Будућност Српске и „амандмани“

Република Српска у којој данас живимо није иста она коју је стварао мој отац.

Моја застава је тробојка, моја једина химна „Боже правде“ и мој једини грб – грб Републике Српске од 1992. године и данашњи грб Србије. Не вјерујем у „отпор“ људи који су могу да трпе такву врсту бласфемије као што је гажење симбола жртве и заклињање у симболе вазалства.

Она се разликује по својим симболима: ти симболи, опет, нису никакве крпе и закрпе, већ вјековни, архетипски обриси Српства које се бранило и – чини се, у неком физичком смислу – одбранило. Те исте симболе је данашња гарнитура политичара у Републици Српској преко ноћи под политичким притиском замијенила лажним симболима за које нико није гинуо и са којима се нико није идентификовао. Завјетну химну „Боже правде“ замијенила је свечана пјесма „Моја Република“ у којој се, између осталог, провлачи лаж да је Републике Српска „једини дом“ који се налази у нашем срцу. Реторика достојна лажног „црногорског“ наратива о „једином дому“ за Србе иако је наш дом подједнако и Србија коју „моја Република“ не спомиње. Амблем „РС“ је начињен преко ноћи на неинвентиван и ужасан начин – са тако малом ослоњеношћу на хералдичку традицију српског народа, да се напросто не могу начудити људима који су у стању да тај грб „заволе“. Моје нису наметнута „застава БиХ“ и наметнута химна. Ка њима не осјећам ништа. Не осјећам то ни ка лажном РС амбелму и химни „Моја Република“. Моја застава је тробојка, моја једина химна „Боже правде“ и мој једини грб – грб Републике Српске од 1992. године и данашњи грб Србије. Не вјерујем у „отпор“ људи који су могу да трпе такву врсту бласфемије као што је гажење симбола жртве и заклињање у симболе вазалства.

Република Српска је под низом политичких притисака пристала да буде оно што није – блиједи оквир онога што су о њој борци коју су је стварали сањали.

Она је то још више постала својом унутрашњом друштвеном динамиком. Ако су је борци и мој отац сањали идеалистично, као мјесто уједно живога Српства и друштвене правде, она је постала мјесто суспендованог Српства и клептократије, мјесто којим влада друштвена структура која – било да је у питању опозиција, било да је у питању власт, било да је у питању дугогодишња власт која је постала опозиција када су је лишили могућности да учествује у клептократији, било да је у питању дугогодишња опозиција којој је омогућено да постане власт да би учествовала у тендерској крађи општих добара – није ни налик ономе за шта је мој отац страдао а моја породица у најбуквалнијем смислу гладовала када је мајка, након државног удара 1997-1998. године остала без посла. Ако смо је сањали као западну Србију, ако смо се школовали са немањићким грбом, са „Боже правде“, по уџбеницима Завода за уџбенике из Београда, плаћајући у динару, сањајући да служимо ВРС и да упишемо војну академију у Београду – она то данас није. Она је мјесто у коме – попут Црне Горе – сасвим „нормално“ да неко са „државним симболима“ анти-Србије шепури се по Беранама или Палама, али није нормално да неко са симболима признатим чак и у законодавству двије анти-Србије (тзв. БиХ и тзв. Црне Горе) – симболима Српске или симболима краљевине Црне Горе (о симболима Србије да не говорим!) прође Цетињем или Сарајевом.

То не треба да нас чуди – БиХ и Црна Гора су 1995. и 2006. замишљене као двије анти-Србије. То што се српска политичка елита у обје анти-Србије упире да учествује у политичкој расподјели привилегија које „државни“ ниво нуди – притом се врло често поиствојећујући са тим институцијама а још чешће учествујући у „транге-франге“ комбинацијама на „државном“ нивоу само илуструје примитивну политичку и суштински дезинтрегративну свијест Бања Луке и Подгорице.

Српска је настала на жртви и може само да опстане на жртви. А жртва није да се не купи трећи стан у Београду или Монте Карлу већ да се иде у затвор или плати главом. Или гладује.

