Прихватање анексије БиХ 1909. и признања тзв. Републике Косово 2013.

(Недељник, 16.5.2013)

Често се, током последњих месеци, година и деценије, с разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да де факто или де јуре призна независност такозване Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, такозване међународне заједнице.

Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустроугарске Краљевини Србији од 1914. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013. године. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и такозване Владе Републике Косово или, колоквијално - Бриселског споразума, мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример кад је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустроугарској анексији Босне и Херцеговине од 1908. и односу Краљевине Србије према том чину.

Подсећања ради, Аустроугарска је 5. октобра 1908. прогласила анексију Босне и Херцеговине и де јуре је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878. године, дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две "провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустроугарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустроугарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустроугарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустроугарска и Турска ће се споразумети о појединостима". Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, де јуре су остале у саставу Турске, а де фацто под влашћу Аустроугарске. Међусобни односи између Аустроугарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција.

Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908. навео да је анексију извршио како би "становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и гарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција, као и на окупљање и удруживање...".

Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908. године упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, односно на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса.

У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, антиаустроугарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини била је идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став.

И све је то трајало до 31. марта 1909, кад је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свог народа, аустроугарску анексију Босне и Херцеговине!

Према релевантним историјским изворима, ноту о признању, која је Царској и краљевској влади Аустроугарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909, сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија је прихватила као своју. Исти је случај и с Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013. године. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909. наведено је:

"Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протестовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустроугарској, те убудуће одржавати с њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустроугарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908. године у погледу њене организације, дислокације и бројног стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете, и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту."

Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013. године. Ево само неколико паралела: 1909 - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација;  1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013 - примљена обавеза "укидања паралелних", односно легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији; 1909 - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013 - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу с Ивицом Дачићем и Александром Вучићем; 1909 - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013 - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција; 1909 - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустроугарску власт на својој историјској територији, а 2013 - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији; 1909 - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013 - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије; 1909 - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представници великих сила, а 2013 - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013 - Русија је против признања такозване Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини.

Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882. године као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења антисрпске, антируске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији, и први пут у историји Српске Цркве увео такозвану неканонску јерархију на челу с Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање потрајало је све до 1890. године.

Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасла од ратног похода Аустроугарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустроугарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују последице Дачић-Вучићевог такозваног Бриселског споразума.

Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота, него и да се историја понавља. И данас се понавља, и то много суровије него 1909. године. Победоносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију, да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано.

Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа, као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића!