„Суверенизам“ уместо суверености

У српском политичком говору се израз „суверенизам“ користио ретко и спорадично, као саморазумљив појам, мада није био такав. Крајем 2014. године ова политичка поштапалица изазвала је раздор у ДСС-у. Израз је потом нетачно приписан руској политикологији. Врло брзо је његова употреба у Србији почела да замире, али никад потпуно. Ипак, овај израз је остао парадигма потпуне појмовне дезоријентације десног центра у Србији и нестанка поверења у државну сувереност. 

 Употреба израза суверенизам у иностранству

Још с краја шездесетих година је у Канади постао активан Покрет суверениста Квебека (Mouvement souverainiste du Québec) чији је циљ био, и до данас остао, демократско и легално осамостаљење ове државе од федерације Канаде.

Интегрисање ЕУ је побудило евроскептицизам у националним државама чланицама. Француски политиколог Заки Лаиди[1] је изразом суверенизам артикулисао политички покрет чији је циљ обнова окрњеног националног суверенитета, и супротстављеност мондијализму оличеном у расту моћи великих међународних асоцијација које нарушавају суверенитет држава (ЕУ, СТО и друге).[2] У политичкој пракси Француске је употреба израза суверенизам актуелизована након наметања правног дејства „Болкенштајнове директиве“ ЕУ (Директиве о услугама на унутрашњем тржишту) Француској. Конзервативни десничар Филип Де Виље је на себе скренуо пажњу јавности у Француској и ван ње говорећи о суверенизму.[3] За сада је израз суверенизам јасно одређен само у француској политикологији[4]. Француска је родно место појма суверенитета, као и научне артикулације суверенитета као правног појма (Жан Боден).

Кованицу суверена демократија је у политиколошкој јавности Русије најпре употребио политиколог и публициста Виталиј Товијевич Третјаков у чланку „Суверена демократија – о политичкој филозофији Владимира Путина“ 2005. године.[5] Кованицу суверена демократија је потом искористио бивши шеф кабинета председника РФ Владислав Јурјевич Сурков[6] 22. фебруара 2006. године на скупу партије „Јединствена Русија“[7], а затим на партијском брифингу 28. јуна 2006.[8] године. Израз „суверена демократија“ су након Суркова користили руски политичари. Кованица је често употребљавана уочи парламентарних избора 2007. г. у Русији. Израз суверенизам који се користи у Канади, Француској и ЕУ никако се својом садржином не може поистоветити са употребом кованице суверена демократија у савременој руској политици.

Бењамин Толић, хрватски филозоф, публициста и дипломата Туђмановог доба је у својој књизи „Санадерова дионица“ 2009. године први употребио израз суверенизам у Хрватској, коментаришући чл. 141. Устава Р. Хрватске (из 1990. године).[9]

Употреба израза суверенизам у Србији

Међународним феноменом десуверенизације се бавило више домаћих аутора (филозофа, политиколога и социолога), али су они по правилу нису помињали израз суверенизам као политичку алтернативу процесу десуверенизације. Први изузетак је био Јово Комшић, 2007. г. који суверенизам помиње као супротност регионализму и глобализацији у процесу европских интеграција.[10]  Слободан Антонић употребио израз суверенизам 2008. године у виду израза „суверенистичка влада[11]“. Душан Павловић и Слободан Антонић у једном одговору условно наводе „суверенистичке странке“ у Србији[12], а 2010. године Антонић помиње „суверенистички оријентисане интелектуалце“.[13]