Зато Република Српска данас нема много избора, иако је задатак који је пред њом тежак. Она може и мора да врати своје вјековне симболе (Грб Немањића, химну „Боже правде“), да се према „државним институцијама“ не односи ни на „државотворан“ ни на буразерски начин, тако што ће синови и зетови највиших функционера Српске наћи своје ухљебљење у институцијама БиХ, већ онако како су се Хрвати и Словенци односили према СФРЈ и тзв. Црногорци према СЦГ. Она мора да замијени комплетну политичку елиту, јер готово сви данашњи политички актери у Српској су људи који су учествовали у за Српство дезинтегришућим процесима, али који су у тим процесима лично профитирали. Наступа вријеме када је потребно да се иде у затвор и организује отпор. Да ли је политичка елита, која је из свих политичких процеса за протеклих неколико деценија само профитирала, спремна да заиста иде у затвор за идеале? Дозволите ми скептичност по овом питању. Чак и по питању њиховог трајног одсуства из „заједничких“ тј. „државних“ институција које су, ипак, извор привилегија, све са лажном моралном апологијом којом се служе сви који заузму позиције у Сарајеву „боље ми него неко други“. Српска је настала на жртви и може само да опстане на жртви. А жртва није да се не купи трећи стан у Београду или Монте Карлу већ да се иде у затвор или плати главом. Или гладује.

Српска свакако тежи Србији, али она тренутно не може опстати осим као екстензија Србије. Неопходно је вратити Српску у српски образовни, финансијски, безбједносни, друштвени систем. Иако и Србија има своје потешкоће и огромне проблеме, Српској је интеграција са Србијом у свему у чему је то тренутно могуће – императив опстанка.

Разлог постојања Српске јесте да буде Србија са ове стране Дрине. Разлог постојања БиХ и овакве Црне Горе је да буду анти-Србије. Судбина српског народа је зато везана за судбину Србије. Или деполитизација, асимилација и миграција са једне стране – оне анти-српске. Или интеграција у српски овкир у коме смо постојали до прогнања динара, уџбеника, симбола. За сада: симболичка, образовна, финансијска, безбједоносна. Све остало су самозамајавања за која тренутно немамо луксуза да их платимо.

АМАНДМАНИ НА БУДУЋНОСТ СРПСКЕ

Након мог кратког текста „Будућност Српске“ јавило се релативно много пријатеља са сугестијама и коментарима. Захваљујући свакоме на пажљивом читању и увиђавности неопходној да се један текст прочита и коментарише, потрудићу се да одговорим на нека типска запажања и приговоре.

Морам да напоменем да се нисам текст нисам писао у својству свештеника СПЦ, мада све што сам у њему написао, по мом суду, не противи се мојој служби Богу и роду.

Такође, теме које нису дотакнуте јесу оне о којима не знам много а и немам неког непосреднијег увида. Препоручио бих свакако још два врло критички настројена и зато бескрајно љековита текста: једна је онај Небојше Вуковића о паралелама између рата у Арцаху и балканских прилика (на „Новом Стандарду“ standard.rs/2020/11/30/slucaj-arcaha-i-odbrana-r-srpske-2/?alphabet=cyrillic) у коме је дата маестрална анализа војног стручњака, док је други мање аналитичан, али ништа мање илустративан за правне аспекте и друштвену декаденцију у Српској – по сриједи је текст Милана Благојевића „Наше лицемјерство“ (nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/milan-blagojevic-nase-licemjerstvo.html).

Реорганизација

Неколико пријатеља ми је сасвим добронамјерно и врло оштроумно скренуло пажњу да времена притисака у којима се ваља припремити за одбрану нису најпогоднија за реорганизацију својих ресурса и промишљање о сопственим недостацима, а најмање је могуће извести некакву замјену комплетне политичке квази-елите у Српској.

То је сасвим тачно.

Једини проблем који имам са тим аргументом је чињеница да је „домаћи фронт“ – онај унутрашњи, наш, наша борба да будемо бољи – показао да смо на њему подједнако угрожени колико и од спољњих притисака. Тачније: ефекти су им идентични – људи су деморализовани, било да су индиферентни ка притисцима и дешавањима, било да су директно у тешком дефетизму. И, мада је приговор на народ (тј. приговор на стварност: ох, зашто нисмо бољи и зашто нам није боље!?) најпопуларнији начин на који се елита брани од свог одраза у огледалу. Али то не мијења ствар: тај одраз је ужасно ружан. И ружноћа тога лика чини обичног човјека мање мотивисаним за борбу и жртву.

 Србија 19. вијека је најбољи примјер неадекватности онога о чему је овдје ријеч. Било је у њеним напорима много Рада Пашића и лифераната „Пескаревића“-Поповића, али било је и Нушића и самих регената спремних да дају све за своју земљу

Узмимо на примјер тренутну офанзиву политичког Запада и локалних група и експонената. На њу је немогуће одговорити адекватно ако немате елиту спремну на жртву. Србија 19. вијека је најбољи примјер неадекватности онога о чему је овдје ријеч. Било је у њеним напорима много Рада Пашића и лифераната „Пескаревића“-Поповића, али било је и Нушића и самих регената спремних да дају све за своју земљу.

Српска елита је љетовала у Карловим Варима али је градила виле у Београду или Врњачкој Бањи. Они су себе ипак доминантно видјели у Србији – чак и најнижи спекуланти у њој. Поређење са данашњом тајкунском класом у Српској је катастрофално. Нико себе заправо не види у Српској – понеко, можда, у Србији, мада је наша тајкунска класа још много прије масовне миграције средње класе почела да купује некретнине у Аустрији, Монте Карлу, Дубаију.

Можемо ми да тражимо од „малог човјека“ да „надиђе себе“ и заборави да је његов рођак – министар који је промијенио све странке у Српској које постоје – власник неколико станова у Бечу а да сада даје изјаве о Инцковом закону, али људима је тешко објаснити начело „јединства“ у невољи ако не постоји ни најелементарније јединство у сваком другом аспекту стварности. И ту се политичка класа у Српској, на жалост, не разликује много. Клијентизам је постао начин на који се третира народ као такав. Представници опозиције такође нису показали неку нарочито иновативну способност другачије организације друштва ни када су били власт, ни када су били власт на тзв. „државном нивоу“.

Суштина ствари јесте у томе да нико од њих нема потребу да реорганизује друштво већ само да редистрибуише постојећи систем од „њихових“ гласача и активиста ка „својима“ притом сматрајући сасвим легитимним да се ућари неки додатни приход од бављења политиком. Затим се тај приход конвертује у стране некретнине.

Суштина ствари јесте у томе да нико од њих нема потребу да реорганизује друштво већ само да редистрибуише постојећи систем од „њихових“ гласача и активиста ка „својима“ притом сматрајући сасвим легитимним да се ућари неки додатни приход од бављења политиком. Затим се тај приход конвертује у стране некретнине.

Људи су бића која препознају друштвене импулсе. Ако министар купује стан у Бечу – људи ће такође ићи у Беч. Културна илузорност Запада – она популарна представа да је тамо „све уређено“ и да се „бар поштује достојанство професије“ – постаје кредо средње класе у Републици Српској, док се радничка класа готово сасвим сели западно: она из Требиња у Хрватску, неко у Словенију и Аустрију.

Већ је сасвим тешко наћи квалификоване мајсторе који нису отишли на печалбу негдје другдје – и то у крајевима Старе Херцеговине и Романије гдје се људи изразито тешко одлучују за печалбу. Непрекидно инсистирање на политичком и инфраструктурном повезивању Бање Луке и Загреба уједно је одраз али и залог будућих миграција.

Истина је једноставна: можда није вријеме да мијењамо тајкунски капитализам и клијентизам као моделе „организовања“ друштва, али очигледно је да нас они коштају саме одбрамбене моћи која увијек почива на присуству становништва и на његовој способности и одлучности да се бори за свој живот, права, идентитет.

Да ли ћемо бар сада схватити да нам „овако“ – не иде и да морамо другачије или ћемо се самоукинути – питање је на које ће будућност дати одговор. Ако погледамо систем контролисане олигархократије који влада у Русији и упоредимо га са неконтролисаном – јасно нам је да неко мора схватити да се неојељцинизам у коме живимо мора прекинути, а од профитера транзиције одузети дио акумулисаног богатства да би се кроз те ресурсе започела организација живота, зауставила депопулација и стекли предуслови за јасан отпор.

Врло сличан приговор ми је стигао у неколико наврата, а то је онај о „неподесности враћања старих симбола у садашњем моменту“. Нисам сасвим до краја у стању да прихватим логичност овог аргумента јер ми се чини да је управо манијакална досљедност наметнутим симболима апсолутно неспојива са отпором наметнутом закону.

