Oслободимо се неолибералних заблуда

Критика неолиберализма и транзиције др Јована Б. Душанића прва је књига једног економисте из Србије која је, после више од две деценије, недавно објављена у Хрватској. Одлуку да је понуди тамошњем читатељству загребачки издавач објашњава чињеницом да је неолиберална теорија последњих деценија потиснула сва друга економска мишљења, а књигу професора Душанића види као „значајан допринос отпору таквој окупацији свести и афирмацији алтернативних школа економског мишљења”.

Тврдите да су Срби и Хрвати жртве ревносног спровођења мантри из „Вашингтонског договора” – либерализуј,  приватизуј, стабилизуј. Како да се ваде?

- Морају да одустану од погубне неолибералне економске политике. Да напусте наметнути модел привређивања који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању и потрошњи углавном робе из увоза. Сада је у први план истурена нова неолиберална мантра – стране инвестиције. Врши се глорификација страних инвестиција и убеђују нас да све мора да се чини и на све да се пристаје како би сваке године привукли по неколико милијарди евра страног капитала. У супротном, нема нам опстанка. Тако се шири и дефетизам у сопственом народу, јер смо тобоже неспособни да се сами старамо о себи. У Србији се страним инвеститорима исплаћују хиљаде евра по запосленом, дају велике пореске повластице, бесплатна инфраструктура... Поставља се питање: Ко у кога више улаже – странци у Србију или ми у њих?

Али економија нам је у рушевинама, држава пред банкротом…

- Земље које су успеле да модернизују своје привреде превасходно су се ослањале на сопствене снаге. То потврђује искуство Јапана, који је у модернизацију кренуо 50-​их година двадесетог века, али и Јужна Кореја (и друге мање источноазијске  земље) 60​-их, као и Кина крајем 70-​их година. Импресиван раст њихових економија почео је, рекло би се, у немогућим условима. Јапан је из рата изашао као поражена држава, у Кореји је 50-​их година дошло до грађанског рата и распада земље,  а Кина је после „Великог скока” имала „Културну револуцију” 60-​их и 70-​их година прошлог века. Биле су то неразвијене земље, без капитала, са веома сиромашним становништвом, чији се стандард поредио са афричким. Јужна Кореја је 60-​их година прошлог века имала доходак од 82 долара по глави становника, двоструко мањи него Гана – 179 долара. У модернизацији својих привреда ове земље су се ослањале на марљивост грађана, малу личну и заједничку потрошњу и високу стопу штедње.

Како очекивати да више штеди народ који је на ивици беде?

- И грађани ових држава су на почетку модернизације живели на ивици беде и сигурно немају генетску склоност да штеде. Учешће штедње у бруто домаћем производу Јапана у периоду 1885-1939. године износило је око три одсто, а од средине 50-​их година креће се између 30 и 35 процената. Ови народи су били спремни да поднесу жртве за обнову земље. Веровали су својој власти, јер се држава обавезала да обезбеди праведно учешће свих у плодовима обнове. Постојала је колективна свест о одговорности за друштво и државу, односно одговорно понашање свих социјалних партнера: радника, (домаћих) послодаваца и државе. Праведност у расподели била је чак већа него у Шведској. Позната су и искуства земаља које су одговорном монетарном политиком подстакле привредни раст и ново запошљавање без додатног задуживања државе и привреде. Нажалост, данас у Србији владајуће елите имају мали интерес да подстичу штедњу, пошто се то не може извести без крупне државне визије, без јачања националног духа, односно без неког облика национализма.

На пример?

- Почетком 30​-их година прошлог века Немачка је, под канцеларем Шлајхером, кредитирала велике инвестиционе пројекте издавањем меница којима су исплаћивани домаћи извођачи радова и добављачи. Пошто су менице покривене изведеним радовима, емитовани новац се аутоматски усмерава у инвестиције и стварање нових материјалних вредности, тако да не постоји опасност од инфлаторних потреса. 

Значи ли то да би страном капиталу требало заувек окренути леђа?

- Заговарање ослањања, пре свега, на домаће изворе финансирања не искључује улагања страног капитала, као што су концесије, па и задуживање у иностранству, али без економског и политичког уцењивања и уз стриктно поштовање златног правила задуживања - да новац уложен у домаћу привреду доноси принос већи од камате на кредит и да улагање повећава извоз и омогући отплату кредита. Морамо се ослободити илузија да ће нам проблеме решавати други, водећи рачуна о нашим интересима.

Значи ли то да су позитивна искуства Ирске, Пољске, Мађарске, балтичких земаља... изузеци?

- До сада смо често слушали о разним „привредним чудима”, односно позитивним искуствима земаља које су успешно привлачиле стране инвестиције, али су она кратко трајала и неславно се завршавала. Сетимо се само аргентинског, мађарског, балтичког, ирског... привредног чуда. Са друге стране, Пољска је (уз Словенију) међу земљама у транзицији имала најмање стране инвестиције. Архитекта успешне транзиције у Пољској, Г. Колотко, тврди да стране инвестиције, по правилу, имају краткорочан спекулативни карактер и негативне последице за земље у које долазе. На бази обимног емпиријског истраживања, које је обухватило европске земље у транзицији, Ј. Менцингер је утврдио да стране инвестиције не само да не подстичу привредни раст, него да међу њима постоји чак негативна веза (веће стране инвестиције – мањи раст и обратно).

Јоже Менцингер

Недавно је Комисија за раст и развој (нобеловац Мајкл Спенс је био на њеном челу) проучила искуство и развојне моделе најуспешнијих светских држава, које су у дужем континуираном периоду (од најмање 25 година) оствариле просечну годишњу стопу раста изнад 7 одсто. Из овог Извештаја је видљиво да су се сви успешни модели базирали на високој стопи домаће штедње и инвестиција, а слично истраживање, на примеру великог броја земаља у развоју, обавио је и један од најпознатијих светских економиста Р. Раџан (Универзитет у Чикагу, недавно изабран за гувернера централне банке Индије). Његово емпиријско истраживање показало је да су брзи и одрживи раст имале само оне земље у развоју које нису имале значајније стране инвестиције.

Интервју је у скраћеном облику - без последњег одељка, објављен у листу Политика, 25. 4. 2014. године.