Сенке Берлинског зида

Пре три деценије је пао Берлински зид. Председник Вучић је, по сопственом признању, преспавао тај догађај. Када се расанио, схватио је где је место Србије у глобалном капитализму те да на периферији демократија није ни нужна ни пожељна.

Па ипак, није био у криву. Велика вест из Берлина се пуну деценију пробијала кроз крв и дим не би ли се као ехо чула у рестловима социјалистичке Југославије. Деценија је то била рушења до темеља и неопростивих масакара. Када је транзиција у светлу будућност коначно почела, Србија и комшилук нашли су се у дубоком предграђу глобалног капитализма.

У својој другој инкарнацији је пробуђени Вучић управо изврсно схватио „политичке и економске процесе који се ваљају Европом и светом“. Заједно са себи сличним балканским главешинама, Вучић је спремно јурнуо у трку до дна у којој, разуме се, он и његова екипа не остају на дну.

Српска и суседне економије почивају на прекарном раду и издашним субвенцијама за стране инвеститоре, док балкански владаоци једновремено од породица и пријатеља граде касте новокомпонованих богаташа

Српска и суседне економије почивају на прекарном раду и издашним субвенцијама за стране инвеститоре, док балкански владаоци једновремено од породица и пријатеља граде касте новокомпонованих богаташа.

У том читању је пад Берлинског зида имао хепи енд за Вучића и њему сличне, који су били поспани новембра 1989.

Тај преломни месец био је почетак распада режима у источној Европи чији су грађани некада у велику Југославију гледали као да је комунистички Лас Вегас.

Источним Немцима, које на Западу до данас подругљиво зову „Ози“, пре три деценије је дојадило да дашак слободног тржишта до њих долази само у такозваним западним пакетима које су им рођаци слали преко Гвоздене завесе.

„Но, заокрет је за многе источне Немце значио пре свега незапосленост – сваки други је изгубио посао. Запад који су постали, Запад који је некада у пакетима са робом тако лепо мирисао и изгледао као рај, показао се као сурово конкурентско друштво. Идеална слика је брзо избледела. Они који нису могли, или нису хтели, да држе корак, повукли су се и почели да улепшавају сећања на ДДР“, пише новинар Дојче велеа Кај-Александер Шолц.

Па, да ли им је са Зидом било боље? Питање је погрешно.

Живот иза Гвоздене завесе био је тако непомирљиво другачији да се у раскораку разумљиво буде носталгије. Посао до пензије, безбедност по цену слободе, чврста рука режима која ослобађа индивидуалне одговорности. У једној свежој анкети свега 38 одсто Немаца са истока каже да је уједињење „успело“

Живот иза Гвоздене завесе био је тако непомирљиво другачији да се у раскораку разумљиво буде носталгије. Посао до пензије, безбедност по цену слободе, чврста рука режима која ослобађа индивидуалне одговорности. У једној свежој анкети свега 38 одсто Немаца са истока каже да је уједињење „успело“.1

Немци с запада то никада нису узимали за озбиљно. Од уједињења до данас су у виду „солидарне доплате“ издвојили око 350 милијарди евра за исток земље добар део њих очекује захвалност уместо кукумавчења. Разлози носталгије се ретко уважавају.2

Такав поглед на ДДР и, посредно, цео свет иза Зида, није се променио ни када је враг однео шалу те десничарска Алтернатива за Немачку постала најпопуларнија партија на истоку земље.

Источније и јужније је Фукујамина теза о „крају историје“ већ сахрањена. Разочарање глобалним светом и либералном демократијом отворило је врата ванабе диктаторима у Пољској, Мађарској или Србији. Они се са (полу)периферије капитализма, коју су својски пригрлили, кобајаги љуте на центре моћи.

Додамо ли томе нови Хладни рат, праве ратове и избегличке таласе, делује да Зид и даље постоји, макар у главама. Теже га је видети због бљештавила тржних центара и паметних телефона који су потпуно исти у Паризу, Берлину или Београду

Додамо ли томе нови Хладни рат, праве ратове и избегличке таласе, делује да Зид и даље постоји, макар у главама. Теже га је видети због бљештавила тржних центара и паметних телефона који су потпуно исти у Паризу, Берлину или Београду.

Није, дакле, никакво чудо што Вучић, када је коначно чуо о паду Зида и новим „политичким и економским процесима који се ваљају Европом и светом“, није имао потребе да замара народ демократијом, слободом штампе или владавином права. По његовом суду, народу не треба ништа више од тирада у глајхшалтованим медијима и обећања да ће за две године бити боље.

Вучић је у праву. Његов се клептократски режим савршено уклапа у свет после Зида и после Фукујаме. Западу се испоручују наводна стабилност и извесна јефтина радна снага. Балкан је још солидна залиха неговатељица, шофера и занатлија за немачко тржиште рада.

Они који пак остану у сенци некадашњег Зида, остављени су Вучићу и другим понављачима који су ономад спавали на часу. Па ће им он већ показати какви се „економски процеси“ ваљају предграђем капитализма.

*Првобитна верзија овог текста написана је на енглеском за магазин ЦорД, намењен превасходно дипломатском кору у Београду. Уредница је одбила да објави текст тврдећи да говори о „тезама које се понављају већ две деценије“.

1. У Годишњем извештају о стању немачког уједињења, који је објављен овог септембра, само 38 одсто грађана са истока Немачке сматра да је уједињење успешна прича. Интересантно је да ово није питање носталгије – јер код млађих од 40 година тај проценат је још мањи, 20 одсто. Чак 57 одсто грађана са истока осећају се као „грађани другог реда“ у СР Немачкој. О дубокој подели сведоче и друге анкете: „Унрецхтсстаат“, што се најбоље може превести као „држава неправде“, појам је око којег се у Немачкој годинама ломе копља. У мејнстриму се обавезним сматра означавање ДДР као „државе неправде“, а онима који одбијају тај новоговор, рецимо појединим политичарима Левице, спочитава се да подржавају некадашњу диктатуру. У анкети коју је у октобру објавио лист Берлинер Моргенпост, 49,2 одсто Немаца на истоку земље слаже са оваквом ознаком, док је одбацује 40,3 одсто. На Западу такву квалификацију прихвата 80,9 одсто људи.

2. Док диљем Немачке цене кирија иду у небеса – толико да грађани у Берлину петицијом траже национализацију стамбеног простора – мејнстрим штампа ће и даље комунистичке стамбене блокове поспрдно звати „бетоњеркама“ (Платтенбау). Источњаци ће пак у њима претежно видети урбанистичке целине за масовно становање као брану од неолибералне џентрификације.

(masina.rs)