Можемо ми да симпатишемо или не симпатишемо Мањификову „Пукни зоро“ поетику, то не мијења чињеницу да нико никада није живот положио уз ту пјесму, а уз „Марш на Дрину“ или „Тамо далеко“ јесте

Тачније: моје неповјерење у одлучност и умјешност да се сада коначно стане у крај прихватању наметнутих рјешења и даље оправдава управо ова млакост и медикритетност у виђењу ствари, недостатак перцепције да „стари грб“ није био никаква промјењива ствар већ управо оно што јесте сврха симбола – начин да се Стварност изнад нас повеже са нама, да се у том грбу и химни дотакну сви људи који су са њима прошли подвиге и поднијели жртве. Дакле: можемо ми да симпатишемо или не симпатишемо Мањификову „Пукни зоро“ поетику, то не мијења чињеницу да нико никада није живот положио уз ту пјесму, а уз „Марш на Дрину“ или „Тамо далеко“ јесте.

Међутим, симболичка раван је овдје опет важна и као индикатор важнијих политичких процеса. Политички живот у Српској је и даље талац сопствене (углавном социјалистичке) прошлости доминантне већине данашњих политичара као и њихове трећекласности (будући да је у неколико „сјеча кнезова“ углавном одстрањиван „први ешалон“. То се види чак и у дикцији и поштапалицама када упоредите многе данашње званичнике и, рецимо, проф. Радомира Лукића), али се још види у непрекидном мантрању истих ријечи које – као и све ријечи, а нарочито оне иза којих не стоји човјек – са временом губе смисао и ону резонанцу, ехо, који је важан.

Нарочито је сасвим ужасна и свима видљива неспособност наших политичара да се ка Сарајеву досљедно, дуготрајно и неувијено односе на начин на који би људи који артикулишу незадовољство једног народа лошим „државним“ уређењем требало да се односе.

Наравно, каже се нека тешка ријеч. Али сарајевски политичари одлично знају да су српски министри генерално гледано „конструктивни“ чланови Савјета министара. Ово не значи да су сви искључиво „кооперативни“ већ и да они са више става и даље имају императив да као „савезни“ министри ипак штите „савезни“ интерес. Иако је све што иде у прилог „држави БиХ“ по дефиницији супротстављено самодовољној Српској.

Дакле: докле год је најважнија наша дилема да ли је Српска „мањи бх. ентитет“ или је „фактор без кога се у БиХ не може“ – ми смо у менталној замки у којој нема срећног исхода. Српска је на крају рата имала осјећај самодовољности, заокружености, суверенитета. Тај осјећај је поткопавала међународна заједница, али се крунио и сам код њених грађана на клацкалици између неспособности организовања истинске самодовољности и непрекидног медијског експонирања Сарајева као једине позорнице гдје се у ствари оно битно одлучује.

Опет: враћамо се на почетак. Самодовољности нема без оне симболичке, али и економске и организацијске. Само економски и друштвено уређени ми ћемо бити фактор са којим мора да се рачуна.

Србија

Занимљиви – и оправдани – свакако су и гласови који ми скрећу пажњу да сам у наведеном тексту сасвим заобишао проблеме са којима се суочава Србија – а такав приговор су ми дали и познаници који сасвим подржавају тренутни политички курс Србије и они који му се изразито супротстављају. Први вјерују да су међународни изазови који стоје пред Србијом готово незапамћени у историји, а резултати такође гигантски, спољна политика „мудра“ и стратешки усмјерена, док други виде слику друштвене декаденције, депопулације и ријалитизације као једину истину Србије данас а спољну политику као капитулацију на рате.

За разлику од већинских мишљења која варирају од нападног и некултурног дивљења на прагу култа личности, ауре светости и мучеништва, патетичне театрализације емотивне везе предсједника и народа са једне стране и непрекдине хиперболизације недостатака у политичком стилу и личном карактеру тренутног предсједника Србије са друге стране, ствари никада нису сасвим једнозначне а ни политичари – као људи али и као метафоре у различитим политичким и друштвеним контекстима – нису сводиви само на први сентимент (било позитиван, било негативан), чему смо сви склони.

Да ли је Милошевић био комуниста, традиционалиста, Србин, Југословен, лош стратег, солидан државник у смислу да је осјећао да је неопходно сачувати достојанство и суверенитет, говорник на Газиместану и артикулант поновно стечене српске позиције крајем осамдесетих, гушитељ српског национализма, помоћник за српске напоре, човјек чије је учешће у покушају организације југословенских (или српских?) линија одбране у Крајини било амбивалентно, оно 1995. изузетно негативно, помоћник и супарник руководства Републике Српске, непотребни предатељ мог родног града, улице и куће другој страни (иако их у рату нису освојили), симболичка жртва чијим су се наводним злочинима правдали реални злочини над српским народом, трагична личност у породичном животу, муж који није успио да каже „не“ жени иако је успио да каже „не“ НАТО-у, видовдански трагичар кога је сопствено руководство продало за илузије и сањарије, концентрисани, виспрени и достојанствени опонент читавој једној судској машинерији?

