Избори и криза демократског легитимитета на западу – Велика Британија, Француска и САД

О западним политичким системима уобичајено говоримо – са наводницима или без њих – као о демократским. Руку на срце, појам "демократије" је током последњих неколико деценија потпуно испражњен од било каквог садржаја и о њему се најчешће говори у смислу "остензивне демократије" – "онога" за шта Американци (а још чешће америчка Демократска странка) кажу да је "демократија". Понекад у томе немају трунке достојанства и обзира, па "демократијама" рутински називају недвосмислено тиранске и криминалне режиме попут оних на Косову или у Украјини, а понекад користе "клизну скалу", па говоре о "пуним", "фаличним", или "хибридним" демократијама.

Критеријуми су увек исти и своде се на степен конформизма са плановима, циљевима и прохтевима западних финансијских и технократских олигархија.

Иако је у српском јавном дискурсу појам "демократије" презрен и проказан скоро колико и домаћа Демократска странка, у обичном говору се задржао појам демократије који ипак колико-толико инсистира на вези са политичком вољом народа. Тај минимум подразумева бар некакав облик популарности – што политичара, што њихове политике – и обезбеђивање барем прећутне народне подршке или, прецизније, "пристајања" на политику која настоји да се води. У том смислу западни пропагандисти и новинари често умеју да се изненаде када чују Србе како говоре о "демократији" у земљама попут Северне Кореје (иначе по уставу и "демократске", и "народне" републике), Сирије, Венецуеле, или Белорусије, у којима законске процедуре и смена власти не функционишу на исти начин као у западним земљама (и њиховим "фаличним" и "хибридним" сателитима).

Али откако је глобалистичка машина петнаестак година почела да трокира, земље Организације за економску сарадњу и развој (OECD, међу српским грађанистима често од милоште познате као "Свет") дале су нам небројено примера да ни њихове демократске процедуре нису баш тако неприкосновене како се некада мислило. Ако су неке илузије о "уходаним системима", "поштовању правила игре" и "процедуралној демократији" још опстале у нашем времену, догађаји којима смо током претходног месеца сведочили у Великој Британији, Француској и САД сигурно их је развејала.

Избори у Британији – ко је послао посланике?

Велика Британија је позната по томе да се поноси својим вишевековним демократским традицијама, бар откако је средином XX века постало популарно да се оно што се до тада називало "парламентаризмом" почне називати "демократија". Да, помало је необично говорити о „демократији“ у друштву које на челу има неизабраног монарха чије се право на престо in primo principe своди на Божју наклоност према њиховим претходницима из династија Стјуарт, Хановер, и Сакс-Кобург и Гота, односно које има читав дом парламента у коме такође седе неизабрани представници чији се друштвени статус у најбољем случају темељи на разбојништву и пиратерији, а у најгорем на прекоокеанском геноциду. "Али добро", рећи ће неко, Краљ и Горњи дом су фолклорне и протоколарне институције без стварне политичке моћи, оно што британски систем чини демократским је, заправо, Доњи дом – који доноси законе, поставља владу и у коме седе демократски представници народа.

Хајде да видимо како је то испало на последњим изборима! 

Лабуристичка странка на челу са Киром Стармером однела је убедљиву победу освојивши 411 од 650 (односно 63%) посланичких места са свега 34% освојених гласова, што је скоро идентичан резултат оном који су освојили 2019. год. на челу са Џеремијем Корбином (32%), а знатно испод подршке коју су имали 2017. године (42%). Резултати избора постају нарочито уврнути тек када се резултати Либерал-демократске странке, која је са 12% освојених гласова освојила 72 места у парламенту, упореде са резултатима новоформиране Реформистичке странке Најџела Фаража, која је са 14% гласова освојила свега 5 посланика. Вреди поменути и Зелену партију, која је са 6% гласова освојила 4 посланичка места.

Проблем је у једнокружном изборном систему у Британији, тзв. first-past-the-post (ми бисмо га вероватно назвали "ко први девојци"), који подразумева да у свакој изборној јединици посланик постаје онај ко добије највише гласова у првом кругу. Тако су лабуристи могли да практично почисте Конзервативце са сцене, иако су у већини изборних јединица освојили чак и мање гласова него на претходним изборима – рачуна се само ко има глас више. То објашњава и непропорционално велико присуство у парламенту либерал-демократа, који имају своје укорењене позиције углавном у богатим окрузима у којима живи имућна елита, а у којим гласачи из радничке класе ни у лудилу не могу себи да приуште дом.

