Време је да признамо да је Асад победио

Иако су и јуче руски бомбардери тукли последње положаје Исламске државе у сиријској провинцији Деир ез Зор, подржавајући владине снаге које су ангажоване у офанзиви на истоку, ради се о задњим одсјајима једног рата, који се у Сирији, као и у Ираку, окончава поразом калифата.

У Сирији, победа Башара Асада и његових руских и иранских савезника, потврђена је такође и у односу на друге наоружане групације, од бораца фронта Ал Нусра до других џихадистичких милиција које су одбијале да преговарају са Дамаском.

Одређене области, попут Идлиба, остају под контролом побуњеничких милиција, али су оне опкољене и лишене снабдевања, стога неспособне да преокрену исход конфликта. Русија и Иран, заједно са Турском, управљају преговарачким процесом, зарад пацификације земље, што потврђује и самит у Сочију, док се у Саудијској Арабији окупило око тридесетак опозиционих група (уз присуство специјалног представника УН-а за Сирију Стафана ди Мистуре), у покушају да се оформи јединствен фронт имајући у виду наредне мировне преговоре у Женеви.

Ријад је по први пут прихватио да Асад остане на власти током транзиционе фазе од 18 месеци насупрот захтеву за неодложном оставком сиријског председника, којег су формулисале опозиционе групе и који је такође поновљен на самиту у Саудијској Арабији. Уосталом, тешко је замислити одлазак са сцене сиријског лидера који је на бојном пољу добио рат, спречавајући да његова земља падне у руке џихадиста, и када је вероватан његов успех на следећим изборима.

Путин је истакнуо да ће за постизање евентуалног политичког споразума бити потребни уступци свих страна, укључујући и владу сиријског председника Асада, који је скоро имао састанак са руских председником, на којем је званично објављена победа у конфликту који је за шест и по година узроковао смрт барем 400 хиљада људи, али на којем је такође изражена одлучност да се спроведу уставне реформе и организују нови избори под покровитељством УН-а.

У заједничком саопштењу, издатом на маргинама скупа у Сочију, Русија, Иран и Турска подвлаче потребу да се ослободе сви таоци и заробљеници на обе стране у сукобу. На ово се надовезује потрага за несталим особама, стварање услова за прекид ватре на дужи период, и почетак политичких разговора, који треба да буду „инклузивни, слободни, правични и транспарентни“.

У једном саопштењу, сиријска влада са благонаклоношћу прихвата постигнут споразум, који би био финализован организацијом једног мировног конгреса који би довео за исти сто Дамаск и опозиционе групе. Састанак би могао да окупи представнике различитих партија, опозицију у земљи и у иностранству, зарад дискусије око параметара будуће земље, уз поштовање националног суверенитета, независности и територијалног интегритета.

Боутаина Шаабан, саветница сиријског председника, позвала је све милиције које су још увек активне да положе оружје. „Успех конгреса зависи од различитих опозиционих група које морају да схвате да је дошао тренутак да се оконча насиље, положи оружје и приступи националном дијалогу“. Шефови главних штабова Русије, Ирана и Турске, споразумели су се око мера повећања нивоа координације у тампон зони Идлиба, и развили су специфичне мере за довршење ликвидације преосталих јединица Исламске Државе и Џабат Ал Нусре. Да су војне операције сада већ при крају, показује воља код Руса да их доврше током децембра како би смањили своје војне снаге у Сирији, остављајући у земљи само трупе и средства која су неопходна за функционисање руских база.

Са окончањем рата против џихадиста, за Дамаск остаје отворено питање пространих територија које су окупирале курдске милиције које подупиру САД, и чија територијална експанзија није радо виђена нити у Анкари, нити у Ирану. Не могу стога да се искључе јаки притисци на сиријске Курде како би се повукли у области које насељава курдска етничка група (као што се већ догодило са ирачким Курдима притиснутим од стране Багдада и проиранских милиција) омогућавајући тако трупама Дамска да поврате контролу над скоро целокупном националном територијом.

Тиме би се потврдио дефинитиван пораз САД које су подржавале милиције против Асада (на двосмислен начин, такође и Исламску државу), као што је чинила и Турска, која је касније променила страну, и бори се против својих дојучерашњих савезника само да би имала утицај у вези будућности Сирије, и пре свега око контроле курдских аспирација.

Слабост САД у Сирији, изазвана је тензијама са Турском и чињеницом да је као подршку Курдима, Вашингтон разместио мало војних лица, којих је, ипак, последњих месеци више – 1723 према ранијих 1253. У једном извештају који је објавио Пентагон, открива се, да је у последња три месеца број америчких војника на Блиском истоку повећан за 33%, са 40 517 војника у мају на 54 180 у септембру. Највеће повећање је примећено у Бахреину где је седиште поморске команде и маринаца за регион, и у којем је у последња три месеца број америчких војника повећан са 6541 на 9335, дакле за 2794. Америчке оружане снаге имају базе барем у 14 земаља региона, и поред Бахреина, значајнија повећања су регистрована у Кувајту, Сирији, Турској и Катару. У Кувајту, број војника је порастао са 14 790 на 16 592, у Турској са 1405 на 2265, а у Катару са 3164 на 6671.

Ово повећање, чини се, не може се оправдати другачије до могућим операцијама против Башара Асада и његових савезника, будући да је рат против Исламске државе фактички готов, барем на војишту.

Према ономе што преноси Вашингтон Пост, који се позива на изјаве појединих представника америчке војске, Сједињене Државе планирају да одрже једно стабилно присуство у северној Сирији, и да тамо успоставе једну локалну владу аутономну у односу на Асадов режим. „Не постављајући било какав рок за крај америчке мисије, Пентагон ствара оквир да продужи ангажовање, у годинама које следе“, изјавио је један анониман извор Вашингтон Посту. Циљ може да буде само то да се подупру Курди из Сиријских демократских снага, зарад обуздавња сиријског режима, Ирана и Русије.

Свакако, међу пораженима у сиријском рату је и Европа, која се сврстала уз побуњенике, која је доживела огромне приливе миграната и избеглица, и која је поднела највеће терористичке претње у својој историји, а да није извукла било какву корист. Крај конфликта наметнуо би, поред осталог, и убрзано враћање у домовину многих Сиријаца који су прихваћени као ратне избеглице и који су добили привремени азил.

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

Извор: http://www.lanuovabq.it/it/siria-e-ora-di-ammetterlo-ha-vinto-assad