Идеолошки вакуум и владавина нихилиста - Поуке Си Ђинпинга из лекције о распаду СССР-а

Си Ђинпинг има право када тврди да када се напусти вера у боље друштво будућности и усредсређеност на економски напредак који би требало такво друштво да обезбеди, моћ добијају „опортунистичке клике" које ће можда своје земље увући у рат и разарање или због тога што не верују ни у шта, или зато што траже некакво оправдање за своју нихилистичку владавину.

Обраћање кинеског председника Си Ђинпинга на обележавању стогодишњице Комунистичке партије Кине, 17. јуна 2021.

Један пријатељ ми је недавно послао скраћену верзију обраћања Си Ђинпинга члановима Централног комитета Комунистичке партије Кине из јануара 2013. (превод на енглески налази се овде). Иако се овај говор често спомиње, махом у контексту шире идеолошке контроле и „ауторитарних тенденција" Си Ђинпинга, ја сам га прочитао тек недавно.

Нарочита је случајност да сам га прочитао баш сада, скоро десет година након што је изговорен, с обзиром на то да расветљава веома актуелан проблем руског рата са Украјином. Ова изјава ће можда изненадити многе („Какве ли везе Сијев говор из 2013. има са оним што се дешава у Маријупољу 2022?"), али то ћу објаснити у остатку текста.

Сијево аргументовање је веома концизно и логично. Без обзира на то да ли се неко слаже или не са циљевима које прописује Си, па чак и са неким његовим тумачењима, нема сумње у то да су његове кључне тезе, које се тичу улоге Комунистичке партије Кине у стварању независне, а потом и снажне Кине, исправне, као и поента да „идеолошки нихилизам" доводи до краха система, и, имплицитно, до катастрофалних исхода, што је оно што данас виђамо у Русији.

На две тачке се посебно вреди осврнути: Сијево тумачење распада Совјетског Савеза, као и његово апострофирање идеологије.

Москва, октобра 1993.

Си види распад Совјетског Савеза и престанак постојања Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС) као последицу „идеолошког нихилизма": владајући слој престао је да верује у предности и вредност система, али није имао ниједну другу идеолошку одредницу помоћу које би могао да јасно одреди свој начин размишљања. (Узгред, када сам недавно читао мемоаре Андреја Козирјева, Јељциновог министра спољних послова, рецензиране овде; књига ми је била упечатљива због потпуног одсуства било какве идеологије.)

Ево шта каже Си: „Зашто се Совјетски Савез распао? Зашто се Комунистичка партија Совјетског Савеза разбила у парампарчад? Битан разлог јесте то да је, у идеолошком домену, конкуренција паклена! Потпуно одбацивање историјског искуства Совјетског Савеза, историје КПСС, Лењина, Стаљина, значило је пустошење совјетске идеологије и упражњавање идеолошког нихилизма. То је довело до тога да партијске организације у свим слојевима једва имају икакву функцију. Партија је остала без превласти над војском. На крају се КПСС -  колико год да је велика партија била - распршила као какав чопор преплашених звери! А Совјетски Савез се - колико год да је велика социјалистичка држава био - разбио у делиће."

Мањак вере у систем проистекао је из неуспеха Совјетског Савеза на економском пољу и неспособности да предложи систем учествовања у доношењу одлука који би одговарао, или макар био прихватљив, већини грађана. Узрок дебакла био је како економски, тако и идеолошки. Си сматра да, када партија изгуби контролу над идеологијом, када не успе да обезбеди одговарајуће оправдање за своју владавину, циљеве и сврху, онда се она разложи у скуп лабаво повезаних појединаца којима су заједнички искључиво циљеви личног богаћења и стицања моћи.

Партију тада обузме „идеолошки нихилизам". Док је у неким случајевима овај идеолошки вакуум, настао услед нестанка комунистичке идеологије, испунио национализам, скоро ниједном га није испунио либерализам (као што сам пре много година у овом чланку истакао да револуције 1989. нису биле демократске, већ револуције национализма и самоопредељења).