Након изборног пораза ДСС 2014. године Игор Ивановић и Душан Пророковић износе тезу о потреби „саборне и суверенистичке политике“.[14]  Током септембра 2014. завршио се поступак кандидатуре за председника ДСС. Кандидати су били Милош Алигрудић и Санда Рашковић Ивић, и они су том приликом започели расправу о суверенизму. Дана 7. октобра Санда Рашковић Ивић износи пред јавност тезу о потреби окупљања „суверенистичког блока“.[15] Алигрудић је 10. октобра критиковао тезу о суверенизмукоју је изнела Рашковић-Ивић као одступању од политичког програма ДСС.[16]  Истог дана Душан Пророковић (касније постао шеф Политичког савета ДСС) јавно је препоручио: „Када говоримо о идеји или концепту суверенизма, добро би било да се одмакнемо од правне науке и уобичајених дефиниција. Јер, ако се држимо класичног објашњења како је суверенитет изричито право вршења законодавне, извршне и судске власти на одређеној територији, можемо још и доћи до закључка како су све међународно признате државе и даље суверене. У међународном правном поретку који је артикулисан прописима ОУН поменути закључак није изводљив, већ правно обавезујући. Међутим, фактичко стање показује да се ефикасност примене међународног права радикално онемогућава од стране САД. Због тога се и све чешће говори о суверенизму “[17]. Војислав Коштуница 17. октобра 2014. г. (дан пре заседања ГО ДСС) напушта странку  обраћајући се: „Недавна Скупштина ДСС показала је да Странка, из прагматичних  и тобоже тактичних разлога жели да се окрене идеји `суверенизма`, која у политици има различита и неодређена значења. Она не може бити замена за политичку неутралност, јасно и одсечно  српско становиште и став да Србија, сарађујући са свима, нипошто не треба да буде члан ЕУ.“[18]Коштуницине ставове је подржао значајан број бивших страначких функционера и мноштво оснивача ДСС, па и они напуштају странку[19]. Владета Јанковић је изнео прогнозу да ДСС више неће бити опозициона странка Вучићевом режиму“[20]. Санда Рашковић Ивић је покушала да објасни зашто употребљава „термин суверенизам“.[21] У Печату 24. октобра, Александар Никитовић наводи чињенице из иступања Санде Рашковић Ивић о суверенизму[22].

Ново руководство ДСС је покушало окупљање „патриотско-суверенистичког блока“.[23] Председница ДСС покушава да објасни порекло израза суверенизам којег користи[24]. „Ја сам појам суверенизма сад управо узела из европских покрета од Марин ле Пен, од Најџела Фериџа (sic), од Штрахеа, од људи из Немачке, односно евроскептика немачких, мађарских, то је европски тренд, тај суверенизам“. Санда Рашковић Ивић није била свесна мрачне прошлости једног од извора за своје поимање суверенизма. Хајнц-Кристиан Штрахе је актуелни лидер либералне, националистичке и на пан-германистичким идејама засноване  Слободарске партије Аустрије, након што је годинама био десна рука Јерга Хајдера. Први лидери СПА били су Антон Рајнталер и Фридрих Петер, обојица бивши чланови NSDAP, дакле више него незгодно друштво за идејне  позајмице. Владан Глишић (Двери српске) потом иступа с нетачном тезом да је „суверена демократија“ исто што и суверенизам[25]. Синиша Ковачевић изјављује да је „подразумевајућа политичка претпоставка да су све политичке странке једне земље патриотске и да би он то окупљање назвао блоком просвећене деснице, блоком суверенизма или ресуверенизма“.[26]Истовремено, Ђорђе Вукадиновић „каже да још нема дефинитивног назива тог блока, али да би се он могао назвати патриотским, суверенистичким, националним“.[27]  Слободан Самарџић, који је у међувремену напустио ДСС, тврдио је о кампањи Рашковић Ивић: „Њена интерна кампања јасно је показала да ту идеју (политичке неутралности, прим. аут)  жели да замени једном другом. Политички гледано, тзв. суверенизам и политичка неутралност разликују се у томе што прва идеја може да истрпи опортуни став према ЕУ, а друга јасно говори да у Унију не треба ићи. Последњих дана примећујем да је реторика суверенистичког друштва опет она стара, али то још више наводи на оправдану сумњу да им речи и идеје нису битни.“[28]

