Може ли Србија преживети економски ултиматум ЕУ

Актуелни ултиматум из ЕУ, достављен Србији и Косову пре 3 дана, чија тачна садржина није обелодањена (на захтев делегације ЕУ), последица је и производ више од 20 година дубоких фрустрација у односима између ЕУ и Србије (као и ЕУ и Косова). Главни разлог су изневерена очекивања. Оно што ЕУ данас може понудити Србији и осталим државама не-чланицама све је мање привлачно, пре свега зато што се чланство у ЕУ више не може обећати с било каквом извесношћу, а остале погодности које се нуде нису довољне. То значи да Европској унији остаје само мотка. Шаргарепе су потрошене. У свим испитивањима јавног мњења у Србији подршка чланству у ЕУ је константно испод 50%.

Наступ ЕУ ме подсећа на силеџије који су некада кружили крајем око моје старе гимназије у Београду. Заустављали су на улици млађе ученике и нудили им да купе… циглу. Дечак би обично одговорио: „Шта ће ми цигла“. Силеџија би на то рекао: „Треба ти, веруј ми. Даћу ти је за 10 динара“. Сироти дечак би онда извадио 10 динара, јер је знао да ако не купи циглу следе батине и ударци у главу – после чега ће му свакако узети оних 10 динара из џепа.

Тако ЕУ данас долази у Србију. Свака особа просечне интелигенције одмах би одговорила: „Немате шта да нам понудите и нећемо да купимо вашу циглу“. Али ЕУ онда прелази на претње ултиматумима. Не знамо тачно шта пише у овом ултиматуму, али не треба нам много маште да претпоставимо да се претње крећу од суспензије преговора о придруживању, преко укидања приступа фондовима помоћи (коју Србија добија као кандидат за чланство у ЕУ), поновног увођења виза, обесхрабривања инвеститора из ЕУ, до могућих финансијских санкција (на пример, ускраћивања приступа краткорочним комерцијалним зајмовима), забране дугорочних кредита из европских банака, ЕБРД, можда чак и Светске банке и ММФ-а, а у екстремном случају можда и пуног ембарга уз могућу заплену имовине. Србија нема олигархе, али има Народну банку и девизне резерве, као и доста компанија које део средстава држе у страним банкама ради финансирања трговине.

Наступ ЕУ ме подсећа на силеџије који су некада кружили крајем око моје старе гимназије у Београду. Заустављали су на улици млађе ученике и нудили им да купе… циглу

Питање које се намеће гласи: може ли земља преживети ЕУ санкције које би могле потрајати 5, 10, можда и 20 година? Или чак дуже. Прво морамо имати у виду да би цену таквих санкција платило 99% становништва које у случају прихватања ултиматума не би трпело никакве економске последице. Срби који живе на Косову, око 1% популације етничких Срба, изгубили би нека од права због неекономских захтева из ултиматума ЕУ. То морамо имати на уму: одбијање значи прихватање губитка за 99% становништва да би се осигурала (можда само илузорна) безбедност за 1%.

Какве су последице одбијања? То би подстакло даље јачање национализма у земљи. Националисти ће говорити да су од почетка знали да нас Европа мрзи и да нас не жели, а сада отворено показује да хоће да нас уништи. У таквој ситуацији шириће се разне шашаве идеје и теорије. Русија ће их подржавати, не зато што је Русији нарочито стало, већ зато што јој у овом тренутку иде у прилог да произведе што више проблема широм света да би скренула пажњу с Украјине.

Уследила би експлозија национализма праћена опадањем БДП-а. У зависности од интензитета санкција, БДП би у првој години опао између 5% и 10%. То би дубоко поделило јавност. Мада се тренутно све партије слажу да ултиматум треба одбацити, укључујући и проевропске партије које је Европа више пута изневерила, па су сад у противљењу ултиматуму оштрије од партија на власти, веома је вероватно да би се за неколико година политичко тело у земљи дубоко поделило на оне који одбацују сваку могућност дијалога и оне који се залажу за нове преговоре са ЕУ. Ако величина та два табора буде уједначена и ако њихови припадници почну да се оптужују и прете једни другима, читава ствар се може завршити грађанским ратом. Пошто би запад у том случају имао ограничен избор пријатељски настројених преговарача унутар Србије, а Србија је већ окружена чланицама НАТО савеза, не може се искључити ни могућност формалне окупације земље НАТО снагама. Не смемо заборавити да су у овом тренутку Босна и Косово НАТО протекторати и да запад у било ком тренутку може једним потезом сменити владе у Црној Гори и Северној Македонији. Такође, НАТО јединице се већ налазе у свим земљама региона, као и у суседним земљама (Румунија, Хрватска, Бугарска, Мађарска). Оне исте земље које су умарширале у Србију у Другом светском рату могле би то сада поново учинити.