Фрањо Туђман, Михаил Горбачов и Слободан Милошевић, 15. октобра 1991. у Москви

Ово, међутим, није - као што можемо закључити из Сијевог говора - најгори могући исход. Најгори исход, и можда оно чега се Си плаши да се може десити у Кини, јесте да би државу могли преузети људи без икакве идеологије, вођени искључиво циничном и себичном жељом за влашћу. Управо се то десило у Русији где су Комунистичку партију наследили, а државу отели, идеолошки нихилисти из обавештајних служби.

Идеолошки нихилисти КГБ-а су на западу често виђени као много пожељнији владари од комуниста. Зато, према Џону Луису Гедису, можда најпознатијем америчком историчару који се бавио Хладним ратом, једини совјетски вођа вредан хвале (у књизи Хладни рат) пре Горбачова био је Берија, баш зато што је био потпуно неидеолошки настројен и вољан да служи било ком систему докле год је остајао на власти.

У позним данима Совјетског Савеза, сматрало се да једино КГБ-овци могу да уведу некакав ред и обезбеде економски напредак. Отуда и избор Андропова за челника КПСС - потпуни обрт у традиционалној покорности обавештајног апарата према партији. (Није Стаљин без разлога забрањивао Чеки да под својим разним именима одлучује о политици, и допуштао јој искључиво да је спроводи, понекад и ликвидацијама.) Зависност од обавештајне службе поново се појавила је у последњим годинама Јељцинове владавине када су четири од пет премијера (положај са којег би особа наизглед аутоматски наследила Јељцина) из тог периода имали везе са КГБ-ом (Примаков, Степашин, Кириленко, а коначно и сам Путин). Ова интелектуална празнина омогућила је владавину идеолошких нихилиста - људи који су по самој природи свог посла били прагматични до сржи, без икаквог старања о идеологији, или интересовања за њу.

Статуе совјетских лидера Владимира Лењина, Јосифа Стаљина, Никите Хрушчова, Леонида Брежњева, Јурија Андропова, Константина Черненка, Михаила Горбачова и Бориса Јељцина у Алеји владара у Москви, априла 2018.

Усредсређеност на спољне карактеристике нечије владавине, и занемаривање идеологије које покреће оне на положајима моћи, наводи многе либералне коментаторе  да говоре о Сијевим и Путиновим „аутократијама" као да припадају истој врсти. Мада, као што Сијев говор показује, није тако. Оно што их чини различитим јесте то да у једном од та два случаја постоји (не могу да судим о томе колико успешан) покушај да се очува хегемонија комунистичке идеологије и самим тим да се контролишу и органи силе (војска и полиција), а у другом се десило потпуно смењивање свега идеолошког и политичког прагматизмом моћи.

За разлику од првих и веома ентузијастичних коментатора поткрај периода комунизма, који су желели да верују да ће његов крај са собом донети процват демократије, Си са правом ставља нагласак на нешто много мрачније и можда реалистичније: „идеолошки нихилизам" који отвара врата пустоловној политици лишеној било каквог идеолошког или логичког оправдања. Таква политика могла би бити, као у случају напада Путинове Русије на Украјину, спроведена или услед лошег расуђивања или услед жеље да се обезбеди површна националистичка фасада режиму који је иначе лишен идеологије. Шта год да је случај, не тиче се било какве идеологије.

Си има право да тврди да када се напусти вера у боље друштво будућности и усредсређеност на економски напредак који би такво друштво требало да обезбеди, моћ добијају „опортунистичке клике" које могу своје земље увући у рат и разарање или због тога што не верују ни у шта, или зато што траже некакво оправдање за своју нихилистичку владавину.

(Превoд са енглеског: Марко Пауновић)

(Global Inequality and More 3.0)