БиХ и РС после Вучићевог потписа у Вашингтону

Како је председник Србије Александар Вучић потписао споразум у Вашингтону са премијером самопроглашеног Косова Авдулахом Хотијем, тако су се водећи српски и бошњачки политичари у Босни и Херцеговини окуражили да и они дају свој допринос “регионалној стабилности” у духу поменутог вашингтонског споразума, наравно, свако на свој начин.

Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик се, поред тога што је похвалио Вучићеву вашингтонску епизоду као мудар државнички потез – што редовно чини кад год Вучић потпише неки документ – осетио позваним да предложи измештање амбасаде БиХ у Јерусалим. А хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић “досетио” се да предложи да БиХ призна самопроглашено Косово, у чему је одмах добио подршку и бошњачког члана Председништва Шефика Џаферовића из водеће бошњачке Странке демократске акције(СДА). Обе стране су, наравно, унапред знале да су њихови предлози осуђени на пропаст, али су, изгледа, сматрале да их ништа не кошта да се пред својим бирачима још једном прикажу као њихове незаменљиве вође, у нади да ће тако можда привући пажњу и потенцијалних бирача. А локални избори у БиХ су за два месеца, па ко таквом изазову може да одоли, без обзира на бесмисленост предлога.

Додиков предлог о измештању амбасаде БиХ у Јерусалим поклопио се са посетом специјалног изасланика америчког државног секретара Метјуа Палмера БиХ, при чему је Додик унапред најавио да ће свој предлог пренети Палмеру, али је овај преко тог предлога ћутке прешао. Уосталом, он је у БиХ дошао да на свечаној церемонији поздрави један други “вашингтонски” споразум: бошњачко-хрватски споразум о одржавању локалних избора у Мостару после 12 година, који су недавно склопили вођа СДА Бакир Изетбеговић и вођа Хрватске демократске заједнице(ХДЗ) БиХ Драган Човић, под патронатом америчког амбасадора у БиХ. 

Након што су све заслуге за тај споразум приписане Изетбеговићу и Човићу, изгледа да је Комшић увидео да би његова странка Демократска фронта(ДФ) могла да изгуби добар део бошњачких гласова - помоћу којих је изабран за хрватског члана Председништва - па је решио да предложи да БиХ призна самопроглашено Косово. А овима из СДА није преостало ништа друго него да га следе, да им не преотме понешто од њихових бошњачких гласова. Наравно, и у ДФ-у и у СДА – као и многи други у ФБиХ – одавно јавно говоре да БиХ треба да призна тзв. републику Косово, али до сада то своје уверење никада нису уобличили као званични предлог БиХ и послали у Председништво БиХ, које је надлежно за спољну политику. Као да су баш сада били инспирисани Вучићевим “Вашингтонским споразумом” и Додиковим преузимањем комадића тог споразума као његове инспирације Вучићевом политиком и делом. С тим да ови први инспирацију црпе из уверења да најновије Вучићево дело води као ономе чему и они теже – признању самопроглашеног Косова – дочим Додик своју инспирацију црпи из све чвршћег уверења да је све што Вучић чини у преговорима са политичким представницима Албанаца на Косову и Метохији(КиМ) – добро и за Републику Српску(РС).

Тако су се Комшић и СДА мало политички заиграли, више са РС и Додиком него са Вучићем, али су им, истовремено, учинили и мању услугу: Додик се и дословно јавно захвалио Комшићу што је предложио признање тзв. републике Косово, па је тај предлог одмах одбио, а његово одбијање ће потврдити и власт и опозиција у РС(и више од потребне двотрећинске већине у Народној скупштини РС). А Вучићу је потез Комшића и СДА дошао као да је неким чудом наручен преко Комшићевог београдског саветника Чедомира Јовановића: па, сад може да се међу својим и потенцијалним бирачима додатно прикаже и као поствашингтонски победник против поборника независности Косова, како оних из сарајевског суседства, тако и оних из београдског комши(ћи)лука. А све уз помоћ РС, у којој се и Додик и добар део опозиционих политичара свако мало захваљују Вучићу на економској помоћи Српској, да би сваки неупућени посматрач и/или Вучићев обожавалац и симпатизер могао лако помислити да би РС једва и опстала да није осмогодишње владавине Вучића у Србији. 

За разлику од Додика, Вучић Српску и не сматра државом већ ентитетом у БиХ, како је поручио широј јавности у интервјуу РТС-у након „Вашингтонског споразума“ - говорећи о Црној Гори

Онима који су бар мало упућени у политичке прилике у РС и БиХ неће промаћи две важне чињенице у овој причи. Прва је да се водећи бошњачки политичари у БиХ неће зауставити у покушајима да изнуде признање самопроглашеног Косова, ни онда када Народна скупштина РС одбије њихов садашњи, први покушај. А у томе их свакако неће обесхрабрити друга чињеница: да за време своје владавине Вучић неће везивати статус РС за статус КиМ, што је, како сам каже, рекао и Додику. Такође, за разлику од Додика, Вучић Српску и не сматра државом већ ентитетом у БиХ, како је поручио широј јавности у интервјуу РТС-у након „Вашингтонског споразума“ - говорећи о Црној Гори. "Црна Гора нам је најближа у сваком погледу и сваком смислу, ако не рачунате Републику Српску, јер Република Српска није држава, већ ентитет у Босни и Херцеговини”, дословно је рекао Вучић 10. септембра.

Боље речено, Вучић се неће ни најмање освртати на Додикову реторику о држави РС и паралели РС-КиМ, а када постигне „Споразум о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине“, на ред би могао доћи и неки сличан споразум између, рецимо, Београда, Сарајева и Загреба, да би се омогућила што „функционалнија“ БиХ, како то очекују у Бриселу. Кључно питање на „европском путу БиХ“ биће, као и до сада: колико ће дејтонска БиХ (п)остати (де)централизована и какав ентитет РС ће у њој опстати? Поуздан одговор на то питање Вучић до сада није понудио грађанима РС и Србије, а неће то ни учинити пре него што доврши споразум са Приштином.