавезе не дугује никакву захвалност, тим пре јер је њихов учинак у обезбеђивању заштите косовским Србима до сада био катастрофалан.

Под међународним мандатом НАТО са Косова је протерано око 250 хиљада грађана, уништене су стотине светиња, манастира, споменика културе и некропола, конфискована је и незаконито узурпирана небројена приватна и државна имовина, спроведено више већих и мањих погрома над српским становништвом, а на територији покрајине укинут је законски и уставни поредак Србије и уведене нелегалне и потпуно арбитрарне структуре албанске власти под непосредном контролом терористичких и криминалних ћелија. Ово последње звучи као празна флоскула, али је заправо суштинскиважно. Сваки грађанин Србије треба да се запита да ли би се осећао „безбедно“ да насумична наоружана гомила укине све законе који штите и регулишу његова грађанска и остала прва, а затим себе наметне за „полицајца и судију“? Да, западни војници ће можда (можда!) спречити ове нове „легалне власти“ да вас физички ликвидирају и да вам запале кућу, али о животу у безбедном друштву у коме влада закон више нема никаквог говора.

„Напредак у безбедности“ Косова за 17 година, о коме толико радо говоре званичници КФОР, више је последица тога што су узурпаторске албанске власти у Приштини већ убиле, протерале и покрале све што су хтеле, па је и њима самим постао интерес да преостале Србе очувају као „цвет у коси“ „мултикултуралног и мултиетничког Косова“. Али док су терористи ОВК дивљали по Косову, убијали српску децу и палили српске цркве, ефекат „заштите безбедности“ био је никакав, ако се не рачуна помоћ у евакуацији прогнаних из својих кућа и села где се већина неће никада вратити. Да не помињемо да за ниједан од највећих злочина против српског становништва на Косову (Мартовски погром, Гораждевац, „Ниш екпсрес“ итд.) за вакта КФОР (нити EULEX, кад смо већ код тога) није одговарао – нико. Кажу они – то није њихова одговорност, већ одговорност власти у Приштини. Али ако је тако, зар не би било праведније да кажемо да „ОВК чува Србе на Косову“?

„НАТО је гарант безбедности у свету“

Мизерни резултати КФОР на Косову са лакоћом се могу екстраполирати на било коју другу тачку планете коју је задесила несрећа да НАТО преузме на себе одговорност за њену безбедност. Колико год се седа и лепо одевена господа у Бриселу бусала у груди и китила хладноратовском фразом о „гаранту безбедности у свету“, резултати САД и њених савезника на плану гарантовања безбедности у свету до сада су били начисто бедни – до те мере да се с правом може рећи „тешко земљи коју НАТО брани“. Алијанса је до сада на различитим инстанцама преузимала на себе одговорност за „обезбеђивање мира и људских права“ у низу држава света, и свака од њих је претворена у пропалу државу у којој царују насиље, безакоње и терор, и коју само директно војно присуство окупатора спречава да се не распадне на безброј територија под контролом паравојних групација.

Брига НАТО за мир у Либији довела је до фактичког укидања либијске државе и претварања некада просперитетне четврте највеће државе у Африци у terranullius, на којој је једини закон – тиранија локалних племенских и терористичких вођа која се простире дотле, докле се њихове паравојне снаге могу довести на својим „Тојотама“. Потпуно идентичном ситуацијом завршила се војна интервенција Американаца и савезника у Авганистану, који, истини за вољу, претходни талибански режим (успостављен уз америчку подршку и „оружјем по НАТО стандардима) није ни оставио у сјајном стању. А америчка агресија на уређену, секуларну и економски просперитетну ирачку државу довела је до њеног политичког и економског уништења, невиђених цивилних жртава, највеће пљачке уметнина и културних блага у историји човечанства, и – до успостављања „Исламске државе“ која данас представља „изазов безбедности целог света“.

Када се све то има у виду, теза о томе да „НАТО гарантује безбедност“ вероватно представља једну од најбезочнијих лажи и најбезобразнијих манипулација које се на нашој јавној сцени могу чути. Интелектуално поштени евроатлантисти ће то и сами признати, па ће истицати (додуше, никад јавно) да је „улога НАТО на Балкану ипак другачија“, и да је војна надмоћ алијансе оно што спречава избијање нових етничких сукоба и ратова у региону. У једном смислу ово јесте тачно (у контексту PaxRomanaкао октроисане и увек привремене стабилности, дуготрајне онолико, колико опстаје физичка моћ војне силе која је одржава), али са друге стране не треба заборавити да су конфликти (и злочини) од чијег наставка зазиремо започети захваљујући западним провокаторима, уз свесрдну логистику западних обавештајних служби, и, у својим кључним моментима, уз непосредну војну и ваздушну подршку НАТО. НАТО можда држи свадљиве балканске неоколоније под својим политичким диктатом, али пре свега зато, или само зато, што НАТО представља најозбиљнију претњу миру на Балкану, и војну силу од које све земље региона имају највише разлога да зазиру.

„НАТО стандард је најбољи на свету“

Српске НАТО-апологете које су склоније тактизирању воле да истичу да „уопште није важно да ли ће Србија бити чланица НАТО“, докле год она усвоји и спроведе „НАТО стандарде, који су најбољи на свету“. На страну очигледне паралеле са ликом Данила Бате Стојковића који у легендарном Шијановом филму славодобитно саопштава свима да је „немачка медицина најбоља на свету“, ова теза, иако на први поглед делује добронамерно и логично, такође носи у себи бројна подметања и манипулације. На први поглед, реч је о једноставној и баналној чињеници да богате земље НАТО имају највише новца да улажу у војну технику, па самим тим њихови војници имају „најбоље оружје и опрему“, а њихове оружане снаге „најбољу технику“. Међутим, чињеница да неко троши неупоредиво више новца на војску ни на који начин не значи да се тај новац користи рационално, нити цена набављене опреме гарантује њен квалитет. О томе сведоче и сами наши политичари, који се стално хвале како наша наменска индустрија, кроз увођење НАТО стандарда, добија прилику да своје оружје (које је по квалитету и даље исто, разликују се димензије, калибри и сл.) продаје НАТО-земљама по скупљој цени.

Истовремено, скупа опрема није Сједињеним Америчким Државама и савезницима омогућила да иједан рат у коме су непосредно учествовале доведе до завршетка и недвосмислене победе, а још мање до „мира“ који увек прокламују као свој основни циљ. Руку на срце, западне државе имају висок стандард заштите сопствених војника, али то је мање ствар панцира и доброг официрског кадра, колико употребе ваздушних удара, дронова и локалних „савезника“ као „топовског меса“ које је ту да штити животе „вреднијих“ америчких, британских и других грађана.

Најзад, огромни војни буџети западних земаља представљају мамац за све могуће облике корупције – од намештених и надуваних тендера, преко индустријске шпијунаже (и саботаже) конкурентских компанија, па све до директних превара и утаја буџетског новца. Истовремено, новац се троши на елементе „стандарда“ који ни на који начин нису релевантни за борбени учинак у стварним ратним условима – попут климатизације у тенковима, забавних садржаја у војним базама, или апарата за чоколадице и газиране напитке на бојним бродовима. Када су Руси од Француза наручивали чувене „Мистрале“, дизајн бродова је морао да се оптимизује за рачун смањења кабина за посаду (француским војницима је било потребно више простора), и избацивања „официрског бифеа“ где су француским официрима на располагању била различита вина, незамислива у руској морнарици где је (упркос искарикираним стереотипима) алкохол најстроже забрањен.

И док нема ничег спорног у томе да Србија производи оружје по НАТО стандардима које ће продавати западним земљама (под условом да заиста може да им га прода, јер на светском тржишту оружја принципи „слободне конкуренције“ важе само када продајете на црно), други аспект имплементације „НАТО-стандарда“ је кудикамо проблематичнији. Наиме, НАТО-стандарди на којима се код нас инсистира уопште се не тичу квалитета наоружања и бојне готовости војске и њене спремности за рат, па чак ни војног буџета, који у Србији прелази „НАТО-стандардних“ 4%, већ управо структуре управљања војском и одбраном, која подразумева мање-више непосредну контролу Вашингтона. „НАТО-стандард“ је стога еуфемизам да војно потчињавање Србије (и Европе) америчком војно-индустријском комплексу, како по питању куповине оружја, тако и по питању где је дозвољено ратовати, са ким је дозвољено сарађивати, и од кога је дозвољено бранити се. А већ смо видели ко је највећа претња по безбедност Балкана, као што Србија добро зна од која је у новијој историји била принуђена да се брани.

„Србија је окружена НАТО-земљама са свих страна“

Ово је аргумент који у основи игра на грађански конформизам, и који покушава да на теоријском нивоу „легализује“ грађанску апатију која је дозволила да се НАТО већ оволико инфилтрира у војно неутралну Србију. То је аргумент који се своди на ону народну „куд сви Турци“, и који се обилато позива на комплексашку потребу да се „не буде мимо Света“, где се под „Светом“, наравно, подразумевају искључиво САД и њихови сателити и колоније. Проблем са овим аргументом је у томе што он оповргава све остало на чему српски евроатлантисти толико инсистирају – да је НАТО „миран савез“ који се бави „стабилизацијом, безбедношћу и развојем“, који „никоме не прети“ и „никога не угрожава“. Међутим, инсистирање да окружење државама-чланицама НАТО приморава Србију да се прикључи Алијанси има смисла само ако се НАТО заиста сматра за агресивну, експанзионистичку организацију, која представља непосредну војну претњу за Србију. Другим речима, потпуно окружење НАТО-земљама био би проблем ако бисмо планирали да са тим земљама ратујемо. Ако је, међутим, Србија неутрална земља која не намерава никога да напада, а НАТО „мирољубиви одбрамбени савез“, онда овакво окружење не само да не би представљало никакву војну претњу за Србију, већ би НАТО defactoштитио све српске границе од спољашњих напада, иако Србија није члан савеза.