Проблем је у томе што је британски изборни систем дизајниран за "џентлменска времена" у којим идеолошке, социјалне, а поготово религијске разлике међу посланицима нису биле тако велике, а партија иначе није било више од две-три, па је било сасвим у реду да остали кандидати „спортски“ признају победу „најбољем“. Тај систем је функционисао вековима и разлике између процента освојених посланика и процента освојених гласова дословно никада нису биле овако алармантне.

Проблем је што се у међувремену не само променила демографска структура британског електората, већ и начин на који се формирају политичке групе истомишљеника, које нису ограничене на један округ или регион. Милиони гласача реформиста нису концентрисани у одређеним окрузима, већ располажу са релативно константним процентом подршке у свим окрузима, што изборни систем замишљен пре неколико векова једноставно не предвиђа као могућност.

Избори у Француској – демократска утакмица или топли зец?

Пређимо на Француску. Њихов двокружни већински систем делује као да заобилази неусклађеност која мучи Британце, али проблем са којим се суочило Национално окупљање Марин ле Пен у британском систему не би био могућ. Сваки од 577 посланика у француској Националној скупштини мора да добије апсолутну већину гласова у својој изборној јединици, иначе се иде у други круг избора (отприлике онако како се у Србији бира председник). Постоји, међутим, једна зачкољица. Право да уђу у други круг имају сви кандидати који су освојили више од 12,5% регистрованих бирача, што значи да се у другом кругу често може наћи троје или више кандидата. И то је управо послужило као инструмент прекрајања изборне воље и крајње неџентлменског изигравања система са циљем да националисти не дођу на власт.

Још једном, реч је о претпоставци да су избори "џентлменска игра" и да ће се стране у њој понашати "спортски". Више кандидата у другом кругу који заступају различите политике номинално би чак требало да обезбеде услове за кристализацију политичких порука и избор платформе (или личности) која има највећу политичку подршку у свакој изборној јединици. Међутим, у политичкој манипулацији без преседана, непомирљиви политички противници из Макронове центристичке коалиције и из левичарског Новог народног фронта – без достизања било каквог званичног политичког споразума – координираним одустајањима својих кандидата (у чак 220 од 311 изборних јединица) обезбедили су "укрупњавање гласова" чији је једини циљ био – блокирање убедљиве победе националиста, иначе потпуно легитимне странке која ни на који начин не крши француске законе и која се чак ни не залаже за неке нарочито радикалне резове у француској политици.

Резултат је био видљив голим оком – Национално окупљање са савезницима, које је освојило већину гласова Француза и ушло као фаворит у други круг у већини изборних јединица, а које је у том другом кругу освојило убедљивих 37% гласова бирача, на крају је морало да се задовољи са 142 посланика (25%), мање и од  Новог народног фронта (180 посланика са 26% у другом кругу), и од макрониста (159 посланика уз 25% гласова у другом кругу). Као и у случају Британије, овакав резултат је и легалан и легитиман, али је раскринкао једну политичку заверу да се систем изигра на такав начин, да за једну политичку групацију једноставно не важе правила игре. Сцене у којој посланици Макронове коалиције и Новог народног фронта одбијају да се рукују са младим колегом из Националног окупљања јасно сведоче о томе да није у питању рутинска ситуација и да је француски парламентаризам искочио из шина и ушао у конфликт који више нема везе са демократским процедурама, нити са политичком игром.

Партијски избори у САД – публика, република и (не)демократска странка

Долазимо, најзад, до "најдемократскије од свих демократских држава" – Америке – и до ујдурме коју су тамо направили управо представници ванинституционалног естаблишмента "најдемократскије од свих демократских странака", тј. управо the Демократске странке. Они су мађионичарским потезом учинили да до јуче неприкосновени, незамењиви и непобедиви Џо Бајден нестане са политичке сцене за једну ноћ, да би до сада невиђеним хокус-покусом из рукава извукли његову потпредседницу Камалу Харис, на америчкој политичкој сцени препознатљиву не само по изразитој некомпетентности и чак наглашеној тупавости, него и по томе што је по свим истраживањима била један од најнепопуларнијих кандидата.

