Медијска припрема за учешће Немачке у нападу на СРЈ 1999. године - Како су се "штампале" бомбе?!

 Пре двадесет година су Немци кренули у први рат од Хитлера – у бомбардовање Југославије. Тамо су их испратили ратоборни новински коментатори. ДW је прекопао архиву немачке штампе од почетка 1999. године до првих бомби.

Џејми Шеј, портпарол НАТО током 1999. и заштитно лице фразе о „колатералној штети“

***

Независност, референдум у најмању руку! То почетком јануара 1999. у интервјуу за Тагесцајтунг(ТАЗ) каже Фехмет Агани, преговарач косовског председника Ибрахима Ругове. „Српски предлог политичког решења се састоји у томе да се постојећа ситуација легализује. То за албанску страну није прихватљиво.“ Биће рата, каже Агани, ако међународна заједница чини уступке Србима.

У то доба се југословенска тематика, три године након Дејтона, навелико вратила на насловнице немачке штампе. „Гарант мира и стабилности“ Слободан Милошевић поново је постао симбол зла. Хиљаде косовских Албанаца су протеране, УЧК је од минорне терористичке организације постала озбиљан фактор о којем се дебатује.

„У свакодневици влада практични апартхејд“, пише Норберт Мапес-Нидик у репортажи за недељник Цајт из Приштине. Малобројни Срби у том граду се окупљају на својим местима, две заједнице се све мање додирују. „Међу младим Албанцима у приштинским кафићима проширио се тмурни радикализам. (…) Градска омладина која не може да ради, студира па чак ни да емигрира, говори још само о борби и победи.“

Семе насиља посејано је пре десет година, Милошевићевим говором на Газиместану, бележи Матијас Риб за угледни Франкфуртер алгемајне цајтунг (ФАЗ). Тих јануарских дана 1999. Срби са Косова блокирају улице, траже од Београда гаранције за безбедност. „Срби на Косову се плаше и то са правом. Живот им више није сигуран јер је мржња између албанске већине и српске мањине у јужној српској покрајини постала ендемска“, пише Риб.

Конзервативни ФАЗ је најгласнији заговорник тезе да ништа не сме остати како јесте, да је ситуација неодржива. Укратко, како пише у једном коментару: „Београд жели да задржи моћ на Косову, а Албанци више нису спремни да живе тако.“ Прве претње Запада војном интервенцијом не остављају утиска на Милошевића јер су неозбиљне. Тих дана у немачкој штампи је НАТО предмет подсмеха. „Крвава државна репресија не сме бити боља од крвавог устанка против ње“, бележи ФАЗ.

Штефан Израел који је извештавао за либерални Франкфуртер рундшау (ФР) пише да су говоранције о „демократизацији“ Србије која би постала право „мултиетничко друштво“ и успоставила равноправност етничких група на Косову закаснеле – заправо, закаснеле за неколико уништених албанских села. За тај лист говори Момчило Трајковић који каже да су косовски Срби између чекића и наковња – Милошевићеве политике и албанског сепаратизма. Иначе, као разумни српски гласови се осим Трајковића још тада помињу владика Артемије и отац Сава Јањић.

Р као Рачак

Онда је дошао Рачак. О томе штампа јавља 18. јануара, а прво је једини извор Вилијам Вокер, шеф посматрачке мисије ОЕБС. Вокер је наводно лично избројао 23 беживотна тела, неки су устрељени у главу из близине, смрвљених лобања, ископаних очију. „Побогу, покријте их бар“, рекао је Вокер на лицу места праћен новинарима. „Неизрецива суровост“ коју је Вокер приписао југословенским снагама безбедности и затражио хашку истрагу.

Репортаже се саме пишу, „плач мајски, сестара, супруга као ехо одзвања долином“. Злочини над Албанцима имају систем, када се „простим сељанима пуца у потиљак онда не може бити говора о 'инциденту'“, пише ФР. „Српски полицајци наступају као нека врста 'господара' који одлучују о животу и смрти цивила. Расистички однос према 'мање вредним' Албанцима укида задршку. Како Срби не могу да дођу до наоружаних Албанаца, спаљују им села и 'свете' се њиховим породицама.“

Српска верзија догађаја у Рачку – према којој су Албанци страдали у борби, а касније су прерушени у цивиле – у недељнику Шпигел представљена је као басна, идиотски изговор у који нико не верује.

