Мило, Јаков и Андрија

Чудан је и неуобичајен овај мир са којим се не само у Београду, већ и у Подгорици прате црногорски председнички избори. А чуђење је још веће кад знамо да су последњих година дословно сваки избори у Црној Гори, укључујући ту и оне локалне у Подгорици и Никшићу, па чак и Беранама или Херцег Новом, праћени и (д)очекивани као питање од животног интереса и за Србију и за Црну Гору, за оба народа, па и шире, за читав регион, Европу и свет. А сада, кад је заиста важно, као да је политичке кругове у обе државе захватила нека врста готово будистичког „тиховања“ (мада не сумњамо да се итекако ради испод површине). И док се за Србију та равнодушност још и може разумети и тумачити фокусом на косовски проблем (мада не мислим да је само то), прилично је чудан овај привидни мир у црногорским политичким и медијским круговима. А међу могућим објашњењима тог феномена свакако је најмање вероватно оно да се Мило Ђукановић помирио са поразом и да се спрема за одлазак у политичку пензију.

Док се у неким ранијим ситуацијама, противкандидат Ђукановићу тражио с муком и готово ласом, овога пута је списак изазивача много дужи и врло респектабилан

Док се у неким ранијим ситуацијама, противкандидат Ђукановићу тражио с муком и готово ласом, овога пута је списак изазивача много дужи и врло респектабилан. (Додуше, могло би се рећи да се управо у тој респектабилности и политичкој тежини већег броја кандидата крије замка, па и Ђукановићева шанса.) Андрија Мандић је неприкосновени лидер годинама најјаче опозиционе групације у Црној Гори. Алекса Бечић је био одличан на месту председника скупштине и председник је друге по снази парламентарне странке. А Горан Даниловић је вероватно најобразованији и уз Миодрага Лекића најкултурнији црногорски политичар.  

А опет нико од наведених није главни фаворит за Миловог наследника, већ један необичан политички тандем из тек одскора формираног политичког ентитета, проистекао из кадровске лабораторије Здравка Кривокапића. Реално, двојац из „Европа сад“ јесте помало „мачка у џаку“. И њихова енормна или барем веома озбиљна популарност последњих пар година више је последица дубинског незадовољства грађана постојећом и већ деценијама окамењеном црногорском политичком сценом, него фасцинације њима и њиховим, иначе, хвале вредним животним и пословним биографијама. У сваком случају, чини се да се куглица црногорског политичког рулета тренутно зауставила на њима – баш као што је неко друго и сада већ давно време у први план избацило Света, Мила и Момира („млади, лијепи и паметни“).

Узгред, ако бисмо се бавили заводљивим историјским асоцијацијама, могло би се рећи да Спајић, не политички, већ више социо-психолошки, помало подсећа на младог Мила, само „глобализованог“ и „абдејтоваог“ за 21. век, док Милатовић више вуче на младог Момира.

Заслужено или не, „Европа сад“ и њени млађахни лидери наметнули су се као тренутно незаобилазан фактор на црногорској политичкој сцени. Само је питање да ли је акценат на овом „незаобилазан“ или, пак, на речи „тренутно“.  Они су ту „падобранци“ и по много чему нека врста страног тела, које црногорски политички организам (читај, етаблиране страначке и олигархијске структуре) готово инстинктивно настоји да екстрахује и одбаци. Зато су више-мање са свих страна под различитим изговорима избегавани ванредни парламентарни избори, иако су они, без сумње, једино нормално и логично решење за излаз из актуелног политичког ћорсокака.

Тај институционални хендикеп и помало аутсајдерски статус лидера „Европе сад“ је, с друге стране, и њихова највећа предност. Они су нека врста двоглавог „дечка који обећава“ црногорске политичке сцене. А ту су и резултати постигнути током њиховог кратког министарског мандата који тим обећањима дају дозу уверљивости. Јаков и Милојко су за многе оличење наде, или макар наговештаја бољег, односно нормалнијег политичког живота у Црној Гори – што, опет, не значи ни да су они неке „месије“, нити да су баш сви остали ђаволи и диносауруси зрели за изумирање. Политички и по наступу, можда највише подсећају на црногорску варијанту Г 17 и Млађана Динкића („стручност изнад политике“), па чак и Саше Радуловића („Доста је било“) из почетне, експертске фазе његове политичке каријере.

Према практично свим полуобјављеним и необјављеним истраживањима, Милојко Спајић је био апсолутни фаворит за победу на овим изборима. А по много чему Милатовић је можда чак бољи, односно, персонално и политички солиднији кандидат од Спајића. Али је он у председничку утакмицу ипак улетео „са клупе“, након што је здруженим политичким „бодичеком“ ДПС-а и ДФ-а из трке елминисан Спајић, и помало лебди питање је да ли ће га део бирачког тела доживети као „спасиоца у задњи час“, или као „резерву“ и „зам(ј)ену“. Последњи налази говоре да му то ипак није нашкодило (већ, напротив, чак му прибавило својеврсни жртвени ореол), те да је, заједно са Ђукановићем, убедљиви фаворит за улазак у други круг– и победу у њему. Али ће доста тога зависити од Милатовићевог држања и наступа у наредним данима.

Математички, уз само просечну излазност, а у Црној Гори људи, у принципу, воле да гласају и да се питају, Ђукановић готово да нема шансе за победу у другом кругу

Што се, пак, Андрије Мандића тиче, ту је све јасно: политичка и медијска подршка из Београда му је истовремено и најјачи адут и највеће оптерећење.    

А чему се Мило нада, тј. са чим рачуна? Математички, уз само просечну излазност, а у Црној Гори људи, у принципу, воле да гласају и да се питају, Ђукановић готово да нема шансе за победу у другом кругу. Од Милатовића би изгубио убедљиво, а од Мандића и Бечића доста тешње, али изгледно. Но, рачуницу сигурно има, иначе се не би ни кандидовао.

Заправо, доста озбиљна карта на коју Ђукановић игра јесте то да се сви, укључујући и политичке противнике, помало прибојавају и стрепе од тога шта им спрема. И као да ни сами довољно не верују у то да је крај близу. У августу 2020. готово нико од мојих београдских саговорника, укључујући ту и истраживаче јавног мњења, није веровао да Мило може да изгуби. И скоро сви су вртели главом на наш налаз који је то говорио. Али је на крају ипак изгубио, у комбинацији више јединствених околности, у распону од ауторитета митрополита Амфилохија, до пандемије корона вируса, због које је ДПС остао без пар хиљада „сигурних гласова“ из луксембуршке, швајцарске и остале европске „дијаспоре“. Данас, међутим, нема пандемије, а нема ни Амфилохија.

Има, додуше, још један фактор који, индиректно, такође може терати воду на Ђукановићеву воденицу. Добро, постоји и онај геополитички чинилац – да Запад (читај Американци) желе што јаснију и једноставнију ситуацију на Балкану, и не воле много да експериментишу. Али то је већ друга тема, плус није више ексклузивни адут у Миловој руци.

Оно што, међутим, потенцијално дува ветар у Ђукановићева, иначе већ поприлично избушена политичка једра јесте чињеница да више од две и по године од августовског обрата, услед комбинације неслоге и слабости у победничким редовима, та победа једва да је конзумирана. А о много најављиваној „промени система“ да и не говоримо. Рушење једне, па друге пост-депеесовске владе, као и неспособност и неслога унутар августовске скупштинске већине, оставили су лош утисак на бирачко тело, не у смислу да га је окренуло или вратило Ђукановићу, већ у смислу да га је додатно резигнирало и омалодушило. И управо на ту резигнацију и бирачку „смореност“ Мило рачуна. (А ту је и инфлуенсер „Јоџи“, као нека врста црногорског „Белог Прелетачевића“ да се читава изборна утакмица још додатно искарикира и обесмисли.)

Из перспективе будућности Црне Горе и српско-црногорских односа – најважније је да Ђукановић са својим национално конфликтним и криминално-корупционим багажом буде коначно послат у историју. И важно је и да се створи атмосфера у којој црногорски избори више неће бити национални попис, са елементима грађанског и верског рата, као што је то годинама уназад форсирано

У суштини, Ђукановићев пут до још једног изборног успеха води кроз максималну мобилизацију свог преосталог бирачког тела, уз поновне покличе о још једној „одсудној бици“ за црногорску државност, а против „малигног утицаја Србије и Русије“. Али то, овога пута, неће бити довољно. Зато му ултимативно треба што већа апстиненција, раскол и међусобно политичко крволиптање на противничкој страни.

Из визуре писца ових редова – а рекао бих и из перспективе будућности Црне Горе и српско-црногорских односа – најважније је да Ђукановић са својим национално конфликтним и криминално-корупционим багажом буде коначно послат у историју. И важно је и да се створи атмосфера у којој црногорски избори више неће бити национални попис, са елементима грађанског и верског рата, као што је то годинама уназад форсирано. А да би се то догодило неопходно је да барем у наредних десетак дана односи међу анти-дпс кандидатима не буду непоправљиво поремећени и затровани у мери да њихови гласачи у другом кругу масовно не изађу и не гласају за Миловог противкандидата – ко год то био.

Овако, на папиру, делује доста једноставно, зар не? Али, као и увек, „малчице је друкчије у пракси“.

Уредник НСПМ и бивши народни посланик