Није у питању само Београд. Треба поновити све изборе

Избори су дошли и прошли. Победник може да ликује, онај ко је изгубио има право да се љути. Опозиционе странке, а оне су превасходна тема овог кратког текста, су показале све што имају, а још више оно што немају.

Оно са чим су све опозиционе странке у суфициту су политичке амбиције без покрића, промашено и неинвентивно вођство, изразито лоше страначко устројство

Када је у питању дефицит, опозиција је тек с њим у суфициту. Мањак интегритета, најочигледнији у чињеници да су странке пристале на изборе под овако ненормалним и неравноправним условима, трагичан мањак квалитетних људи, очајна страначка инфраструктура, недовољан рад на политичком образовању чланства, недостатак новца, ужасан третман у медијима. Није то све, али је и ово превише за било какав искорак напред.

Ако има макар мало поштења и добронамерности, опозиционе странке, чак и оне које су успеле да се домогну парламента, морале би да уђу у озбиљно самопреиспитивање и дубинске унутрашње реформе које ће резултирати уозбиљавањем целокупне политичке сцене. Овако, сви од реда подсећају на Црвену звезду у Лиги шампиона, за коју се молимо да утакмицу заврши са колико толико прихватљивим бројем голова у својој мрежи.

Звезда, колико год играчки и тактички била инфериорна, ипак игра своје трауматичне мечеве под равноправним условима. Судије суде прилично објективно, ВАР и гол технологија раде свој посао, гледаоци могу да виде сваки детаљ по десет пута. Због чега онда наша полупана опозиција, за разлику од Црвене звезде, мора да пролази кроз овакву предизборну и изборну голготу? Противник је јачи, има веће ресурсе, пре свега оне у новцу, моћи, медијима и људима, и у великој је стартној предности. Чему онда сав овај изборни терор странке која има више чланова него најјача опозициона листа бирача?

Биће да ни њима, СНС-у и њеном неноминалним шефу, у стварном животу не цветају руже и да су тога свесни. Због тога медијски линч и сваковрсна тортура према сваком ко другачије мисли, тотални медијски терор једног човека и његове камариле, притисци, претње, обећања, уцене, уговори о раду на по три месеца, капиларни гласови, кол центри, лажни аналитичари и као шлаг на торту увезени гласачи који, ваљда, треба да уравнотеже наш спољнотрговински биланс, пошто смо у великом суфициту извоза у односу на увоз.

На све то, и након свега што су видели не само грађани Србије већ и бројни међународни посматрачи минус несрећни Билчик, део опозиције, и то онај који је рачунао на освајање власти у престоници, тражи понављање избора само у једном, и то баш том граду.

Тражити понављање избора само у Београду је легитимно, али је у најмању руку и лицемерно. Јер, ако је 40.000 "увезених гласача" компромитовало изборни процес у главном граду, колико га је тек компромитовало држање милиона људи у унутрашњости у невиђеном медијском мраку, под притисцима и уценама?

Тражити понављање избора само у Београду је легитимно, али је у најмању руку и лицемерно

Због тога би једини логичан и поштен захтев не само прозападне, већ и остатка опозиције, као и свих грађана којима је, без обзира на политичке наклоности стало до ове земље, морао бити поништавање избора на свим нивоима, стварање новог изборног оквира у наредна три месеца, чишћење бирачких спискова од непостојећих гласача, потпуно равноправни медијски услови на свим медијима у периоду предизборне кампање, најстрожа и озбиљним санкцијама опремљена забрана функционерске кампање, елиминисање из изборног процеса странака који врше било коју врсту изборног подмићивање или застрашивања. Након тога, сви локални и парламентарни избори у мају као једино нормално, смислено, поштено и одрживо решење. Све друго је фарса која води потпуном нестајању и ових мрвица преосталог опозиционог политичког кредибилитета.

(НСПМ)