четвртак, 28. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Зашто је истина дискредитована?
Савремени свет

Зашто је истина дискредитована?

PDF Штампа Ел. пошта
Тери Иглтон   
понедељак, 02. септембар 2024.

Идеја истине је у немилости последњих година. С једне стране, њен политички значај је мањи него што је некад био. У доба Хладног рата било је веома важно шта сматрамо истинитим јер се једна суверена идеологија сударала с другом. Онда је током 90-их, кад је Хладни рат избледео, реч "идеологија" изашла из употребе. Разлог је делимично то што људи више нису били склони да своја уверења виде као идеолошка јер би им се то чинило као да иду наоколо и представљају се као Акна или Трбоња. Идеологија је оно што имају други, а један посебан Други је нестао.

Туђа уверења су идеолошка у смислу да су крута, доктринарна, имуна на аргументе и одсечена од практичног света, док су наша сопствена уверења флексибилна, прагматична и изразито разумна. Смањивање дечјег додатка и гурање још породица у сиромаштво прилично је разумна ствар у време економске кризе, али додатно опорезивање нафтних компанија је идеја из репертоара социјалистичке догме. Нема ничег идеолошког у поштовању монархије - то је природна људска склоност, као чачкање носа или коцкање осам сати дневно - али рећи да је она циркус који људима треба да скрене пажњу с несташице хлеба, то су тлапње фрустрираних интелектуалаца.

Приклонити се постмодерној истини значи бити постидеолошки. Давно, кад су припадници средње класе били револуционари који насрћу на упоришта аристократије, њима су много значиле идеје попут Бога, слободе, напретка, родољубља и једнакости. Оне су биле најважније оружје у бици за срца и умове. Али чим су прионули на приземни задатак акумулације капитала, ти грандиозни појмови за њих више нису имали суштински значај. Поред тога, секуларизацијом и рационализацијом света капитализам је створио климу у којој су такве високоумне ствари звучале све неуверљивије. На тај начин је, додуше, подсекао неке од сопствених коренова.

Према владајућој идеологији либерализма, можеш да верујеш у шта год хоћеш све док то не омета слободу других да исто тако поступају и не представља озбиљну претњу њиховом благостању

Данас углавном амерички политичари говоре о Богу, слободи, "овој нашој великој земљи" и "нашим храбрим мушкарцима и женама у униформи". Захваљујући свом пуританском наслеђу, САД предњаче у метафизици и истовремено у материјализму. Не можемо замислити Џеремија Ханта како речито беседи о вечитом дугу земље Свемогућем за разлику од њеног дуга међународним кредиторима. Како капиталистичко друштво еволуира, његова свакодневна пракса удаљава се од његовог реторичког самооправдавања, што значи да јаз између оног што оно ради и оног што говори постаје страховито велики. Филозофи то називају перформативна противречност. Боље је, онда, да одбаците онолико метафизичког пртљага колико је то пристојном човеку могуће - а у том случају истина, бар она која се пише великим словом, постаје све сувишнија.

Истина је оно што нас приморава да верујемо, али веровање није оно што одржава на окупу друштва позног капитализма. Према владајућој идеологији либерализма, можеш да верујеш у шта год хоћеш све док то не омета слободу других да исто тако поступају и не представља озбиљну претњу њиховом благостању. Државу не занима у шта верујеш; то би Жану Калвину или Оливеру Кромвелу било непојамно, а непојамно је и многим савременим аутократама. Поред тога, у релативистичком свету, реч "уверење" има догматичан призвук.

То је необично јер су уверења на неки начин конститутивна за људско биће. Бити особа значи имати своју тачку гледања на свет. Уверења не морају бити опсесивна. Можете сматрати да треба укинути рађање, али да не стојите испред извикујући своје уверење у мегафон. Кад се пријавио за професора, историчар А. Џ. П. Тејлор рекао је комисији која је обављала разговор с кандидатима да има екстремна политичка мишљења, али да их се држи умерено.

Као што је пре неколико векова, с рођењем протестантизма, религиозност приватизована, то јест постала трансакција само између појединца и Бога, тако је и веровање уопште постало нека врста личног хобија, безазлено идиосинкратично попут фолклора или голубарства

Као што је пре неколико векова, с рођењем протестантизма, религиозност приватизована, то јест постала трансакција само између појединца и Бога, тако је и веровање уопште постало нека врста личног хобија, безазлено идиосинкратично попут фолклора или голубарства. Оно што таква друштва држи на окупу - конзумеризам, материјални интереси, владавина права - не мора заправо да пролази кроз људску свест, за разлику од исламских друштвених аранжмана. То је један начин на који најновија западна бабарога - тероризам а не комунизам - преотима Западу озбиљну политичку предност. Солидарност у таквима нацијама прожима цело друштво, док је у Британији углавном сведена на фудбал. Реч "фан" је скраћеница од "фанатик".

