Сирота Србија и даље има 17 свршених студената медицине годишње на 100.000 становника, док богата Немачка има тек 11

У ПРОТЕКЛЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ НЕМАЧКА ЈЕ ИЗДАЛА 200.000 РАДНИХ ВИЗА ГРАЂАНИМА СРБИЈЕ И КОМШИЈСКИХ ЗЕМАЉА. А ОД СЛЕДЕЋЕ ГОДИНЕ ЋЕ ЗАПОШЉАВАЊЕ У НЕМАЧКОЈ БИТИ НЕУПОРЕДИВО ЛАКШЕ. ТО ОСТАВЉА РУПЕ У СРБИЈИ. КОЛАПС ПРЕТИ СВУДА, ОД ГРАДСКОГ ПРЕВОЗА ДО ЗДРАВСТВЕНОГ СИСТЕМА

"Колико Србија улаже у здравствене раднике, образовање научника, који, ето, после оду?", запитала се председница Скупштине Маја Гојковић прошле седмице. "Морамо да размислимо о томе како држава треба да се заштити јер је она уложила у те људе", рекла је она, изазивајући подсмех на друштвеним мрежама у стилу "хоће ли сада још да забране и да се оде?".

Са једне стране, Србија и њој сличне земље, начете изгубљеним деценијама, белом кугом и хроничном немаштином. Са друге – силна Немачка спремна да усиса сву радну снагу Балкана и са новим законом који ће јој то још олакшати.

Шта је то ново на немачком тржишту рада и какву рупу то оставља у Србији?

ПОМАЛО КАО КАНАДА

Тешко да прође која седмица, а да Немце са насловних страна не нападне каква студија која наликује хорору: недостаје 80.000 неговатеља! За пет година фалиће 300.000 васпитачица у вртићима! На западу земље нема наставника математике! Немачкој хитно треба 50.000 програмера!

Немачкој економији недостаје око 1,2 милиона радника, посебно у нези старијих и болесних те у грађевинарству. "Ко у Берлину сада покуша да нађе мајстора, зна колико би више посла могло бити обављено када би на располагању било више стручне радне снаге", резимирао је савезни министар рада Хубертус Хајл (СПД) у расправи која се у парламенту водила о предлогу новог закона.

Пред таквим сценаријима и притиском привреде морала је да попусти и Хришћанско-демократска унија, странка која у лику Ангеле Меркел већ у четвртом мандату влада Немачком. Сарађивали су ових година у три коалиције са социјалдемократама, у једној са либералима, и мало су помало напуштали тврду конзервативну линију – када се ради о избеглицама, социјалним давањима… Симболични је крај конзервативизма био благослов канцеларке да се допусте геј бракови.

Најдуже су демохришћани одолевали када је у питању закон о досељавању. Премда су од педесетих година и првих таласа гастарбајтера десетине милиона људи дошле у Немачку, конзервативци никада нису хтели да Немачку дефинишу као "усељеничку земљу" по угледу на рецимо Канаду.

И тако све до ове године.

После дугог коалиционог натезања недавно је донет Закон о досељавању стручне радне снаге који сви скраћено зову "усељеничким законом". То је резултат поменутог притиска предузетника, али и неумољиве демографије и доброг привредног раста претходних година. Упрошћено речено, посла има, а нема ко да ради.

НАЂЕШ ПОСАО, ДОБИЈЕШ ВИЗУ

Суштина тог закона је да Немци и други држављани ЕУ више на тржишту рада немају предност у односу на рецимо држављане Србије или Филипина. До сада је додели радне дозволе претходила компликована провера да ли већ на немачком тржишту рада постоје незапослени са потребним квалификацијама, а од следеће године ће практично важити: имаш послодавца и уговор, можеш у Немачку.

То важи само за стручну радну снагу, дакле неко без дипломе не може се запутити у Немачку да помаже на бауштели или у кухињи неког ресторана. Али сви остали – од квалификованих варилаца до лекара – имају широм отворена врата.

Квалификација се доказује дипломом, а у случају програмера чак ни то није потребно – довољно је пет година радног искуства. Предвиђено је лакше признавање диплома и убрзане процедуре у конзулатима.

Уз то ће грађани Србије од следеће године у потрази за послом моћи да проведу у Немачкој до шест месеци у комаду, али морају доказати да се током тог боравка могу самостално издржавати – рецимо тако што покажу извод из банке или довољно кеша.

"У законски предлог је владајућа коалиција поставила препреку за препреком. Они који би да се запосле морају да знају течно немачки. Квалификације морају да одговарају немачким стандардима, а за потрагу за послом мора им бити довољно шест месеци", пише Андреа Милер, новинарка јавног сервиса НДР.

"То су све сами рокови, услови, критеријуми за елиминацију. Планом провејава страх од злоупотребе и погрешних досељеника. Министар унутрашњих послова Зехофер је уградио и могућност да се грађани одређених земаља изузму из закона", пише Милер.