Нажалост, од НАТО који је два пута брутално бомбардовао српске земље за протеклих двадесетак година нико у суштини не очекује мирољубиву политику, и евроатлантисти су, једнако као и остали грађани Србије, свесни да је НАТО управо највећа претња по самосталност и безбедност Србије. Сликом о „НАТО који нас окружује са свих страна“ они нехотице сликају карту Алијансе налик на оне толико познате анимације експанзије Трећег рајха у Европи, позивајући се (веома пригодно) на Мусолинијеву фашистичку крилатицу „oconnoi, o contro di noi“. И наравно, један део њих је вероватно искрено забринут да би српски народ изван орбите НАТО постао жртва америчких балканских паса рата из Загреба, Сарајева или Приштине, али је проблем што они то никада неће отворено тако да кажу. Када би били спремни и способни да докажу да је таква врста агресије (још једном на памет падају непосредне аналогије са реперкусијама српског одбацивања Тројног пакта) заиста неминовна у случају српског удаљавања од Алијансе, то би била теза о којој би се у српској јавности могао повести поштен и отворен дијалог. Међутим, пример Срба на Косову, у Хрватској, Федерацији БиХ или чак Црној Гори веома лепо илуструје које су непосредне последице покоравања и војног потчињавања западним империјалистима на Балкану. Србија би у НАТО била равноправна са овим отвореним пропонентима америчке спољне политике у тачно оној мери, у којој је српски народ на Косову „равноправан“ са Албанцима. Са друге стране, ако би се српска јавност отворено суочила са оваквом претњом, она би имала свако право да отворено потражи друге савезнике, чија је помоћ и подршка Србију не би коштали губитка државности, суверености и националног субјективитета. Далеко од тога да је такве савезнике немогуће наћи.

„Нећемо опет да ратујемо“

Када се евроатлантистима прозре њихово (не)суптилно позивање на конформизам и колаборационистички кукавичлук, и када се њихова „добронамерна“ теза о „натовском окружењу“ раскринка као (не)прикривена претња (новом) оружаном агресијом, они обично скидају рукавице и извлаче „тешку артиљерију“, отворено претећи „новим ратом и новим бомбардовањем“. Ако смо у претходном случају имали само алузије на фашистичку реторику, дух Мусолинија и њему сличних овде васкрсава у потпуности. И наравно, ту више нема никаквог говора о „гаранту безбедности“ и „мирном савезу“, НАТО се ту најзад демистификује као један регионални силеџија који је спреман да физички малтретира, и чак уништи свакога, чија му се политика не допада. Као што је, да цитирамо Димитрија Војнова, НАТО приредио „масакр запослених на РТС-у 1999. године када су Американци дошли и побили све које су затекли, зато што им се није допадао програм“. Такав НАТО више није никакав „клуб развијених“, већ једна оружана хорда, која огњем и мачем шири границе империјалне власти САД.

И заиста, историја је показала да се против таквог облика физичког насиља и тираније не може борити другачије, него на начин на који је то херојски чинила Војска Југославије 1999. године, одбранивши част српског народа као јединог у Европи који је новим европским завојевачима стао на црту. И још једном, када би НАТО на такав начин отворио карте на столу, попут МартијаАхтисаарија током оних одсудних преговора са Милошевићем, или попут Атињана у Тукидидовим славним „Мелским дијалозима“, српским грађанима могло би да се постави поштено питање да ли су спремни да се одрекну своје државности и слободе, и стану у ред са другим покореним и колонизованим народима Европе. Али бранити такав став позивајући се на „пацифизам“ и гадљивост према рату представљао би чин врхунског лицемерја. Јер у НАТО нико не улази „да не би ратовао“, већ да би ратовао за НАТО – убијајући цивиле, дижући у ваздух стамбене блокове и болнице, занемарујући таоце из „небитних земаља“, и бавећи се свим прљавим, неморалним и нечасним стварима које рат подразумева. С тим што не би ратовали за своју слободу, добробит своје деце и просперитет своје земље, већ за рачун западних корпорација, као топовско месо на олтару бесмисленог богаћења капиталистичке елите Запада, саучествујући у једном глобалном систему угњетавања и неправде, супротном свим историјским вредностима и принципима за које су се борили наши преци.

