Брутална дискриминација

Активисти геј организација, и поједини радикални заговорници одржавања тзв. параде поноса, у коментарима објављеним на сајту НСПМ-а, као и сајту Б 92, негодују што сам у тексту Парада бола цитирао Оскара Вајлда. Отприлике кажу: „То нема смисла. Он је био декларисани хомосексуалац“. На то једино могу да одговорим: па шта?!

Шта се мене тиче каква је била његова сексуална оријентација, национална или верска припадност, односно каква је имао политичка убеђења. Што би то било битно? Ја не омаловажавам људе, нити багателишем њихово дело, зато што су хомосексуалци а ја хетеросексуалац. Не ниподаштавам ни људе са којима се у нечему не слажем. Нити због тога одбацујем оно што су учинили, а што сматрам вредним.

Човек није једнодимензионално биће. У животу сви ми имамо разне улоге. Писац чија дела обожавамо, уједно може да буде члан партије коју не волимо. Сликар коме се због његових уметничких дела дивимо, некада је особа коју због моралних недостатака презиремо.

Зар зато што је Мартин Хајдегер, највећи немачки филозоф 20. века, био нациста, његове књиге треба да игноришем? Зар због тога што се не слажем са политичким убеђењима Радомира Константиновића, не треба да га цитирам? Зар стога што је Мирослав Крлежа био Хрват, Срби не треба да читају његове романе и друге списе? Зар зато што не делим убеђења Мирјане Карановић, не смем да гледам филмове у којима глуми?

Само врло острашћене или злонамерне особе на ова питања могу да одговоре потврдно. А таквим ставом чине највеће зло себи и онима којима дају препоруку. Због нечега што им није по вољи, намећу себи и онима којима наводно желе добро, ограничења у погледу упознавања нечега што може да им прошири образовање и видике, а живот учини пријатнијим.

Но, да се вратимо на повод овог текста. Они који сматрају да писац хомосексуалац не треба да буде цитиран од стране некога ко се противи тзв. Паради поноса, отишли су и корак даље у чињењу лошег. The Arkana Dictionary of New Perspectives, угледне британске издавачке куће „Penguin“, појам сексизам дефинише на следећи начин: „Дискриминативан став према другима, који одбацује свако разматрање унутрашњих вредности, а приписује улоге једино на основу пола“.

Изгледа, многи промотери и организатори тзв. геј параде, сексистички третирају хомосексуалце. Највероватније, немају другачији основ да друге заинтересују за своје „ликове и дела“, па то покушавају да учине нападним демонстрирањем своје сексуалне оријентације. С друге стране, свесни су да засигурно има немало хомосексуалаца који су успешни на професионалном пољу којим се баве, и да не морају да настоје да се „прославе“ на бизаран начин.

И то им смета. Па желе, под маском залагања за њена права, да на новим основама наметну дискриминаторски образац понашања према свим припадницима геј популације. Његова срж може да се изрази следећим речима: хомосексуалци хомосексуалцима. Другим речима, ако ниси наш не читај нас, не гледај нас, не диви се нашим уметничким делима, не иди код лекара другачије сексуалне оријентације од твоје … Тада ће, хтела или не, свака геј „ласта“, морати да се држи само свог „јата“. А самозване геј вође ће добити горе него икада раније изоловане, и тиме на верност осуђене, поданике.

* * *

Мислим да су они хомосексуалци који желе да живе нормално, да се баве својим послом и оним што воле, а не да дане проводе у парадирању своје сексуалне оријентације и нарицању над суровом судбином, највеће жртве покушаја да се припадници геј популације сведу само на једну димензију. Да им се од стране професионалних бораца за права хомосексуалаца наметне улога једино на основу полне оријентације, и одузме могућност да се афирмишу на други начин, и живе како сами одлуче. Ту се ради о бруталној дискриминацији.

Однос према мом цитирању Оскара Вајлда, на то нам је сликовито указао. А ко зна колико живих хомосексуалаца, наших сународника и суграђана, баш сада на разне начине испашта због бескрупулозног понашања њихових самозваних представника. Но, да се надамо, сада када имамо закон о сузбијању дискриминације, да ће он и њима помоћи да се, између осталог, изборе са омчом коју им око врата стављају они који се наводно боре за њихова права, а у ствари раде само на сопственој промоцији и реализацији поверених задатак од стране евроатлантских центара моћи. Да се надамо, ако смо наивни и још не схватамо да живимо у, суштински, окупираној земљи. У којој се прича о људским правима злоупотребљава у интересу оних који их свакодневно газе од Латинске Америке до Ирака, и њихових овдашњих сатрапа.