Да ли су се Мило Ђукановић и Слободан Милошевић после двадесет година срели у Беранама?!

 Е мој Мило, црњане мој. Сво ти се лице од лажи изобличило. Лагао си дуго и истрајно. Могло се, био си и млађи и луђи. Сада си само луђи. И теби се чини, као што се увек свим лудацима чинило, да су сви око њих луди, сем њих самих. Тако и ти, мили мој Мило. Толико ти је уобразиља јака, да ти се чак и луда деца привиђају! Но, да манемо лудост! Лаж је гора! Лаж оставља тешке последице на души, али и на телу човека. Почеле су очи, уста, уши и нос, да ти беже једно од другог. На шта ћеш личити, мили мој Мило, кад ти очи, нос, уши и уста потпуно напусте лице! А душе у теби одавно нема, ако ју је икада и било! Отишла је твоја душа онда када си се одлучио за привид богатства овоземаљског живота, и заувек поносно протерао из себе, све трајне животне вредности оноземаљског (небеског) живота.

Гледам те ономад у Беранама како се знојиш и мучиш, како глумиш да си и даље јак и моћан, као што си некада био. Као олињали безуби мачор чије је време прошло. Можеш себи сличних истомишљеника још увек да нађеш довољно да напуните бар један омањи собичак у сваком црногорском граду (ко ти ономад у Беранама). Полако али сигурно идеш ка оноликом броју својих  истомишљеника, у сваком црногорском граду, довљном самода попуните по један астал. Но, полако само Мило, не предај се, не попуштај, гази само напред сигурним кораком ко и до сада, и доћи ће сигурно време кад ћеш у неким црногорским градовима бити сам за тим својим столом. А са сетом се неком сетим, како си само некада био моћан...

Готово је драги мој Мило. Нема се више куд. Прошао је твој вакат. Чинило се безбели, да никада твоје неће проћи, и да си јак као црна земља. Пре само месечак дана, осећао си да си јачи и од неба. Али тако ти је то са овоземаљским богатством и моћи, увек је тренутно и пролазно,и  оде и нестане у трену, и то увек кад се најмање надаш. У трептају ока се промени слика читавог света око тебе, и оде живот какав си имао, као да га никада није ни било...

Џаба си се сада узвртео, ко дете на ноши, џаба покушаваш да се по Црној Гори "разлетиш", да некако убедиш и охрабриш своје некадапшње "слепе" следбенике, да је све у најбољме реду. Илузију своје снаге и моћи, и слику коју си о себи сам стварао деценијама, више не постоји ни код њих! Јер и они су само једно јутро устали, протрљали очи буновне, и трепнули,  а сва твоја моћ и снага је нестала у том једном једином трену, у том једном једином трептају! Чудо Божије!Прогледали су мој Мило, и ти ту више ништа не можеш учинити. Тако ти је то са овоземљским животом. Данас га имаш, сутра га немаш. А најгоре је мој Мило, што си овоземаљски живот, какав си највише волео изгубио, а за оноземаљски живот ниси уопште спреман, јер као прво, за њега ти треба душа, а ти ње немаш, јер си је, ко што рекох, давно продао као поптуно непотребну и заосталу (шта ће комунисти душа и вера), за блештава будућа времена 21. века, која су пред тобом и Црном Гором.

Драги мој Мило, не секирај се и не тражи узалуд неки разлог или сопствену грешку у свом понашању, који су те довели довде. Нећеш их наћи, и немаш шта исправити. То је тако Мило, од Бога је, и нормално је тако! Не бој се мој Мило, ниси ништа учинио погрешно сада, већ ти је цео живот у грешци прошо, и нема се ту шта посебно исправљати! Таман да се ниси ни родио - тек би тада можда срећан био!Али ти си се родио - и ту исправке нема!