Морална вертикала 27. марта, или „боље рат него Пакт“

Далеко од тога да су ово сви аргументи који се папагајски понављају у циљу анестезирања српског јавног мњења и еутанзије моралног компаса наших грађана – могао би се читав текст направити само од „аргумената“ којима српски евроатлантисти нападају Русију, сматрајући да је „напад најбоља одбрана“, и још једном инсистирајући да су везе Срба са својим највећимисторијским савезником ствар „нерационалних емоција“. Оно што је заједничко за све њих, међутим, јесте упорно настојање да се заобиђе једноставна и најважнија чињеница: да је расправа о НАТО пре свега морална расправа, а питање приступања, односно супротстављања Алијанси – морално питање. А када се оно пренесе на моралну раван, тек тада постаје јасно зашто и у којој мери српски отпор према НАТО не јењава све ове године, упркос посустајању борбе за очување и ослобођење Косова, и без обзира на деградацију државе и политичких слобода које су наше очеве и дедове толико скупо коштале.

Српски евроатлантисти данас на сав глас јадикују, правдајући се мало себи, мало својим послодавцима из Брисела и Вашингтона, да су катастрофални резултати њиховог вишедеценијског настојања да Србе „уведу у строј велике европске породице“ последица „руске пропаганде“. Они упиру прстом на деловање оне шаке јада руских новинара и активиста, који воде неколико руских портала на српском језику, и чији нискобуџетни напори у поређењу са евроатлантском логистиком и безмало целином српске медијске сцене (свим штампаним медијима, свим ТВ станицама, и 80% интернет портала) изгледају просто смешно.Они кукају да би они „убедили Србе да је НАТО добар за њих“, да не морају стално да се суочавају са „руском пропагандом, која годи лаковерном српском уху“. Проблем је међутим потпуно супротан – докле год се у Србији буде налазио један камен испод кога ће, као у приповеци о цару Тројану, писати да „НАТО има козје уши“, народни отпор западном империјализму неће посрнути. Будући историјски склони геополитици и немарни према властитој политичкој култури, наши грађани су доказали да им је лакше помирити се са уништењем сопствене државе и институција, него сагласити са саучествовањем у глобалном злочину.

То се, уосталом, догодило и 27. марта 1941. године, када су српски грађани у Београду масовно устали против макар и симболичког саучествовања у нацистичким злочинима, и то у време када је безмало цела „европска породица“ већ била „у строју“. Папагајско прозивање „британских агентура“ за „завођење“ (незрелог, глупог, емотивног?) српског народа да иде у сопствену смрт не може да затамни епохалну величину тог догађаја. Јер као што „британска агентура“ никога није успела да изведе на улице у Загребу, Будимпешти, Бечу или Риму, тако су српски грађани својим херојским (и из данашње перспективе језиво фаталистичким) слоганима јасно ставили до знања Европи и свету да су свесни шта жртвују, и до чега им је стало. Јер нема те обавештајне службе која некога може да „купи“ да искрено прихвати став „боље рат, него Пакт“, односно „боље гроб, него роб“.Ти ставови представљали су тада, баш као и данас, дестилацију и жижну тачку свих историјских стремљења нашег народа и земље у нашој модерној историји.

То је један од разлога што је управо противљење НАТО успело да на улице Београда измами знатно више грађана, него иједан други социјални или политички протест у скорије време, чак и они који су се тицали издаје Косова. А организатори скупа, иначе десничарске организације које се на српској политичкој сцени данас могу сматрати скоро маргиналним, препознале су епохалност тренутка и надрасле саме себе, позивајући све слободољубиве и правдољубиве (и родољубиве) српске грађане да изађу на следећи велики митинг, који ће се одржати – не, како би се могло очекивати, 24-ог, већ управо 27-ог марта, на 75. годишњицу најсудбоносније, и истовремено најморалније политичке одлуке српског народа у XXвеку. На тај начин они су на симболички начин уклонили вештачку (и брижљиво грађену и одржавану) идеолошку баријеру између њих и ништа мање правдољубивих и родољубивих левичарских организација, чије гађење над евроатлантском агендом није ништа мање искрено и аутентично, и створили услове да се грађани Србије за месец дана заиста уједине око једног политичког питања, око кога у нашој земљи заиста постоји истински политички и демократски консензус. Али још важније, избором тог датума они су истовремено показали суштину проблема – нису Срби против НАТО зато што их је он 1999. године бомбардовао, него зато што та организација представља моралног и политичког наследника империјалистичких силеџија, који су 1941. поробили пола Европе. Позивање на тековине 27. марта није нема везе ни са монархијом, ни са комунизмом, ни са русофилијом, ни са англофилијом, већ искључиво са вечним идеалом правде, коме пева српска химна, и који је наш народ у модерној историји непогрешиво наводио да се сврставамо против сваког силеџијства, сваког угњетавања, и сваког изазова слободи – на Балкану, у Европи, и у свету.