Шта је СПЦ на Косову и Метохији – и зашто је од 2008. Црква искључена из преговора о КиМ

Већ деценијама уназад, а посебно од 1999. године до данас, много пута је поменута ”Српска Православна Црква на Косову и Метохији”. Судећи по бројним изјавама, изреченим од државних званичника или, пак, од појединих јавних личности, стиче се утисак да већина тих посленика и јавних делатника заправо и не зна шта се подразумева под ”Српском Православном Црквом на Косову и Метохији”. То су за њих, најчешће и једино, ”наши културно-историјски споменици”, а у бољем случају и ”особље које опслужује” те древне културно-историјске споменике и које, како се све чешће чује од појединих државних чиновника у новије време, једино може ”да свети водицу”.[1] И ништа више од тога!

С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије.

Црква као табу тема преговора

Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња.

Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије.

У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2]

Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите.

Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина.

С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт.

Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије

Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода.

Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих.

Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока.

Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа.

Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена.

Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас.

Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље.

Црква - са или без народа Божјег!

Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив!

Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве.

Појам Епархије Српске Православне Цркве

Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан.

С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске.

Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација.

Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски.

У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима.

Председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина

Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9]

Црквена пуноћа или 59 објеката

Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине.

До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!”

Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију.

Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога!

У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином?

Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores!

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17]

Српска Црква искључена из преговора

Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији.

Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња.

Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”.

Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве.

Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава).

Аутор је протојереј-ставрофор и доктор наука