Шта се десило, питаш се Мило? Па ништа посебно, радио си све као и увек: кињио слабијег и немоћнијег, ударао на оног ко нема никог да га заштити, ко мора да погне главу и ћути, сеирио си и иживљавао се над онима који ти нису могли никако узвратити, или су били у тако тешкој немилости тебе и твојих најмоћнијих и најбогатијих господара света којима си се "обећао" - оних који су били твој "богови" на небу, али и на земљи црногорској! Слушао си и служио твоје овоземаљске господаре, верније од било ког пса. Лајао си и уједао, цепао и растрзао све оне на које су те твоје газде напујдавали.

Ниси ништа погрешио мој Мило. За те услуге, они су те добро плаћали. Плаћали те нису својим богатством нити богатством својих држава и народа, плаћали су те много много скупље мој Мило- плаћали су те тешким сиромаштвом и бедом твог сосптвеног народа! Како то - питаш се! Па лепо Мило, наговорили су те да можеш узети од свог народа колико год хоћеш, и можеш и желиш! Рекли су ти, да је то твоје право, које ти припада! Плаћали су те мој Мило, сиромаштвом твоје сопствене државе и народа, плаћали су те њеном слабошћу, љеном немоћи, плаћали су те њеним ропством, плаћали су те очајом твој мученог народа! Зато ти мој Мило, никада твоји господари нису хтели ни руку пружити, а и ако би је пружили, одмах би је после тебе брзо опрали! Они се таквих људи у животу клоне! Они беже ода таквих људи! Сад знаш мој Мило, зашто се ономад Трамп онако јавно понесе према теби и твом чаушу Душку! С презиром, и циничним осмехом, не хтеде вам ни руку пружити, него вас само осорно одгурну! А Његоша, часног, поштеног, сиромашног и умног - беше велика част у дом свој примити - и за његово друштво се и цареви отимаше! А тебе, драги мој Мило, Трамп пред собом уклони, нако како би и сваки човек у Црној Гори, послом неким својим заузет, какво обесно псето пред ногама својим уклонио! Чинило ти се мој Мило, да им је стало до тебе, и зато си био тако сигуран да ти нико ништа не може. Чинило ти се мој Мило, да те воле! А уствари држали су те само на кратком ланцу, и пуштали те са њега, само када си им требао.

Плаћали су те мој Мило, сиромаштвом твоје сопствене државе и народа, плаћали су те њеном слабошћу, љеном немоћи, плаћали су те њеним ропством, плаћали су те очајом твој мученог народа!

И сада је било исто. Не брини се, ниси ништа погрешио, само си био туђе псето, које служи да неког олаје и отера, као и увек, али је сада и томе изненада дошао крај мој Мило. Ниси више ваљан, ни за псето туђе! Види Мило, можда би те убоги народ  Црне Горе поштедео и из самилости те оставио и даље на том месту, или неком другом почасном (због своје части и части Црне Горе као државе!), и све тако док не умреш, али неће те они мој Мило, неће те твоји прави господари! Шта ћем им тако безубо псето које је толико онемоћало, и кога се због тога више нико, па ни овце не боје! Њима треба неко јак, а то више ниси ти! Нажалост Мило, ти се сада бојиш улице и литија, мислиш, скинуће те, али неће, јер скинуће те они који су те и до сада на том месту постављали и држали! Већ поодавно они друго псето, уместо тебе, покушавају да нађу! Али, испоставља се, да није лако, и да је веома тешко наћи велику џукелу попут тебе! Да се кладимо мој Мило, да те газде више и не зову, и да ти се и на телефон врло ретко јаве, а кад их ти позиваш -они се и не јављају више! Не требаш им више мој Мило!