Забуна око израза суверенизам неочекивано је продубљена иступањем Слободана Орловића у Политици 7. новембра. Поистоветио је израз суверенизам с појмом суверености кога је у својој личној перцепцији деградирао. Игноришући теорију суверенитета, Теорију државе и права, Уставног и Међународног права, суверенитет је свео на „самосталност одлучивања“ признајући га искључиво нуклеарним војним суперсилама. Орловић дословно пише: „…појам, суверенизам (сувереност) је при дефинисању савремене државе и њене политике сасвим необухватљив. Требало би да је суверена држава она која самостално одлучује. Али на свету је таквих држава свега неколико и то међу онима које имају нуклеарно наоружање (САД, Русија, Кина). Сувереност је за огромну већину држава пука академска формулација (Лајбниц) и китњасти украс (Ласки).“[1] Симплификовање суверенитета на моћ самосталног одлучивања нуклеарне суперсиле ипак није оригинална замисао Орловића. Једнако поимање суверентета је раније изнео популарни амерички комедијаш  Џон Бојер[2]. Тај промотер глобализма објавио je да је његова животна мисија „…мотивисање, обучавање и инспирисање студената да буду потпуно укључени у рапидно глобализовани 21. век (…) што ће произвести глобалне грађане и лидере припремљене да позитивно обликују будућност САД и света“.[3]

ДСС  17. октобра 2014. г. објављује да је председница ове странке „већ започела преговоре за формирање суверенистичког блока“.[4]  Истог дана ДСС и Двери су одржале заједничку конференцију за медије[5]. Председница ДСС је 19. новембра 2014. г. јавности изнела став о непостојању суверенитета Србије[6]: „Ми смо мала земља, ми се боримо за свој суверенитет, ми се боримо, а ми га немамо. Ми га препуштамо Европској унији јер нама из Брисела стиже и Закон о раду и Закон о заштити пацијената и разни закони и разне стратегије, све се тамо пише и ми то мртви хладни усвајамо. Ми напуштамо део свог суверенитета, а ДСС се залаже да Србија буде наутрална у будућности и да се, наравно, брани суверенитет на сваком кораку. Одбрана суверенитета на сваком кораку јесте да колико можете одлучујете о себи.“ Употреба израза суверенизам потом замире и све ређе се појављује у јавном говору.

Јула 2016. Ђорђе Вукадиновић веома условно, обазриво и обзирно помиње израз суверенизам износећи елементе негативног дефинисања тог израза: „Економски и политички `суверенизам` (представља) ослањање на сопствене снаге и вођење рачуна првенствено о сопственом интересу.“ (…) „Политички и економски `суверенизам` у овом смислу који имам на уму није компатибилан са политиком `евроинтеграција` по сваку цену, коју спроводи (и) ова влада“.[7] Врло брзо након Вукадиновића, Слободан Антонић је појам суверенизам поменуо у контексту оставке Санде Рашковић Ивић, везујући „суверенистичко становиште“ и критичку позицију према актуелном политичком режиму за антибриселску и антивашингтонску политичку оријентацију ДСС-а као „суверениста“.[8] Ипак, ни тада Антонић није дефинисао појам који означава изразом суверенизам. Међутим, изричито је упозорио: „Дистинкција ДСС-а као јединог критичара режима истовремено са суверенистичке и демократске позиције, практично ће нестати. И ДСС ће се свести само на још једног мини-сателита режима (попут СПО-а)“.[9]

Градивни елементи појма „суверенизам“ у Србији

Право је појам суверености вековима градило дуго и брижљиво. Филозофија, социологија и политикологија су препознале процес десуверенизације као последицу напредовања мондијализма (односно глобализма). Суверенизам је (најпре у Француској) дефинисан као процес повратка суверенитета држава чланица ЕУ и тај израз се прихвата у оним чланицама ЕУ које национални суверенитет током процеса евроинтеграција нису заштитиле посебним правним установама. Тек неколицина домаћих аутора изнела је ставове важне за домаће (не)разумевање поимања изразасуверенизам:

„Суверенизам је „супротност регионализму и глобализацији у процесу европских интеграција“. (Јово Комшић).

„Суверенизам има везе са „сувереном демократијом“. „Суверенистичко становиште“ је антибриселско и антивашингтонско. Суверенизам је врста  критичке позиције актуелног политичког режима у Србији. ДСС Санде Рашковић Ивић је једини носиоц суверенистичке позиције“. (Слободан Антонић).

Суверенизам није правни појам и његово поимање нема везе с уобичајеним дефинисањима и објашњењима, нарочито класичним објашњењима тог појма. Међународно признате државе нису више суверене. Питање суверенитета се мора сагледати из најширег, пре свега политичког конткста. (Душан Пророковић).

Сувернизам је суверена демократија (Владан Глишић).

Суверенизам и суверенитет су синоними, њихова садржина је самосталност одлучивања, а ово својство савремене државе и политике поседују искључиво три државе које су нуклеарне суперсиле – САД, Русија и Кина, док је за све остале државе сувереност пука академска формулација и китњасти украс(Слободан Орловић).

Суверенизам је европски тренд (Санда Рашковић Ивић).

„Економски и политички `суверенизам` (представља)  ослањање на сопствене снаге и вођење рачуна првенствено о сопственом интересу.“ (…) „Политички и економски `суверенизам` у овом смислу који имам на уму није компатибилан са политиком `евроинтеграција` по сваку цену, коју спроводи (и) ова влада“. (Ђорђе Вукадиновић)

 „Суверенизам“ као постмодернистичка политичка поштапалица

Данас градиво домаћег поимања израза суверенизам чине ставови који су дубоко противречни и кроз одеђене погрешне закључке се гранају у пет смерова, ка:

Порицању суверености као правног појма и његовој политизацији поистовећењем са суверенизмомкао синонимом;

Погрешном поистовећењу суверености са вредносним циљем једног конкретног (руског) демократског политичког режима;

Замени појма суверености свемоћношћу одлучивања суперсиле о нуклеарном холокаусту;

Личном поимању суверенизма као критичког политичког става против евроатлантског поретка и глобализма;

Телеолошким становиштем о економској и политичкој самосталности.

Како је израз суверенизам западни увоз у наш јавни говор, његово погрешно поистовећење са источном „сувереном демократијом“ и склоност ка компромитовању хуманизма указује на давно превазиђене манире „истмодерне“. Поистовећење суверености са фактичком самосталношћу политичког одлучивања јасно указује на прихватање релативних видова стања постмодерности[10] као датости. Против терминолошке збрке препоручујем налазе савременог руског аутора Сергеја Кара-Мурзе који се веома дуго бави разоткривањем техника манипулације политичким говором[11]. Употреба постмодернистичке поштапалице уместо битног политичког чиниоца изазала је раскол и агонију целог српског десног центра, па их је убрзо одвела да траже помоћ од ДС, ЛДП и других странака сасвим супротних, али про-глобалистичких опредељења.

Наравоученије о суверенизму

Расправа о изразу суверенизам личи на јалову схоластичку полемику о универзалијама, али је показала да су нови политички актери српког десног центра напустили поверење у сувереност ради резигнације пред фактичком свемоћи. До јесени 2014. године је десни центар у Србији разликовао власт правне државе од фактички злоупотребљених државних установа у циљу глобалистичке свемоћи, а стање злоупотребе и повреде права и државне власти доследно разликовао од фактичког стања. Много опаснија последица тог процеса је пад поверења јавности у сувереност Р. Србије као правне државе и у начело владавине права. Одбацивањем поверења у сувереност властите земље ради једне политичке поштапалице, десни центар се одрекао сопствене политичке супстанце ради политичког маниризма.

Скупо смо плаћени. Зашто да поричемо сувереност сопствене државе коју су генерацијама бранили и градили наши преци? Како градити јединство десног центра око поштапалице под којом свако подразумева нешто друго?

Политику суверенизма као злодух прати индивидуални опортуни политички прагматизам представника  десног центра у политичкој пракси Србије. Чим постану политички фактор његови представници редовно ступају у коалицију с Вучићевим режимом. Политичка пракса недвосмислено доказује да јесуверенизам српског десног центра данас у ствари вид политичког ларпурлартизма.  

[1] Орловић, Слободан – Знају ли шта су хтели и шта хоће, Политика, 7. 11. 2014. Исти текст је аутор објавио на НСПМ под насловом који непосредно упућује на ДСС. Видети: Сукоби у ДСС: Знају ли шта су хтели и шта хоће, НСПМ, 11. 11. 2014.

[2] Сајт Џона Бојера.

[3] Навод је преузет из насловног одељка сајта у којем Џон Бојер објављује своју животну мисију. „Предавање“ о суверенитету:  „Sovereignty – What is it? How do you get it?“.

[4] ДСС неће са радикалима, ДСС, 17. 11. 2014.

[5] Заједничка конфренција за медије Двери и ДСС-а, Двери, 17. 11. 2014.

[6] Гостовање Санде Рашковић Ивић у емисији „Један на један“ Данице Вученић, РТВ, 19. 11. 2014.

[7] Вукадиновић, Ђорђе – Шта је алтернатива, Политика, 13. 7. 2016. г.

[8] Антонић, Слободан – Криза или преузимање ДСС, ФСК, 9. 8. 2016. г.

[9] Антонић, Слободан – Криза или преузимање ДСС, ФСК, 9. 8. 2016. г.

[10] Harvey, David – The Condition of Postmodernity, An Enquiry into the Origins of Cultural Change, Blackwell, Cambridge, Massachussets, 1992.

[11] Кара-Мурза, Сергеј – Манипулација свешћу, Никола Пашић, Београд, 2008, књ. I, стр. 320, 322-324; књ, II стр. 460, 462, 471.

[1] Заиди Лаки (Zaki Laïdi) је политиколог, француски теоретичар политичког суверенизма и. директор истраживања Центра за европске студије Института за европска истраживања у Паризу. Близак је франсуској Социјалистичкој партији. Научно је обрадио појам суверенизма у књизи „Велики раскид“ (La grande Preturbation) 2004. године.

[2] Zaki Laidi – La grande perturbation, Paris, Flammarion, 2004. Traduction anglaise, The great disruption, Cambridge. Polity, 2007. Делимично доступно у енглеском преводу The Great Disruption, 2008.

[3] Филип Де Виље (Philippe De Villiers) је био председнички кандидат конзервативног, евроскептичног, централистичког и антифедералистичког Покрета за Француску 2007. г (Mouvement pour la France). Овај француски евроскептик је употребио израз суверенизам у Фигароу 15. 2. 2006. г. када се супротставио спровођењу Директиве о услугама на унутрашњем тржишту (Болкенштајнове директиве) ЕУ.

[4] Француски суверенизам (Ауторизовани чланак Владе Р. Француске)

[5] Третьяков, Виталий – Суверенная демократия (О политической философии Владимира Путина), Российская газета, 28. 4. 2005.

[6] Владислав Јурјевич Сурков

[7] Для определения нового политического курса. Стенограмма выступления заместителя Руководителя Администрации Президента — помощника Президента РФ Владислава Суркова перед слушателями Центра партийной учебы и подготовки кадров ВПП «Единая Россия» 7. 2. 2006. г.

[8] Наша российская модель демократии называется «суверенной демократией», В. Ю. Сурков, брифинг, 28 июня 2006.