„Хоће ли се о кланици из Рачка једног дана говорити као о тренутку заокрета у косовској политици Запада?“, одмах се пита ФАЗ. Те новине као да миришу повод и, како данас знамо, биће у праву. Од стотина хиљада прогнаних и хиљада убијених косовских Албанаца, управо ће Рачак бити урезан у свест међународне јавности. Франкфуртски лист се посебно труди: „Да ли ће се нешто покренути? Да ли се 'после Рачка' може очекивати више дипломатске, можда и војне активности?“

Онда у једном тексту Матијаса Риба још јасније: државна пропаганда темељи се на мисли да „српски народ води битку за преживљавање против унутрашњих и спољних непријатеља“ и уопште није битно „да ли водећи политичари верују у сопствену пропаганду или је само користе за очување моћи“. Зато неће ићи без „међународне војне силе заштитнице“ на Косову. Милошевићев режим „не може бити склоњен демократском променом власти. Он влада насиљем и може се срушити само насиљем.“

Београдски новинар Андреј Ивањи у репортажи за левичарски ТАЗ преноси да у Београду претње још нико не схвата озбиљно. „И даље су у моди теорије о светској антисрпској завери којом руководи Америка. (…) И да Србија неће попустити том империјалистичком притиску.“

Недељник Цајт се посветио митовима на којима опстаје та пропаганда. „За већину апатичног становништва Милошевић више нема понуде за будућност. Напротив, он мора да држи земљу изгубљеном, изолованом, како би избледели митови и ксенофобија осигурали његову моћ. (…) Делује извесно да Милошевић у могућем бомбардовању види шансу да ојача власт. (…) Како год Запад одлучио, мора да узме у обзир да су митови на Косову далеко тежи него у Босни.“

Но крај јануара се ближи, а званични Бон још одбија војну интервенцију. Кажу, не желе да буду ваздушна подршка екстремистима и терористима УЧК. У једном коментару се примећује да је таква позиција лицемерна – јер Запад није ни обратио пажњу на Косово док Албанци нису узели пушке и отишли у шуме. Тиме је малтене припремљен терен за албанску герилу. Исто важи и за званични Београд: ко је слеп за Руговине гандијевске методе, тај ће имати посла са другачијим типовима.

Реп масакра у Рачку још се вуче, Југославија је најурила из земље Вилијама Вокера уз оптужбу да је прешао границе мандата. Лист Велт пише да је то тачно, али сматра да је то похвално за Вокера. Он је „пузајући“ ширио мандат, уместо посматрања бавио се помагањем рањенима на обе стране, посредовао у преговорима ту и тамо, изводио избеглице из обруча. Па ипак, јасно је, мисија ОЕБС је пропала јер нема обуставе ватре коју би могла да „посматра“. Зидојче цајтунг (СЗ) пише: „Претње Београду већ постају гласније: кад Вокер оде, могао би да дође НАТО.“

НАТО повећава приправност, бомбардовање може кренути у року од 48 сати када стигне наређење. ФР доноси 22. јануара мапу где су распоређене снаге алијансе и пише да копнене трупе не долазе у обзир. „Копнене трупе на Косову би фактички значиле отцепљење од Југославије које Европљани по сваку цену желе да избегну јер би то створило преседан“, каже један неименовани политичар у Бону. Али напад из ваздуха? Сада су Немци за.

Помаља се подсећање на Сребреницу које ће се испоставити кичмом аргументације којом је Немце, први пут после Хитлера, требало приволети на рат. Зелени, странка настала као еколошка и пацифистичка, успеће да оправдају сами себе чувеним реторичким салтом шефа дипломатије Јозефа Фишера. Зар нису Зелени говорили „Никад више рат?“ Јесу, али и „никад више Аушвиц“, рекао је Фишер.

Милошевић је у тој слици Хитлер. Али хоће ли Немци бацати бомбе на Београд као Хитлер 1941? То питање недељник Шпигел поставља министру одбране Рудолфу Шарпингу у интервјуу. „Срамотно поређење“, одговара овај. „Нећемо скрштених руку гледати како поново хиљаде људи бива побијено“, додаје Шарпинг алудирајући на Сребреницу. Но тврди да Бон неће подржати сепаратизам: „Нема промене граница, иначе би одједном многе границе морале да се померају. Куда би то водило?“

Р као Рамбује

Још се не напушта дипломатија, Фишер тражи Дејтон 2, ТАЗ штампа наслов: „Последња шанса за мир на Косову?“ Иде се у Рамбује, прва рунда. Ни Срби ни Албанци нису задовољни предлогом широке аутономије за Косово. Почиње да се помиње синтагма „међународни протекторат“.

Петер Минх за СЗ коментарише да су западне земље у готово безизлазној дилеми: „Једино средство претње је војна интервенција. Она се вербално већ исцрпно исказује, али на парадоксалан начин: Србима се прети интервенцијом НАТО, а Албанцима изостанком интервенције.“ А то значи да се тешко обе стране могу натерати на компромис.

Данас мутно сећање на Рамбује каже да су тамо Албанци нешто прихватили, а Срби нису. Али није од почетка било тако. Почетком фебруара је јасно да су „наоружани побуњеници косовских Албанаца ван контроле“, најтврђи међу њима Ругову већ називају „издајником“. Ради се и о парама. Албанци из иностранства плаћају посебан порез од три одсто за „косовску ствар“ – премијер у егзилу Бујар Букоши одбија захтев УЧК да им преусмери тај новац.

