Уочи парламентарних избора – Грузија на раскршћу

Крајем идућег месеца (26 октобра) у бившој совјетској репубици, Грузији, одржаће се парламентарни избори. У политичким круговима у земљи и у јавности називају их историјским, јер ће они, како се сматра, у великој мери одредити судбину ове некада просперитетне кавкаске републике.

Иако ни једна од петнаест савезних република после распада Совјетског Савеза није доживела процват, Грузија се нашла међу оним новоствореним независнм државама које су потресали ратови, немири и друге несреће. А ратова, локлалних оружаних окршаја и других несрећа било је готово свуде: почев од саме Грузије, само годину дана после распада савезне државе, па повремених оружаних чарки међу републикама Средње Азије ( Узбекистан, Таџикистан, Киргизија), па дуготрјаног рата између Јерменије и Азербејџана око Нагорно Карабаха који је тек недавно окончан али трајан мир још није на видику, па два чеченске рата, све до специјалне војне операције у Украјини; најкрвавијег оружаног сукоба двеју највечих бивших совјетских република у који су добоко умешане западне земље и који представља трагедију за обе државе и оба народа.

Међуетнички сукоби на просторима бившег Совјетског Савеза нису новијег датума. Они су се уочавали и током совјетске власти али су вешто прикривани паролом о братству и јединству совјетских народа. А после распада заједничке државе и догађаја који су уледили, постало је сасвим јасно колико су прве речи совјетске химне ,,Союз нерушимый республик свободних, сплотила навеки великая Русь'' (мислим да превод није потребан) биле лажне, пропагандно и идеолошки обојене. То ,,навеки'' (заувек) трајало је додуше седамдесет година, али се распало на парампарчад да се више никада не састави.

После балтичких република, које су од самог почетка биле антисовјетски настројене, сматрале се окупираним и прве окренуле леђа Москви, у Грузији су почела отворена међуетничка трвења убрзо после распада Совјетског Савеза. У њеној западној покрајини, Абхазији, 1992. почео је оружани устанак против централне власти у Тбилисију а новембра 1994. покрајина у којој живи нешто преко 240.000 грађана, углавном абхаске националности, прогласила је независност. Данас њену независност признају Русија и неколико мање значајних ваневропских земаља.

После вишедневних немира у Тбилисију и неким другим градовима, опозициони лидери на челу са Михаилом Сакашвилијем 22 новембра 2003. године продрли су у зграду парламента током заседања. У општем метежу, Шеварднандзе је задобио неколико масница и огреботина, али није озбиљније повређен. Поднео је оставку и повукао се из политике

После распада Совјетског Савеза, Грузијом је неколико година, као председник, руководио Едуард Шеварднадзе, познати политичар у време Совјетског Савеза и неколико година његов министар иностраних послова. Обавештени извори кажу да је био прозападно орјентисан, али је то вешто прикривао. За осам година његовог преседниковања (од 1995. до 2003.) земља је једва излазила на крај са етничким и економским проблемима а онда се десила ,,револуција ружа'', инспирисана и спроведена уз садејство западних центара. После вишедневних немира у Тбилисију и неким другим градовима, опозициони лидери на челу са Михаилом Сакашвилијем 22 новембра 2003. године продрли су у зграду парламента током заседања. У општем метежу, Шеварднандзе је задобио неколико масница и огреботина, али није озбиљније повређен. Поднео је оставку и повукао се из политике.

Михаил Сакашвили (данас 56 година) победио је касније на организованим изборима а за њега је, гле чуда, гласао и Шеварднадзе. Његова владавина државом од 2004. до 2013. године обележена је самовољом, политичким, друтвеним и економским потресима и одбојним ставом према Москви. Оптужен је да је августа 2008. године покренуто рат у Јужној Осетији, малој покрајини на северу земље у којој су боравиле руске мировне снаге на основу међудржавног уговора. Москва је, да би зашитила свој контингент и цивилно становништво, узвратила војном акцијом и Грузија је претрпела пораз. Минијатурна покрајина са 56,500 житеља прогласила је независност коју су признале Москва и јос пар ваневропских земаља. Грузијски званичници кажу да ће се актуелна влада извинити Осетинима, житељима Јужне Осетије, због овог рата који је проузроковао доста људских жртава..

Сакашвили је после одласка са власти потражио уточиште у Украјини где је једно време био саветник тадашњег преседника Петра Порошенка, а затим начелник Одеске области. Није познато на основу каквих референци му је била поверена таква функција. Можда је то била његова антируска опредељеност. Илегално се вратио у Грузију 2021. године трајектом преко Црног мора али је убрзо ухапшен и осуђен на вишегодишњи затвор због злоупотребе положаја док је био на власти. Лажирао је болест, смршао тридесетак килограма, да би био ослобођен али без успеха.

Велика таласања почела су поводом предлога за доношења закона о страним агентима. После вишенедељних демонстрација, уличних нереда и сукоба са полицијом, закон је усвојен пре два месеца а потписала га је не прозападно оријентисана председница државе, како то налаже закон, већ председник парламента. 

Овако бурну историју за тако кратак перод има мало која земља. Сунчана Грузија, на обалама Црног мора, са поврсином од 69.700 квадратних километара (укључујући отцепљену Абхазју и јузну Осетију) и око 3,7 милиона житеља (90 одсто Грузина- православаца и око10 одсто муслимана) претурила је за тридесетак последњих година преко главе више него друге вишеструко веће државе за све време свога постојања.

Тај буран и за народ несрећан период наставља се и даље. Грузија се налази пред новим изазовима који могу одлучити о судбини земље и њених житеља. И не само о њима. Република, која је заједно са суседном Јерменијом одувек улазила у зону интереса Москве, сада се налази на средокраћи која ће се разрешити на парламентарним изборима.

Велика таласања почела су поводом предлога за доношења закона о страним агентима. После вишенедељних демонстрација, уличних нереда и сукоба са полицијом, закон је усвојен пре два месеца а потписала га је не прозападно оријентисана председница државе, како то налаже закон, већ председник парламента. Према том закону, невладине организације којих у маленој Грузији има око 31.000 и које се са преко 20 одсто финансирају из инстранства, регистроваће се као ,,агенти страног утицаја''. Док власти кажу да је доношење закона било неопходно да би се земља бар једним делом ослободила страног утицаја и наметања воље са стране, опозиција тврди да је то ,,руски закон'' и да земља иде у загрљај Москви. Западне земље су крајње незадовољне овим чином, завеле су санкције појединим личностима и прете другим репресивним мерама. О томе сам већ писао на овом месту.

Главно и судбоносно тек предстоји. То су парламентарни избори 26. окторба који по речима премијера Ираклија Кобахидзеа, представјају реферемну о питањима рата и мира. И власт и опозиција грчевито настоје да у преостало време придобију што више гласача и најављују своју победу.

Суочена са опасности организовања новог ,,Мајдана'' и државног удара, оснивач и почасни председник владајуће партије ,,Грузијски сан'' Бидзина Иванишвили одлучио је, по први пут, да лично стане на чело изборне листе. Актуелни премијер, Ираклиј Кобахидзе, биће други на тој листи на којој ће се наћи и лидери неколико других мање значаних партија које деле сличне политичке погледе са партијом ,,Грузијски сан''.

Да би још више ојачала свој положај и привукла што већи број гласаћа, партија је предузела и један неочекиван корак. Предложила је да се православље прогласи државном религијом, али то није наишло на жељену подршку у јавности нити у црквеним круговима. Очекује се да ће свој коначан политички програм ,,Грузиски сан'' објавити почетком октобра

Присталице актуелне власти оцењују да је ово значајан потез и да ће привуци на своју страну оне бираче који се још нису определили за кога да гласају. Наиме, Овај 68- годишњи бизнисмен и политичар ужива поверење и симпатије међу бирачима. Не вуче никакве репове из прошлости и патриотски је оријентисан. Његов иметак процењује се на 4,9 милијарди долара а стекао га је после приватизације, руководећи великим индустријским фирмама чији је сада и власник. Најбогатији је Грузин, па се у јавности оцењује да му политичко ангажовање неће служити као аргуменат за јачање утицаја у друштву и лично богаћење.

Лидери ,,Грузијског сна'' очекују да ће њихова партија одржати убедљиву победу а да ће опозиција на изборима доживети прави дебакл. Председник фракције те партије у националном парламенту, Мамука Мдинарадзе, предвиђа да, уколико не буде мешања са стране, читава опозиција неће освојити више од 10 одсто гласова.

Да би још више ојачала свој положај и привукла што већи број гласаћа, партија је предузела и један неочекиван корак. Предложила је да се православље прогласи државном религијом, али то није наишло на жељену подршку у јавности нити у црквеним круговима. Очекује се да ће свој коначан политички програм ,,Грузиски сан'' објавити почетком октобра.

Лидери Опозиције пак сматрају да владајућа партија не само да неће освојити апсолутну већину, него да неће добити ни 25 одсто гласова. А опозиционе партије, ,,обједињене око европске идеје'', како они кажу, могу освојити чак 50 или 60 одсто гласова, што независни аналитичари сматрају апсолутно нереалним.

Ако би се такав сценарио реализовао, кажу аналитичари, имали бисмо у Грузији нови ,,Мајдан'', нову ,,обојену револуцију'' и отварање јужног фронта према Русији. То би ишло у прилог западним центрима а Москви би свакако задало нове бриге и отежало и иначе крајње експлозивну ситуацију у сучељавању са Западом

Поједини аналитичари сматрају да се после објављивања резултата гласања могу очекивати немири и проливање крви. Изгледа да одговор на то питање зна руска Спољна обавештајна слузба. Према писању московских медија, извори ове службе сазнају да Вашингтон намерава да омете ,,Грузијски сан'' да победи на изборима. Исти извори тврде да америчке власти намеравају да у том циљу искористе међународни Биро за демократске институције и права човека. По том сценарију, десетак или двадесетак дана уочи избора дотични биро би требало да објави извештај да у земљи не постоје услови за спровођење слободних и поштених избора. А после објављивања првих резултата гласања, саопстиће се да изборни процес није био у складу са демократским нормама и то ће бити сигнал за почетак масовних протеста, сукоба са полицијом и покушаја насилног преузимања власти што је, наводно, у америчким службама већ разрађено. Ако би се такав сценарио реализовао, кажу аналитичари, имали бисмо у Грузији нови ,,Мајдан'', нову ,,обојену револуцију'' и отварање јужног фронта према Русији. То би ишло у прилог западним центрима а Москви би свакако задало нове бриге и отежало и иначе крајње експлозивну ситуацију у сучељавању са Западом.

Актуелни премијера Грузије Ираклиј Кобахидзе твди да ће Грузија у случају победе ,,Грузијског сна'' остати или слободна демократска земља земља која ће сама одлучивати о својој судбини и свом месту под сунцем, или ће, у случају победе опозиције, бити прирепак Запада и понашати се на међунардој сцени у складу са интересима Вашингтона и западних центара моћи. А све то, и у једном и у другим случају, имало би значајан утицај на политичку ситуацију у читавом веома осетљивом региону Кавказа.

Грузија се дакле налази пред новим периодом пуним изазова, неизвесности, сучељавања и утицаја са стране. А некада, у совјетско време, била је то просперитетна република у којој се живело боље него у осталим, укључујући и Руску Федерацију. О томе имам и лична сазнања и лично ускуство, Боравио сам у Грузији више дана још пре распада Совјетског Савеза. После Москве и других руских градова, Тбилиси, иако неупоредиво мањи, изгледао ми је некако господственије, богатије, пријатније. Због климе, сличне медитеранској, али и других околнсти. Да и не помињем градове у руској ,,глубинки'' и средњеазијским републикама. Савезни органи у Москви затварали су очи због испољавања ситне приватне иницијативе и неких других ,,капиталистичких'' појава. Говорило се да је дугогодишњи начелник свемоћног НКВД, Лаврентиј Берија, Грузин по националнисти, лично подстицао и контролисао подизање плантажа чаја и медитеранског воћа које се скупо продавало у другим републикама. Грузија је била и совјетска туристичка Мека са плажама дуж обала Црног Мора, што је такође доносило приходе. Не треба ни помињати да је Стаљин био Грузин иако је крајње ретко одлазио у родну републику и који се лично осећао више као Рус. Али, Грузини су га са правом сматрали ,,својим човеком'' и Стаљин им је служио као нека врста заштитника, иако он сам то никада није испољавао.

