"Дјеца"

 О "Дјеци" ни речи! Ни слова! Мук, ко кад се отме прдеж у аутобусу па сви погну главе и чекају да прође, надајући се да није њихов...

Ено им гробова, ено им крстова на њима, ено мајки палих преко крстова, ено Дрине између нас и њих, а кад је већ "нас" и "њих", па још несрећне реке међу нама- зашто би нечија дјеца обавезно била и наша деца кад Србија ево годинама већ рађа сирочиће..?

"Дјеца" је, наиме, документарни филм Дениса Бојића, рађен у продукцији РТРС-а и сведочи о...ма, ничему претерано важном за нас: неке тамо породице, преко оне криве реке, остале без деце у рату, јбг!

Тако "пасе" тема у ове колебљиве мајске дане кад Београд муче пролећне алергије и велики планови за будућност, чим прође кијавица и развеје се онај прдеж по аутобусу...

Није да су "Дјеца" заобишла престони град, напротив!

Гостовале су хумке пре који дан у граду који се распростре ко поњава пред патњом пингвина с Мадагаскара, тугујући што неке птице никад не полете, поклониле се крстаче овдашњој публици и тихо напустиле град који је замолио да га више не узмениравају осим ако немају шта веселије да прикажу, јер, рекох: мајке, гробови, Дрина, плач, затрављена огњишта, жртве тако опскурне националности, имена, презимена, опора мирисна нота тамјана- превазиђено, бре!

Превазишли смо то, мој Бојићу!

Постоји у нас прећутни консензус да Србин може бити жртва искључиво ријалитија, сопствене заблуде да је нарочит зато што је потомак предака које не заслужује и чињенице да нас је вазда превише да би нас било премало!

Један да остане то је барем за два више него што би ваљало да нас је, разумеш, прекодрински Дон Кихоте и посвећеничка "замлато"!

Где нађе да удараш на ветрењаче у народу којег уче да се стиди воденица поточара и блата с опанака?!

Ко да јави шта о твом "филмуљку" кад сведочи о безочној лажи да Србима нема природније смрти од неприродне?!

Где си упро с некаквим сведочењима, нит претенциозним нити злонамерним, кад је Србија одавно узела себе за заштићеног сведока у процесу против себе?!

Шта си уопште хтео рећи поруком уратка: "Нико не зна шта је рат ако у њему нема сина", ако смо се већ ћутке договорили да синови Србије и српства нису и не могу бити жртве док се не докаже супротно, а кад се већ докаже онда је јасно да су страдали од својег ножа, у туђим рукама...

Ништа ти о Србији данас не знаш, добри мој Борисе, ал ти се прашта јер си један од оних с погрешне стране реке, а ви сте, знаш, пословично "глупи" и добри једино за виц ил хумку, уколико виц и није нешто...

Дјеца су, пријатељу, ваша, разумеш, не иде да нама гураш крстове у точкове кад су се тако ваљано закотрљали да нам нема заустављања на успутним станицама до бездана!

Овде се каже деца, а то није исто!

Дјеце има на претек, вишка у сваке матере, баш као и дулума земље у свакој кући, а шта ће с толико земље неко ископат по неку хумку кад ништа не рађа тако као матере дјецу за заборав, и крстови ко класје.

Ај ти сад полако некуд с "филмуљком" и не окрећи се запитан: "Зашто?!"

Рекох ли ти да Србија годинама већ рађа сирочиће, шта даље није јасно?!

Не столују њоме ни дјеца ни деца, већ они што су родили сами себе, а ти нашао да у кући дављеника продајеш изворску, дринску воду.

Ми смо наше Дрине, брате, исправили, баш како нам је добри и добронамерни свет објаснио да нам ваља учинити, а ви се с вашом носите ко с оним прдежом.

Нестаће смрада већ до следеће станице, није далеко, бездан никад није...

(Мој Недељник)