Од почетка мирише на фијаско. „Над Косовом круже бели двоглави орао Срба и црни двоглави орао Албанаца. Свако жели моћ за себе. Долази до борбе, перје лети. Онда птице грабљивице седају за сто у Рамбујеу и закључују мир. Орнитолошки то изгледа немогуће, а политички је у најмању руку тешко“, пише швајцарски Ноје цирхер цајтунг (НЗЗ).

Матијас Риб за ФАЗ покушава да Милошевићеву тактику пропита са аспекта рационалности. Широка аутономија или чак независност Косова су неизбежни, па ваљда Београд размишља да што скупље наплати свој пристанак на пораз.

„Хоће ли Милошевић попуштањем у последњој секунди покушати да испослује укидање санкција против Југославије? Или жели да провоцира ваздушне ударе НАТО како би по узору на ирачког диктатора Садама цементирао своју власт? Или ваздушни напади треба да покажу српском народу да против надмоћи најјачег војног савеза у историји чак ни Милошевић није могао да одбрани 'српски Јерусалим'? Како се год окрене, изгледи за Србију су да ће изгубити Косово, а задржати Милошевића“, пише овај новинар.

Премда су тадашњи дописници немачке штампе добро познавали Југославију, суштину углавном нису схватили. Они су после свега и даље рачунали на разум. У том смислу прискаче и дописник ФР Штефан Израел који из Београда пише: „Сада се још само игра покер око цене: да ли председник (Милошевић) хоће имунитет у погледу могућег гоњења од стране Трибунала УН у Хагу? Или хоће приступ кредитима Међународног монетарног фонда како би спасао земљу од банкрота и одржао себе на власти?“

Волфганг Петрич је у то време аустријски амбасадор у Београду и део преговарачке тројке која посредује у Рамбујеу. У интервјуу Шпигелу је арогантан до неиздржљивости. „Неће више бити надмудривања. Осамдесет одсто наших идеја биће напросто наметнуто.“ Срби ће, каже Петрич, „фрктати“, али ће морати да прихвате протекторат на Косову. Након прелазног периода од три године ће се поново разговарати и Петрич цинично каже: „Можда ће до тада Албанци и Срби бити уједињени у интимном загрљају.“ Аустријанац гарантује: „До краја априла ће косовски конфликт бити или формално решен или ће НАТО бомбардовати.“

Ипак, јалови дани у Рамбујеу пролазе, рокови се продужавају, Запад прети, али му разједињеност косовских Албанаца квари рачуницу. „Бомбардовање креће само ако искључиво Срби буду криви за пропаст преговора. Дилема је очита – ко прети само једној страни, Србима, тај охрабрује тврдоглавост друге стране“, пише Јозеф Јофе за СЗ. „Поређење са Босном није примерено, макар још увек није. Својевремено се НАТО умешао тек када су Хрвати и Босанци изборили војну равнотежу са Србима. На Косову те равнотеже нема, и зато превасходни интерес Албанаца није мировно решење него војно уплитање НАТО на њиховој страни.“

Берлинер цајтунг доноси портрет Адема Демаћија – политичког портпарола УЧК, чувеног дисидента који је 29 година био у Титовом затвору. Док се у Рамбујеу разговара, Демаћи у тренерци седи у Љубљани како би могао несметано да телефонира. Из Француске га зивкају сви редом, од Хавијера Солане до Мадлен Олбрајт. Али Демаћи неће ни да чује за договор који не гарантује независност Косову. „Не смемо поверовати обећањима и не можемо да чекамо да нам неко поклони слободу“, рекао је он.

Демаћи очигледно смета. Који дан касније, а већ је почетак марта, СЗ упознаје читаоце са новим шефом импровизоване косовске владе: надимак му је Змија, растрзан је између јаког америчког притиска да се Рамбује прихвати и радикалног дела УЧК које одбија чак и разоружавање ако дођу међународне трупе. То је, дакле, почетак велике каријере Хашима Тачија.

Р као ребус

Неколико страница даље исти лист пише да је још 60.000 Албанаца протерано са Косова у претходна два месеца. Између линија фронта све је мање места за цивиле. Одатле „мировни“ преговори делују као да се одвијају на Марсу. „Мир је можда будућност – негде другде. Али у селима у подножју Чичавице ускоро неће бити Срба и Албанаца. Само још војници у име Србије и борци за независно Косово“, пише у репортажи ФР из села Букош код Вучитрна.

Хорде дипломата ходочасте до београдског Дедиња. Хоће да уразуме, уплаше, умоле Милошевића. Шпигел половином марта описује да је тамо поново био Ричард Холбрук, „најтежа дипломатска артиљерија“ Сједињених Држава који се изврсно разуме са Милошевићем. „Сада смо само пар дана удаљени од трагедије“, рекао му је Холбрук.