Ставови и закључци политичара, аналитичара, историчара, социолога, економиста, новинара и људи других професија могу бити релевантни, тачни или мање тачни. Али праву, истиниту и веродостојну причу о судбини Грузије и њених житеља испричао је човек који је за то најкомпетентнији и који је љубав према њој платио својим животом.

Звао се Мелитон Варламович Кантарија. За њега је знао сваки човек, свако дете у Совјетском Савезу. О њему су се испредале приче, наставници су ученицима предавали у школи, говорило се на разним скуповима, на улици, у сваком дому. Његово име, његов лик и његово херојско дело било је познато и у многим земљама света. Трајало је то неко време, а затим почело да јењава док није потпуно утихнуло, угасило се. Тек на тридесету годисњицу његове смрти поједини руски медији подсетили су на његово херјско дело и трагичан крај.

Мелитон Кантарија, Грузин по националности из малог грузијског места Дшвари, био је херој Другог светског рата. Заједно са још двојицом црвеноармејаца, Јегоровим и Бересетом, истакао је совјетску заставу на згради Рајхстага у Берлину, маја месеца 1945. године, док су борбе у немачкој престоници још трајале.

Касније се присећао: око нас је све трештало, проламало се од експлозија, куршуми су фијукали са свих страна. Немачких војника још је било и у згради Рајхстага, у околним улицама још више. Ми смо били мета, видљива са свих страна. Послали су нас тројицу; ако двојица погину, можда ће трећи успети да обави посао: да совјетском заставом на згради Рахјстага означи пад Берлина, пораз нацистичке Немачке и победу над фашизмом

Касније се присећао: око нас је све трештало, проламало се од експлозија, куршуми су фијукали са свих страна. Немачких војника још је било и у згради Рајхстага, у околним улицама још више. Ми смо били мета, видљива са свих страна. Послали су нас тројицу; ако двојица погину, можда ће трећи успети да обави посао: да совјетском заставом на згради Рахјстага означи пад Берлина, пораз нацистичке Немачке и победу над фашизмом. Срећом, или уз Божји благослов, нису нас погодили- причао је касније Кантарија.

Чим су сишли са крова, добио је од официра грдњу: а где ти је упртач? (То је онај део војничке опреме што иде од опасача са предње стране па преко рамена до супротне, леђне стране). Скинуо сам га да бих њиме причврстио заставу, друже капетане, рапортирао је Мелитон. Е, па када је тако, не замерам ти, промрмљао је официр.

По завршетку рата, 26-годишњи Мелитон вратио се у родну Грузију и запослио као обичан радник у једном рударском предузећу. Себе није сматрао звездом нити се тако понашао. Прихватао је људе онаквим какви су. На њега су и знани и незнани гледали са поштовањем: ем је прошао, уз непрекидну борбу, дуги пут до Берлина, ем је нашао храбрости да се попне на кров Рајхстага и тамо, под куршумима немачких војника, постави совјетску заставу, ем сада ради као обичан радник у рударсом предузећу. Не понаша се као херој, не тражи никакву пивилегију, сматра се и понаша једнаким са друговима на послу.

А године 1962. дошао му је у посету прослављени маршал Георгиј Жуков. ,,Шта ти радиш овде? Треба да се мобилишеш, да завршиш војну акадамију па маршалске еполете да накачиш. Ја ћу ти помоћи''- рекао му је Жуков.

Ратовао сам против нациста четири године, одговорио је Мелитон.То је довољно, наратовао сам се и мобилисаћу се само ако ме армија позове, и то као редов''.