Шта ће бити с економијом? Очекивани први ефекти су веома негативни, мада Србија, у поређењу с Русијом, има на својој страни одређене предности. Србија не зависи од запада онако како је Русија зависила пре 24. фебруара 2022. Такође, за разлику од Русије, није приморана да купује нове технологије за потребе војске. Ипак, будући да више од 2/3 трговине у Србији чини трговина са западом, може се очекивати да ће се обим размене значајно смањити у зависности од интензитета санкција, што ће довести до опадања извоза и БДП-а. Стране инвестиције, које такође углавном долазе из ЕУ, практично би биле обустављене. Скочила би стопа незапослености, а реални дохоци би се смањили. Млади би у све већем броју напуштали земљу. Већ неповољна демографска структура би се погоршала, јер би у земљи остали само старији људи и они који чекају пензију. Ко би у том случају зарађивао новац за исплату пензија?

Што је можда најгоре, мере трговинске принуде подстичу развој алтернативних, незаконитих начина прибављања недоступних роба. Тако је било у Србији и Црној Гори од 1992. до 1995. за време УН санкција. Нове санкције ће створити криминалне групе које ће контролисати нове путеве трговине. Криминалци ће у почетку подмићивати а потом једноставно игнорисати полицију и органе власти, или их попунити својим људима (што се већ догађало). То је владавина мафије. Такође, значај Србије као важне раскрснице у трговини наркотицима додатно би порастао, јер држава не би имала подстицаја да трговину контролише ако највећи део наркотика завршава у западним земљама. Заправо, имајући у виду могуће последице за ЕУ, контрола трговине наркотицима је једна од малобројних полуга које влада Србије може искористити у овим преговорима.

Што се ова ситуација буде дуже трајала, то ће преговарачка позиција Србије бити слабија. Европска унија неће бити срећна, и вероватно ће признати (мада не јавно) допринос сопствене неспремности и неспособности пропадању свих покушаја да се пронађе позитивно разрешење, али пошто контролише наратив и медије кривицу ће једноставно превалити на „некооперативне Србе“ и „руске агенте“. После 4 или 5 година, Србија ће показати спремност да се врати за преговарачки сто, али њена релативна позиција ће бити много слабија него данас. Тако ће изгубити 5 или више година, а онда добити исту или још неповољнију понуду.

Договоре које прихватамо не морамо увек волети

Договоре које прихватамо не морамо увек волети. Србија је већ три пута одбијала сличне ултиматуме. Када је стигао ултиматум из Аустроугарске 1914. године, Србија је прихватила 9 од његових 10 тачака (затраживши додатно тумачење за 10. тачку), али Аустроугарска ју је ипак без одлагања напала. Други пут је прихватила да се придружи групи земаља Осовине, у којој је као чланица провела 72 сата, а онда је после де факто државног удара понуду одбила. За казну је била изложена бруталном нападу Немачке, великом бомбардовању Београда после којег су уследили окупација, распад земље и више од милион жртава. Трећи одбијени ултиматум био је онај из Рамбујеа 1999, након чега је НАТО три месеца бомбардовао Србију, док није пристала на нову верзију истог споразума. То су невесели преседани које морамо имати на уму.

 (Пишем овај текст на енглеском, иако се обраћам пре свега читаоцима у Србији. Чиним то зато што због преокупације глобалним кризама, као што су рат у Украјини, односи Сједињених Држава и Кине, пандемија и тако даље, веома мали број људи у свету зна шта се данас догађа на Балкану и каква је улога ЕУ у тим процесима.)

Global inequality and more 3.0, 23.01.2023.

Превео Ђорђе Томић

(Пешчаник.нет)