У истом броју Валтер Мајр пише одличну репортажу из Београда у којем као да и даље не верују да ће НАТО стварно ударити. „Ко крене Кнез Михаиловом улицом у центру видеће просјаке који су се позиционирали скоро на улазу у часну Академију наука. Као мртва стража седе преко пута зграде у којој оседели мислиоци Милошевићеве диктатуре све једнако филозофирају на руинама својих великосрпских нада.“

Борка Павићевић из Центра за културну деконтаминацију прича новинару да је земљом завладао „порнографски јаз између политике и стварног живота“. Један обични грађанин то каже још ефектније: „Кад ти смање плату са 5.000 на 4.500 марака – изађеш на улицу. Ако ти смање на десет марака, онда имаш друге бриге.“

У Рамбујеу су у току продужеци. Немачка штампа и јавност па ни парламент још појма немају да се југословенској делегацији на потпис потура фамозни Анекс Б који значи да трупе НАТО смеју да шетају по целој земљи. Влада Герхарда Шредера и Јозефа Фишера то крије и тек ће се у априлу сазнати за то.

Али онда, 17. марта 1999, штампа пише да је на талону долазак 28.000 војника НАТО на Косово, „суштинска аутономија“, прелазни период од три године… не помиње се „независност“, али се закукуљено наводи да се мора узети у обзир „народна воља“ на Косову. Бомбардери су практично већ спремни, о копненим трупама се и даље не размишља. „Копнени марш за наметање мира тражио би трупе од 100.000 људи и одбија се као неизвесна авантура јер би војници неизбежно упали између фронтова“, пише СЗ.

Већ је 20. март и Матијас Риб за ФАЗ понавља своју тезу већ у наслову: „Против Милошевића помаже само употреба силе.“ Минхенски лист СЗ још увек има репортера на Косову који јавља гласине из Приштине: „Страним извештачима у хотелу Гранд се хитно препоручује да отпутују. Ако НАТО крене да бомбардује, кажу, српске службе планирају Вартоломејску ноћ.“ Новинар НЗЗ пише да се и Албанци и Срби у Приштини мање плаше самог бомбардовања, а више да ће „у граду настати хаос – спонтани или инсценирани – стање бесправља и насиља.“

Р као рат

Кренуло је 24. марта у 19:41. Тог јутра су немачке новине, наравно, освануле не знајући да ће кренути. Писале су да траје „одбројавање“. Следећег дана је то била готово једина тема. Коментатори су махом имали разумевања, у врхунско мерило је аванзовала потреба да НАТО очува „веродостојност“. У преводу – кад су већ толико претили, ред је и да бомбардују.

Зоран Ђинђић у интервјуу за СЗ пак каже да Милошевића не занимају ни Косово ни Србија него само власт, а да се „међународна заједница упустила у вртешку радикализације са Албанцима и поставила себи радикалне циљеве“.

Исход данас знамо, али се тада само слутио. За крај зато осврти који су се испоставили пророчким. Професор Бруно Зима, члан комисије УН за међународно право, у интервјуу за СЗ добија питање да ли је бомбардовање грех у погледу међународног права. „Да, иако је НАТО све урадио да тај грех буде на нивоу опростивог. (…) Али шта сутра може да се каже Русима ако рецимо кажу да Курдима у источној Анатолији прети хуманитарна катастрофа? (…) Можда ће из овога настати ново обичајно право. Често ново право настаје кршењем старог.“

Андреј Ивањи под првим бомбама из Београда пише за ТАЗ: „Југословенска војска, немоћна против непријатеља из ваздуха, свом ће силом ударити на Косову. Тек ће сада кренути тенковске јединице, тешка артиљерија и ракете земља-земља, терен ће се уз крајњу бруталност чистити од УЧК. Са друге стране ће и УЧК искористити дуго ишчекивану подршку из ваздуха да свим средствима удари на све српско. НАТО ће де факто бити ваздушна подршка УЧК. (…) Бомбе и ракете требало је да спрече даље људске патње. Најпре ће међутим умножити те патње.“

Сирил Штајгер за НЗЗ далековидо пише: „Као прилична фантазија делује теза да Милошевићу треба само пар бомби како би устукнуо уз опаску да је 'агресор' надмоћан и да мора да спаси народ. (…) Ако Милошевић збиља верује да може да спаси Косово под контролом Србије тако што ће се упустити у рат са НАТО, онда је он изгубио сваки осећај за реалност. Што дуже траје конфронтација, то ће се пре десити оно што је Милошевић опирањем против размештања трупа НАТО хтео да спречи – крај српске владавине на Косову и одвајање покрајине од Србије.“

(Дојче веле)