На несрећу Запада, баш кад је исламизам почео да разноси бомбама недужне цивиле, његова култура је постепено кренула путем скептицизма и релативизма. Вредност уверења је опадала све до тачке у којој је оно политички неопходно. Истина је подређена материјалним интересима. У Платоново доба сматрало се да је истина независна од световних ствари. Она је била нешто апсолутно, уздигнуто изнад свакодневног света незнања и обмана. Касније су, међутим, мислиоци попут Фридриха Ничеа тврдили да тачка гледања из које посматрамо свет у великој мери одређује шта ћемо сматрати истинитим, а она је само једна међу многима и одређена је, између осталог, нашом борбом за материјални опстанак. Тиме се није порицало постојање истине, већ се она смештала у друштвени и историјски оквир.

У наше време, тај аргумент је сведен на своју сировију верзију: истина је просто инструмент моћи. Описујемо свет на начин који најбоље одговара нашим интересима. А пошто постоји много сукобљених интереса, постоји и много сукобљених истина. На сцену ступају Доналд Трамп и Велика лаж, заједно с оним постмодернистима који сматрају да је истина оно што је добро за мене. Истина је најзад или укинута или приватизована. Важно је само шта функционише - а за ту сврху и преиспољна лаж може једнако добро послужити. Оксфордски речник енглеског језика дефинише израз "то трумп уп" као "измислити лажну оптужбу или оправдање".

Истина и чињенице су, по свој прилици, статичне, дакле неспособне да преживе у свету чија је једина трајна особина променљивост. У свету постмодерног капитализма све је флуидно, нестабилно, неутемељено и привремено. Промена је добра, није добро остајати исти

Све то одговара флуидном друштву које се непрестано мења. Истина и чињенице су, по свој прилици, статичне, дакле неспособне да преживе у свету чија је једина трајна особина променљивост. У свету постмодерног капитализма све је флуидно, нестабилно, неутемељено и привремено. Промена је добра, није добро остајати исти. То је можда тачно за извршне директоре Теска и Гугла, али као општи став је очигледно бесмислено: ако истрајност и доследност не ваљају, зашто не укинути забрану дечјег рада и не послати децу од пет година на радна места? Али постоји и нешто апсолутно у вези са историјском истином што жуља Трампове и Ханитије овог света. Ако је истина да је цар Тиберије умро на Каприју 37. године нове ере, то је било истина тада, истина је данас и несумњиво ће бити истина и у 3000. години. Наравно, могуће је да уопште није било тако, али то је друго питање.

У култури слике, старова, брендова, тренутне сензације и инстант задовољења чини се да је све на површини; али ако нема дубине, нема ни површине и цео модел се руши

Истина је дискредитована и из других разлога. За Платона је истина била нешто дубоко, скривено испод површине појава свакодневног живота. Постмодернизму тај модел површина/дубина изазива нелагоду из више разлога, а један од њих се тиче онога што је Лењин звао реалност појава. У култури слике, старова, брендова, тренутне сензације и инстант задовољења чини се да је све на површини; али ако нема дубине, нема ни површине и цео модел се руши. Слика јесте стварност као у изразу "ТВ ријалити". Оно што видиш је оно што добијаш. Од неког се тражи да "сними" ситуацију, што је термин позајмљен од филма и телевизије. Све је то довољно добро за политичку десницу, која такође не воли модел површина/дубина зато што он сугерише да постоје моћне али невидљиве силе које управљају нашим животима, међу којима силе тржишта нису на последњем месту. "Сви важни процеси", написао је Маркс, "збивају се иза леђа појединца". Оно што видимо и оно што добијамо уопште није исто. То уверење животари и данас, али сад му је име теорија завере.

Теоретичари завере исправно су схватили бар две ствари: да се истина може драматично разликовати од оног што нам се званично говори и да је обично непријатна. Нема много фантаста завере који тврде да светом управља добронамерно тајно друштво које ће једног дана сваком од нас уплатити велике паре на банковни рачун. Постоји, ипак, један привлачнији аспект појма истине. Сама енглеска реч "troth" долази из староенглеске речи "triewth", која значи вера или постојаност. Постоји и сродна реч "troth", која значи поверење или оданост. Тако се показује да је истина изворно морални појам. Говорити на начин који је веран стању ствари тесно је повезано с верношћу другима. У ствари, друго је немогуће без првог. Без узајамног поверења не може бити никакве друштвене егзистенције. Онда није необично што је лежеран однос Доналда Трампа према чињеницама повезан с псовачким презиром према његовим ближњим људским бићима.

(pescanik.net)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер