Јован Јовановић Змај о изразу „паор“

Војвођанске незналице, које у свом културном аналфабетизму затрпавају покрајинску јавност изразом паор, не познају чак ни књижевна сведочанства Јована Јовановића Змаја о погрдном смислу те речи којом је вређан српски ратар. Подсетимо стога јавност шта су о значењу и смислу речи паор забележили чика Јова-Змај и његови сарадници у новосадском листу „Стармали“

Ретки су Српски уметници којима је народ био захвалан као чика-Јови. Срби су му дословно подигли споменик. Не један споменик, него мноштво споменика. Чика-Јову Змаја сваког дана можете срести у бронзаној шетњи Дунавском улицом у Новом Саду у центру Сремске Каменице са једном девојчицом.

Израз паор у књижевности Јована Јовановића Змаја

У целом свом поетском стваралаштву Јован Јовановић Змај редовно користи реч ратар. Изузетно, само једном је употребио реч паор, у песми “Ноблмомче“ из 1875. године, критикујући помодарски начин васпитања и последице таквог васпитања. Тема песме је живот размаженог сина којег је упропастила мајка васпитавши га да се влада помодарски. Нобл момче је стога још од школских дана дубоко асоцијалног става, одвојено од свог народа, што је било јасно још у школи:

 „И мрзио`ј паорску децу

Све би реко да му смрде.“

Дакле, ради се о потпуно истом односу „нобл момчета“ налик на однос Стеријине „покондирене тикве“ Феме према „паорима“, који и њој такође смрде. Реч паор је за „нобл момче“ очигледно погрда. За помодарску површност која је потпуно безсадржајна, неопходно је да постоје смрдљиви паори као антиидентитет нобл животном ставу. Међутим, помодарство је напредовало међу непољопривредним становништвом, пошто већ ратарска деца у школи, препознају помодарски однос грађанске деце према њима презиру их. То значи да се јаз грађана и сељака толико укоренио у широким слојевима градског становништва да је изазвао нетрпељивост и међу школском децом која су се од почетка сама делила на господску и паорску, о чему је касније књижевно сведочио и писац Вељко Петровић.

Израз паор у „Стармалом“

О значењу и смислу речи паор која је забележио Јован Јовановић Змај много говори грађа хумористично-сатиричног листа „Стармали“ (1878-1889. г). Осим Змаја, који је био главни и одговорни уредник „Стармалог“, у редакцији овог листа су били Лаза Костић, Владимир Јовановић (отац Слободана Јовановића), Илија Огњановић Абуказем, Љубомир Ненадовић, Милорад Поповић Шапчанин… Наша данашња генерација може „Стармалог“ да чита путем сајта Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ из Београда или кроз одабране прилоге штампане 2005. г. у студији професора Филолошког факултета у Београду др Душана Иванића „Стармали – Јована Јовановића Змаја“.

У рубрици „Листак“ (бр. 3, 1. фебруар 1878. г) је у „Стармалом“ објављена хумореска „Приљ` Јова Скетничар као критичар“. Прилог је објављен у форми изразито неправилног писма архичном стилистиком да би исмејала народна необразованост, али и приказало да су простаклуци ниже класе мање зло од безобразлука више класе. Писац извештава да је неки „Штева Шалабавало“ добио батине од „господе“ због простачке песме, па се вајка: „Господари нам увек кажеду да смо ми паори безобразни, ал да си видијо какви су сто брезобразни господари.“ (…) Лупају тикве и брез стида и срама што ни једна паорска свиња не би урадила…“.

У прилогу „Буквице“ истог броја наводи се: „Опште је познато, да кад се господа опију онда се кажеда су весели; а кад се паори опију, онда се каже да су се ожд ерали“.

У чланку „Шетња по Новом Саду“ (Стармали бр. 24, 30. август, 1879) тема су блатњави сокаци Новог Сада. Писац је записао како се његов саговорник противи поплочавању улица у предграђу: „Шта ће паоримагранитски квадер? То је само за господу на пијаци а паори и њихова деца нека се даве ублату кад иду сокаком и у школу“.

„Стармали“ јавља 10. јула 1879. године како се „прате с гајдашем касапске калфе и паори, певају и подвикују“ па ремете ноћну тишину Новог Сада.

Управо једно овакво неприлично и бучно кафанско „праћење“ пред зору осликао је Урош Предић на чувеној слици „Весела браћа, жалосна им мајка“ (1887. године), на шта је јавност подсетио Ђуро Ђукић (у свом чланку „Седам вина за Уроша“ у Политици 9. децемгра 2007. године. Урош Предић је у младости израдио много илустрација за Змајеве дечје листове.

„Пијани паори“ помињу се у „Стармалом“ и 20. децембра 1879. г.

 „Изјава једног Новосађанина“ (Стармали, бр. 29, 20. октобар 1881. г). је политичка хумореска у којој измишљени „Совра Пућкало, бирач (добрих бундева и тикава)“ иронише у форми подложничког писменог улизивања градоначелнику Новог Сада. Он објављује како је градоначелник је поред осталих и „нарочито нас паоре“, па и њега самог, „дозвао себи и очински световао за кога (…) гласати при наступајућем избору посланика на карловачки сабор“. „Ми смо људи прости па у многим приликама не знамо шта да у овом или оном случају радимо. Стога је врло човечно и благородно од оца и старешине ове вароши, да нас својим мудрим саветом упућује и поучава и хвала му на томе“. Након подложничког ласкања, „Совра Пућкало“ јавно позива градоначелника који се „тако стара за нас паоре и за наше добро“ да их поучи и како варош да реши проблеме блата у некалдрмисаним сокацима, уличну расвету, несавесност тровацаи и ноћних чувара.

У истом броју Стармалог су објављени и стихови једне „нове бачванске песме“ коју су певали новосадски пијачари:

Ој јавори, јавори,

Под вама су паори,

А под бором господари

Уље и бећари.

Змајев шаљиви часопис „Стармали“ пружа нам увид да је реч паор у Новом Саду XIX века редовно употребљавана у сврху ругања ратару или сељаку као припаднику ниже класе, уз незаобилазно придевање простаклука, необразовања, глупости и нарочито пијанства и прљавштине паору.

„Стармали“ Јована Јовановића Змаја је од изузетног значаја за данашње разумевање израза паор јер нам први бележи два књижевна сведочанства из којих видимо како је изгледало обраћање у својству паора кад се врши из првог лица. Прво је приватно обраћање прији из Парабућа у сврху приказа личног простаклука и необразовања, а друга хумореска је у сврху јавног обраћања чији циљ је иронично исмевање „господских“ политиканата којим се разоткрива да је за њих бирач обичан паор, односно тикван.

Наравоученије

Коме дакле треба то непрекидно јавно кићење наших честитих ратара срамним изазом паор? Наравно, господским политикантима који јако воле да њих народ бира да би они тим народом владали. Ето, баш на то нас је упозорио чика-Јова Змај пре сто тридесет година. Ако помислите да на изборима гласате за аутономашке политичаре Војводине који војвођанског ратара зазивају паором, сетите се да је тај паор за њих само „бирач зрелих тикава“. Не било каквих тикава, већ покондирених тикава. И сетите се стихова великог чика-Јове Змаја:

Из овог се нешто научити даде: 

Хуље лепо зборе, ал` нитковски раде!