[9] Бењамин Толић, „Санадерова дионица“, Загреб 2009., стр. 13-14, ИСБН 978-953-95898-1-1

[10] Комшић, Јован – Принципи европског регионализма, Асоцијација мултиентичких градова Југоисточне Европе – Philia, Нови Сад, Скупштина АП Војводине, 2007.

[11] Антонић, Слободан – Председник и већина, НСПМ, 15. 5. 2008.

[12] Павловић, Душан и Антонић, Слободан – Одговор на критике, 15. 8. 2008.

[13] Антонић, Слободан – Изворна и пројектована Друга Србија, НСПМ, 11. 3. 2011.

[14] Ивановић, Игор, Душан, Пророковић – ДСС или имали наде за нас? Нови Стандард, мај 2014.

[15] Митриновић, Б – Национални блок без ДС није могућ, Политика, 7. 10. 2014. г. Чланак је на Новом стандарду пренет под промењеним насловом „Суверенизам или пут ка неутралности“.

[16] Избори у ДСС: „Суверенизам“ против „политичке неутралности, уз понеки низак ударац (Расправа Милоша Алигрудића, Драгана Јочића и Александра Никитовића са Сандом Рашковић Ивић), 12. 10. 2014.

[17] Пророковић, Душан – О идеји суверенизма, ФСК, 10. 10. 2014.

[18] Писмо Војислава Коштунице Демократској странци Србије, 14. 10. 2014.

[19] ДСС напустили Јочић, Јанковић и Никитовић, РТС, 17. 10. 2014.

[20] Исто.

[21] Ми треба да почнемо од суверенизма. Будимо искрени и реални у томе колико је Србија заиста суверена држава. Како ми можемо да будемо неутрални, уколико не знамо где нам је граница? Како можемо да будемо држава, уколико имамо окупациону страну у нашој јужној покрајини? Потом, ако као анти-НАТО земља, имамо велику НАТО базу у Бондстилу? Ако се нама у Бриселу пишу закони које ми морамо спроводити у Србији, ако националне стратегије, којих има 106, буду непримењиве у 90% случајева?! (…) А концепт неутралности је одличан за Србију у будућности. Зашто сада ослонац на Русију? Ми већ идемо ка ЕУ, а мислимо да то није добро. Ослонимо се стога на Русију, а велике силе ће се тада договорити хоће ли Србија моћи да буде неутрална, или не, као што су се договориле у случају Швајцарске. Није се Швајцарска сама тога сетила и урадила. (…) Разговараћемо са свим странкама које су заинтересоване. И овде бих желела да истакнем разлог зашто употребљавам термин „суверенизам„, а не „неутралност“. Неке странке се залажу за неутралност, друге за евроазијске интеграције, треће за велику Србију, а ми треба да се заједно окупимо око питања одбране слободе и суверенитета Србије, без обзира на то у којем правцу неко жели да иде. Можда и неки који се залажу за ЕУ, мислим на странке националних мањина, притом би желеле нешто друго, али би браниле слободу и суверенитет, такође, и оне треба да буду ту. Санда Рашковић-Ивић: Бриселски споразум је као пацијент зрео да буде сахрањен, Kosovo Server Portal, 21. 10. 2014.

[22] Никитовић, Александар – Кога чињенице обавезују, Печат, 24. 10. 2014.

[23] Васиљевић, Ш – Санда стожер патриотског блока, Вечерње новости, 25. 10. 2014.

[24] Гостовање Санде Рашковић Ивић у емисији „Голи живот“ Миломира Марића, Happz TV, 25. 10. 2014.

[25] М. С – Владан Глишић – Људи да сами одлучују о свом животу, Данас, 26. 10. 2014.

[26] Танјуг – Да ли је могућ патриотски блок, Б92, 26. 10. 2014.

[27] Исто.

[28] Васиљевић, П – Слободан Самарџић: Национални блок магловита идеја, Вечерње новости, 28. 10. 2014.

 (Фонд стратешке културе)