Вјероватно све ово и много више (ако је живом човјеку могуће, овдје остављам питање по страни: да ли је учествовао, активно или пасивно, у трагедији моје породице?) Да ли је Србија за његово вријеме доживјела турбофолкизацију, хиперинфлацију, прогон неподобних на универзитету, било да су у питању потоњи другосрбијанци, било српски националисти и конзервативци? Нису ли блаженопочивши Момо Булатовић и Милошевић кренули у прављење треће Југославије у доба када се могла направити права Србија и Црна Гора?

Нису ли СРС и СПС заједно гласали те 1993. да се не уведе вјеронаука у српске школе? Јесу. Није ли нам данас та Србија и та Црна Гора – уз све ужасе времена – мјесто у којем је било више достојанства, српства и државе него што их има данас тј. нису ли сви процеси након 5.10. ишли ипак на штету српског народа и државе? Нисмо ли се као Црква огријешили и о Мома и о Српство те 1997. подржавши Мила, али – данас се заборавља и превиђа (на срећу) – подржавши и Биљану Плавшић насупрот паљанском руководству (иако је једини дуготрајни ефекат тог државног удара била прерасподјела доминације у тајкунизацији Српске са њеног географског Истока на географски Запад)?

Нису Слоба вољели блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије, али су и они – видјевши све након њега – знали да јетко признају да је „Слоба био озбиљан човјек за ове данас“.

Зашто је све ово важно? Зато што не постоји једноставан одговор на питање шта један Србин из Српске мисли, осјећа и жели од Србије ако под њом подразумијевамо само њено руководство – осим што њу, Србију, ма ко био на њеном челу, воли и осјећа као своју.

Залагање за српски интегрализам од нас изискује стални притисак на промјену свијести унутар Српске али и унутар Србије да се „српско јединство“ заиста појми као еквивалент за заједничку друштвену и политичку стварност унутар које учествујемо сви

Њене недоумице, њени болови и ропства, њене декаденције и успони су и наше неодумице, болови, ропства, декаденције и успони. У самој Србији и даље понекад се да чути псеудо-аргумент о „немјешању Босанаца у српске ствари“ и користили су га и власт и опозиција да дискредитују гласове људи чији им се ставови не свиђају (од ставова да, рецимо, Владика Григорије као „неко из Вареша“ нема шта да се мијеша у политички живот Србије до опомена да је предсједник „из Бугојна“ па нема шта да даје на Косову и Метохији – иако се и Вареш и Бугојно налазе у сред српског завичаја чије се име – „земљица Босна“ – први пут у историји спомиње управо у оквиру земаља које настањују Срби!).

Дакле, залагање за српски интегрализам од нас изискује стални притисак на промјену свијести унутар Српске али и унутар Србије да се „српско јединство“ заиста појми као еквивалент за заједничку друштвену и политичку стварност унутар које учествујемо сви. Када сљедећи пут начинимо једну моћну пјесму попут оне „Не дам!“ у извођењу Милице Досковић, у њој би ваљало да се уз Студеницу и Грачаницу нађу и Гомионица и Морача, а могао би се неко сјетити и Крке и Драговића. Све до те интеграције, Срби у Српској немају луксуз да бирају кога ће им грађани Србије изабрати за предсједника Србије.

Нама остаје право коментара – и то, како међу људима увијек бива: само право „коментара који ми се свиђа“. Поједностављивање процедуре за добијање држављанства Србије може да игра позитивну улогу у интеграцији – мада, надајмо се, не кроз миграције у Србију и депопулацију Српске. Зато: постоје контексти који су доминантно свесрпски те нико од нас нема право да апстрахује своју обавезу коју има – био грађанин Србије, Црне Горе, Српске или не – да искаже свој став, а то су: метафизичко-идентитетска непоколебљивост по питању АП Косово и Метохија у саставу Србије, одбрана српског народа и недозвољавање његове асимилације у НД Црној Гори и одбрана нашег постојања и права у Републици Српској. У сваком од ових контекста сам, чини ми се, адекватно (колико је ограниченом и грешном човјеку могуће) артикулисао свој став на такав начин да њиме покушам да изразим оно што преци у мени, сабесједници са мном и потомци желе да кажу.

(darkodjogo.blogspot.com, Фронтал)