Јер посебно је баварском конзервативцу Хорсту Зехоферу било важно да бирачи случајно не помисле како се овиме отвара могућност да више од милион избеглица трајно остане у Немачкој – уз помоћ радне визе. Зато је истовремено донет и други закон према којем азиланти најпре преко привремених дозвола пуне четири године морају да раде и уплаћују порезе и доприносе како би дошли до нормалне радне визе.

Није онда чудо да се против таквог соломонског решења – хоћемо раднике, али нећемо да то буду ове избеглице – побунила шарена коалиција: од крупног капитала и њихових политичких заступника у виду либерала, па све до Зелених и левице.

На другој страни су десничари из Алтернативе за Немачку који у свему виде заверу да Немачку преплаве странци који никоме не требају.

ОДЛИВ ВРЕДНИХ РУКУ

Далеко од тих политичких препуцавања, овакав закон је пробудио наде десетинама хиљада људи који на Балкану чуче на спакованим коферима, а до сада се због компликованих процедура нису одважили да крену ка Немачкој. Од првог јануара ће то бити лакше него икад и било би право чудо да се економски егзодус из Србије и комшилука не појача.

Само је у последње четири године држављанима земаља такозваног Западног Балкана издато око 200.000 радних виза за Немачку. Некада се говорило да је у питању одлив мозгова. Али ово данас је одлив и вредних руку, практично свих који нешто знају да раде, младих и старих, незапослених и ситуираних.

У ружичастој паралелној стварности се председник Србије Александар Вучић хвали рекордно ниском незапосленошћу и тиме што ће Србија морати да увози раднике ко зна одакле. У правој стварности зјапе рупе које остављају они што су купили карту у једном правцу.

Београду, рецимо, недостају стотине возача аутобуса, и то више не крију ни у Градском-саобраћајном предузећу. У Немачкој су плате барем четири или пет пута више, а у немачком Удружењу промета робе и логистике тврде да недостаје 60.000 возача камиона. Ко зна да вози аутобус, зна и камион – а у Немачкој ће га дочекати раширених руку.

Недавно је грађевински инжењер Лазар Лазић, одговорни извођач радова на неколико већих градилишта у Србији, за ДW испричао да су и мајстори масовно отишли у Немачку. "Проблем је са радницима бетонске и тесарске струке пре свега. Њих је све мање, све више одлазе у иностранство и овде остају људи који себе називају мајсторима, који су људи квалитета некад просечног физикалца."

У једном ланцу старачких домова у Немачкој је овом новинару речено да без проблема издвајају десет или петнаест хиљада евра како би довели једну медицинску сестру из Србије. Тај новац одлази посредницима, троши се на школе језика или документацију, често се дошљацима исплаћују премије. Кажу, када то не би радили, не би нашли никог и морали би да затварају радњу.

ЦИНИЧНА РАЧУНИЦА

Притом Немци немају баш много скрупула. Њихови "агенти" који врбују медицинско особље по Балкану без пардона улазе у клинике и домове здравља не би ли нудили посао у Немачкој. УН имају листу земаља из којих не би требало врбовати медицинско особље јер им прети колапс здравственог система. Али, како нам је речено у једној посредничкој агенцији из Келна, та се листа једноставно игнорише.

После Румуна и, у последње време, Сиријаца, српски лекари су у врху листе страних лекара у Немачкој.

Па ипак, вреди размислити о овој чињеници: сирота Србија и даље има 17 свршених студената медицине годишње на 100.000 становника, док богата Немачка има тек 11. 

Не делује да ће изјава Маје Гојковић означити почетак смислене дебате нити је она морална инстанца која би ту дебату могла да покрене.

Па ипак, вреди размислити о овој чињеници: сирота Србија и даље има 17 свршених студената медицине годишње на 100.000 становника, док богата Немачка има тек 11. Годинама лекарске коморе и медицински факултети у Немачкој захтевају и моле да се повећа број места на студијама медицине. То је факултет који је далеко најтеже уписати и у обзир долазе само одликаши јер за једно место у просеку конкурише шесторо кандидата.

Али ништа се не дешава. Рачуница је допола тачна, а отпола цинична: зашто о трошку немачких пореских обвезника плаћати школовање лекара по 200.000 евра, када се специјалиста са искуством може довести из некакве Србије за пар хиљада евра?

"Немачка не би смела да се ослони на то да ће своје медицинске потребе покрити радном снагом из иностранства. То није дорасло одговорности какву имамо као богата земља", рекао је Урлих Монтгомери, председник Савезне лекарске коморе, у једном разговору за лист "Велт". Овакви ставови се ретко чују у Немачкој.

У Србији се пак с времена на време појављују драматични извештаји о мањку радиолога или анестезиолога у неким крајевима, свакодневно се неко пожали да му је хитни преглед заказан за тек шест месеци или више.

Другим речима, новцем грађана Србије се школују лекари који ће лечити грађане Немачке. Да би се то зауставило, потребно је много више од лажи о свеопштем напретку и једне успутне реченице најпознатије прелетачице српске политичке сцене.