Егзекутори из дечије собе

Најновији хит међу језивим вестима из црне хронике свакако је појава двадесетогодишњих убица својих родитеља. Примери су разни: мајка се побунила сто је син целе ноћи играо игрице, он је лепо убио и направио журку.

Како је дошло до тога да генерацији данашњих педесетогодишњака, после свега што су доживели, долазе главе сопствена деца?

Живот се, као и са свима у Србији, прилично поиграо њима. Детињство проводе у атеистичком кредитном рају, где су свакодневно статирали у пионирско-пропагандном програму. Током златних седамдесетих и сребрних осамдесетих, представљају младу социјалистичку аристократију са обиљем слободног времена за бесплатно студирање и незаслужено лагодан живот. Тако омекшали и ушушкани потпуно нереалним стањем ствари и сумњивим вредностима, дочекују паклене деведесете, где армија остаје без радних места и преживљава на улици за картонским тезгама или точећи бензин из бурића за купус по новобеоградским подрумима.

За то време расту њихова деца одрасла по митинзима и школована у паузама штрајкова. Није важна школа, важан је кеш. Сурова борба за опстанак наставља се и у периоду тзв. транзиције, где су богати још богатији, а сиромашни на ивици живота. Дакле, родитељи или праве кеш па обасипају поклонима своју усамљену децу, или немају кеш па усамљена деца траже неку комбинацију, спонзора или већ ко зна какву шему да утекну од родитеља, бедних лузера. Одрасли на Бисерима Вање Булића, са јунацима филма Видимо се у читуљи у комшилуку, побеснели од бесмисла у којем су се обрели, млади хуманоиди млате наставнике и лагано тамане родитеље.

Убице дечијих лица исти су они анђели које су родитељи засипали барбикама и најновијим патикама док се у радњама продавао само сенф, а плате вределе четири марке. Од малих ногу су једино учени материјалним вредностима, без икакве моралне или васпитне баријере. Имају модерне родитеље који су са њима другари, што је много више кул него бити класичан родитељ, који васпитава.

Е па кад те другар мало жешће изнервира, брате...