Поносио се својом новом ,,Волгом'' коју је купио на кредит. После смрти његовог друга Мише Јегорова са којим се пео на кров Рајхстага, а који је после рата погинуо у саобраћајној несрећи, продао је ауто и више није сео за волан.

Године 1970. за Мелитона се изменио живот. Изабран је за депутата у локалном совјету. А у браку су избиле несугласице и Мелитон је намеравао да се разведе. Али, партија се ту умешала. Тако је било у то време. Рекли су му: ,,Ти си ратни херој, па још члан партије. Не може''. Он је ипак успоставио ванбрачну везу са једном Рускињом. Супруга није хистерисала већ му је рекла: Мелитоне, ти си се вратио са фронта. Ти си херој. Ако желиш, можеш имати и десет жена''.

Доживео је распад Совјетског Савеза, а боље да није- каже са сетом ратни херој Мелитон Варламович Кантарија.

Августа 1992, када је, после распада, на читавом совјетском простору још врило, грузијска војска ушла је у западну покрајину, Абхазију, и два ,,братска народа'', Грузини и Абхасци, почели су да истребљују једни друге. ,,Почели смо да уништавамо сами себе, говорио је не кријући сузе Мелитон. Хитлер сада у гробу сигурно задовољно трља руке, смешка се. Зар сам се ја борио за Грузију? Не, ратовали смо за моћан Совјетски Савез''.

Синко, рекао је госту са сузама у очима, ја завидим моме другу Миши Јегорову, што није дочекао да буде сведок овога што се овде сада дешава, што је срушена велика отаџбина. И не могу да схватим зашто се то десило. Жалим што сам доживео до овог момента. Зар то води нечему добром? И кажи ми, где сада да истакнем црвену совјетску заставу?

Мелитон Варламович Кантарија, већ у поодмаклим годинама, разговарао је са једним младим новинарем који је из Москве дошао да га интервјуише. Домаћин је напунио две чаше до врха чувеног грузијског вина, своју искапио готово у једном гутљају и наздравио, како је то одувек чинио, ,,за велики совјетски народ''. Синко, рекао је госту са сузама у очима, ја завидим моме другу Миши Јегорову, што није дочекао да буде сведок овога што се овде сада дешава, што је срушена велика отаџбина. И не могу да схватим зашто се то десило. Жалим што сам доживео до овог момента. Зар то води нечему добром? И кажи ми, где сада да истакнем црвену совјетску заставу?

Пред крај совјетског периода, Мелитон је прочитао чланак у новинама са фотографијом совјетске заставе на крову Рајхстага. Аутор текста, опијен гласношћу и псеудодемократијом, описује тај догађај као јефтину пропаганду. ,,Ја сам четири године ратовао, у Берлину ставио главу у торбу, а овај клипан то назива јефтином пропагандом, говорио је са горчином Кантарија.

Године 1993 Кантарија је, страхујући за животе чланова породице, побегао из Грузије у Русију. Јер, између ових двеју доскора бртаских земаља дошло је до несугласица па га је родна Грузија просто протерала, тамо више није био потребан. Постао је избеглица. Московске власти доделиле су му омањи стан у једном приградском насељу.

Али, хероју рата није било суђено да живи у руској престоници. Сломила га је туга за судбину своје отаџбине. Преминуо је у купеу, у возу за Москву. Његове последње речи биле су: ,,Све, за шта сам се борио, отишло је доврага. Ја сам Грузин, али моја отаџбина је Совјетски Савез. Они мисле да ће бити боље ако се поделимо. Нису у праву. Видећете.

Мелитон Кантарија није дочекао рат у Украјини а ни раније краткотрајни рат Грузије и Русије. Судећи како је доживљавао распад Совјетсог Савеза који је сматрао својом домовином и по ономе што се дешавало у његовој родној Грузији, сигурно да би га ове несреће још теже погодиле.

Сахрањен је у родном грузијском селу. Новине су написале да нико од званичника из Москве није дошао на сахрану.