А знам Мило, све је кренуло тако обично, као и увек: команда ти је издата, оковратник ти је скинут, знао си ту ситуацију, јер је иста као већ две деценије. Ништа ново за тебе. Само што је овај пут, све испало некако чудно и невероватно. Твоје некадашње жртве се уопште нису разбежале када су те угледале, твоје жртве се овај пут нису чак ни уплашиле, нису се чак на тебе ни осврнуле. Бесно си лајао и режао, као и увек, љутито си се кезио и чељусти показивао, а  неколико си пута у њих бесно зарио и своје огромне зубе. Али ни те уједене жртве се нису ни освртнуле да те погледају. Крв им је липтала, а они ништа. Сва та гомила непрегледног народа, којом си чинио шта год си хтео, није се ни окренула према теби. Страх од тебе искеженог и агресивног је одједном нестао. Као да те уопште нема - као дао- даље га било - уопште не постојиш! Све твоје уобичајене жртве су сада гледале на другу страну, мирно и у потпуној тишини пролазиле поред тебе, као поред гробља. Узалуд си им ти покушавао на све начине привући пажњу својим лајањем, режањем и уједањем. Не! Одједном, те се више нису плашили, док су насмејани гледали у небо, коме су своје душе одавно предали и обећали (они сви за разлику од тебе имају душу), и у чију моћ једино безрезервно верују! Зато је твоја моћ нестала у трену!

Твоје вечите жртве, које су скоро двадесет година биле обесправљене и малтретиране, одједном нису уопште регаовале ни на твоје присуство. Нису те примећивале

Твоје вечите жртве, које су скоро двадесет година биле обесправљене и малтретиране, одједном нису уопште регаовале ни на твоје присуство. Нису те примећивале. Изгубио си живце, и послао да ударе на њих, све своје најверније псе, из оног твог омиљеног "чопора", псе које лично ти храниш, тимариш и негујеш, скоро као себе самог! Опет ништа! Не реагује народ ни на њих. Понашају се као да нема никог пред њима. Пролазе у мимоходу поред њих, и још их пажљиво обилазе и прескачу, да простиш, као да им је главна брига, да пазе само да не угазе у та твоја г.....а !

Поука Милу за крај или Беране за Милов крај!

Е мој Мило...сетих се, како си пре неки дан отишо у Беране, да своје следбенике охрабриш, да их пробудиш, да их онако уплашене и згрчене, дигнеш поново на ноге лагане. Извини Мило, али ништа од онога што си желео планирао ниси испунио. Само си их уверио да је истина оно што су већ сви чули да се више не шапуће, већ прича на сав гласи, а то је да је твој вакат прошао и да си готов! Узалуд си се у Беранам држао у сили и кочио, узалуд си логореично говорио, узалуд све, кад се видело да си у грчу, да глумиш и да ти све то представља огроман напор као никада до сада. Моћ се не може глумети мој Мило! И онако како је Чарли Чаплин глумео Хитлера у филму "Велики дикатарор", ти си глумео Мила Ђукановића - али до зла Бога комично! Јер моћ, мили мој Мило, долази од самог Бога! А ти у Бога - поносно си то неколико пута изјавио - не верујеш! Зној те је обливао на све стране, узалуд си га брисао, када се из тебе само цедила и цедило и цедило! Изгледало је као да су ватре из пакла, специјално за тебе, већ наложене, и да се систем за тебе спремљеног врелог уља и лонаца, управо испитује на теби како ради - да кад стигне све буде беспрекорно! Да си за оном говорницом у Беранама тада крепао, не би те уопште морали, као сваког мрца "купати", толико си се пута обрисао, да си по први пут, у задњих две деценије свога живота, био потпуно ""чист. Подсећао си ме тада, када си се онако знојо, на једног мог пријатеља, нажалост наркотинског зависника, који се тако као ти знојио, увек када није ништа од дроге узео, или када би дејство наркотика бивало при самом крају, па је организам тражио још...

Драги мој Мило, у Беранима су ти се путеви укрстили са два твоја блиска пријатеља, и на жалост - покојника: Момом Буалтовићем и Слободано Милошевићем. Не знам да ли си се ти тога сетио, али мени је то одмах пало нап памет! Слободан Милошевић је свој задњи политички митинг у својој политичкој каријери, одржао управо у Беранама. Тачније, 20.09.2000. године, говорио је на једној великој пољани близу Берана, пред око 30 000 људи. Ту се Слободан Милошевић практично опраштао од своје политичке кријере, боље рећи од "дотадашње политичке моћи", а да то није ни ни знао, чак ни претпостављао! Бојим се драги мој Мило, да ниси и ти тамо дошао по исто такво "парче" Берана!

Све ми се чини, драги мој Мило, да у томе има неке симболике. И ти си изгледа, после 20. година, ове 2020. године, дошао по то исто парче каријере и славе, у Беране! У том истом граду, и ти се опростио од своје "досадашње политичке моћи", и кренуо си у слободан пад. Шта те је то нагрдило, шта те је то оборило, питаш се? Ништа, драги мој Мило. Оборило те је оно исто што те је на то место пре 30. година и довело! Улица и народ на њој! Тада ти је тај народ на улици, и чак и туча тог народа са полицијом, да би ти твоју тада "комунистичку гузицу убачио" у фотељу, одговарала. То тада није за тебе био "лудачки покрет", већ си то звао "дешавањем народа" и "антибирократском револуцијом". Е мој Мило, само да знаш: тај народ онда и овај народ сада је потпуно исти: и дигао се на ноге због истих разлога, јер је осиромашен и јер је политички обесправљен.

А Слободан, пре 20 година, у Беранам ти нешто рече, и те његове тадашње речи одјекиваше у околним брдима око Берана, равно 20 година, и сада те дочекаше! 

Мој Мило, Слободан Милошевић је у Беранама, био удаљен само две недеље од пада са власти, а успео да скупи толике људе из тог дела Црне Горе и пограничног дела Србије. А ти си мој Мило скупио људи, таман за у један собичак, а колико ти је још дана, недеља или месеци остало - то не знам. Знам само да је Хејгел био у праву када је рекао: "Историја има тенденцију да се понавља: први пут као трагедија, други пут као фарса."

А тај Слободанов говор, као да описује тебе драги мој Мило. И одмах да знаш, драги мој Мило, за разлику од тебе, ја никада нисам у свом животу подржавао Слободана, а ти, сви то знамо, јеси и те како! А Слободан, пре 20 година, у Беранам ти нешто рече, и те његове тадашње речи одјекиваше у околним брдима око Берана, равно 20 година, и сада те дочекаше! Верујем да си их сада по први пут јасно чуо, јер не беше у беранама много људи на твом дочеку да праве ларму и галаму. А Слободан ти је тада упутио следеће речи:

 "Никада издајници домовине нису себе сматрали издајницима. Сво они до реда су сматрали да је сарадња са потенцијалним и текућим окупаторима израз једног рационално, паметног, такорећи визионарског схватања интереса малог и сиромашног народа...".

"Моћници хоће у Црној Гори да поставе на власт ондулиране пудлице, са којима могу да се поиграју, онда када им је досадно"! (Зар се Трамп не поиграва са тобом и Душком, када му је досадно? И то баш грубо, срам га било!)

" Политичари доведени, односно наведени, у ситуацију да буду лопови је лако и већ испробано средство за постизанје пасје лојалности! са поткупљивањем може да иде још лакше у земљи исцрпљеној читаву деценију ратовима и санкцијама и великим приливом становништа и избеглица...У таквој земљи, у свим њеним срединама лако је наћи кандидате који ће за нешто девиза пристати на разне споразуме са њиховим наручиоцима! Па и на споразум са самим собом! Убедиће и себе, да промена у њиховом мишљењу и понашању, није купљена, није плаћена, веће стечена просуђивањем!

 Извори:

https://www.youtube.com/watch?time_continue=55&v=-MBvSh3Qbro&feature=emb_logo