А све то у условима у којим су ванинституционални притисци да недвосмислено најпопуларнији кандидат Доналд Трамп не буде изабран за представника Републиканске странке кулминирали атентатом у коме је неколико центиметара недостајало да се бивши председник не растане са главом.

Америка, наравно, није идеалан пример "институционалне демократије", не само зато што је њен политички систем пре два и по века конструисан да би представљао "не демократију, него републику", већ и зато што је за то време успостављен изванредно комплексан систем ванинституционалног mos majorum, који је кроз сва историјска искушења гарантовао да интереси америчке финансијске и индустријске олигархије увек буду заштићени. За то је, међутим, било изузетно важно да се одржавају у животу управо они "демократски ритуали" који су овим "Камалиним пучем" погажени.

Деценијама су нас убеђивали да је избор кандидата за америчког председника у сумњиво недемократском двопартијском систему изузетно комплексан процес који мора да прође низ демократских процедура на свим нивоима, да би се након више од годину дана кампање искристалисао кандидат који представља већинску вољу присталица странке у већини америчких држава. Или просто можемо пуцнути прстом попут Таноса и извући Камалу Харис из шешира.

Криза легитимитета институција и демократија без слободе

Шта од свега овога може да научи Србија? Као земља која је већ деценијама изложена институционалном насиљу и политичком инжењерингу којим диригују исти политички центри који су током претходног месеца прекрајали и "поправљали" политичку вољу Британаца, Француза и Американаца, можемо рећи да смо већину тих манипулација већ видели, па чак и искусили на сопственој кожи. Знамо добро шта су табуи те невидљиве, неизабране и недемократске владајуће кабале и видели смо небројено пута да неки изливи народне воље поред ње једноставно не могу да прођу – ако ниси спреман да се одметнеш и постанеш, јелте, "недемократска држава".

Ни то нам није ништа ново, и то смо искусили на својим леђима.

У овим еклатантним примерима институционалног изигравања и поткопавања демократске воље могу да нас збуне једино нијансе у којима се британски, француски и амерички пример разликује од ситуације у нашој земљи. Пре свега, нико од "проказаних" enfants terribles њихових политичких сцена – ни Фаражеви реформисти, ни Ле Пенини националисти, нити Доналд Трамп – не представљају никакве системске алтернативе, не искачу из глобалистичког идеолошког монолога, нити представљају недајбоже некакве "револуционаре". Чињеница да су они естетски одвратни и идеолошки неприхватљиви фолклорном политичком мејнстриму у својим земљама сведочи о томе да су њихови "демократски" системи ушли у кризу легитимитета, не само због губитка подршке (односно, како смо рекли, пристанка) у народу, већ и због немогућности да се зарад "мира у кући" одржава макар привид нормалног функционисања политичких институција. Србија, која је закуцана у сличан сукоб-на-живот-и-смрт између непомирљивих полова који се неретко претвара у институционалну гангрену мора бити свесна да су у питању стања која се не могу одржавати in perpetuum.

Такође, морамо бити свесни да чињеница да нам наш политички систем за сада обезбеђује да састав Народне скупштине мање-више одговара резултатима гласања, а да је процедура избора председника републике мање-више неспорна, и даље не значи да је са нашим системом све у реду и да се он такође не урушава на наше очи. Број посланичких места можда одговара проценту освојених гласова, али то не мења чињеницу да апсолутну већину посланика у српску скупштину није послао народ, већ (у најбољем случају!) партијско руководство и да се "воља народа" своди на периодично аминовање партијских спискова на изборима.

Демократска фарса у Британији, Француској и Америци симулира да се о нечему питају грађани сваког дела земље, демократска фарса у Србији симулира да политичка елита одговара већинској народној вољи, и свака прича о демократији се ту завршава. За више од тога потребно је већ нешто што се зове слобода. Али тога, како се испоставља, има само у недемократским државама.

(РТ)