четвртак, 28. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > „Закон о Забрани дискриминације“ је закон против владавине права
Политички живот

„Закон о Забрани дискриминације“ је закон против владавине права

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Вранић   
понедељак, 13. мај 2024.

Владавина права се заснива на идеји да постоје три гране власти: Законодавна, Извршна и Судска. Законодавна доноси законе, Извршна извршава законе, а Судска примењује законе у датимслучајевима и решава спорове око закона (с тим да не сме правити разлику између истих случајева, дакле, закон се примењује подједнако у истим случајевима, без обзира о коме се ради). Међу њима мора да постоји тежа и против-тежа, односно ове три гране власти се међусобно ограничавају, тако да ни једна не сме да изађе изнад својих овлашћења. То је у најкраћим цртама идеја владавине праве.

Закон о забрани дискриминације ову идеју из корена мења, јер у суштини говори да Законодавно тело (Скупштина) није у стању да доноси јасне законе, те је неопходно да постоји посебно „експертско“ тело које ће да „менаџује“ друштво и свима говори шта је добро а шта не за друштво. Закон о забрани дискриминације значи још и то да Законодавно тело избегава своју обавезу и делегира одговорност„менаџерском“телу (у овом случају Поверенику за равноправност), које једино има власт да процењује шта је дискриминација, а шта не. Дакле, „помоћно“ тело које би требало да има само извршну власт, односно да спроводи унапред јасно дефинисане законе од стране Законодавне власти, уствари има улогу агилне извршне власти која прилагођава закон према слободном нахођењу. У таквом систему нико не може да каже шта је заиста закон, а шта не, шта је дискриминација, а шта не.

На тај начин Закон о забрани дискриминацијеотвара могућност да се српско друштво прикаже као дискриминаторно тиме што у законодавство додаје нове категорије дискриминације које Устав до тада није предвиђао својом одредбом о дискриминацији. Појашњења ради рећићемо следеће, Закон о забрани дискриминацијеније само додатно правило или одредба које доноси Законодавна власт, а које Устав није предвидео, напротив. Својим чланом 21. Устав предвиђа одредбе против дискриминације и већ одређује које категорије спадају у забрањену дискриминацију: по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.Дакле, незаконита дискриминација је већ предвиђена Уставом. Ипак, Закон о забрани дискриминације тврди да Устав није довољан, те да ипак треба додати још по неку категорију забрањене дискриминације, као нпр.: родни идентитет, сексуална оријентација, генетске особености.Тиме, овај закон суштински представља промену Устава. На све то, овај закон је донет у време ванредног стања због ковида.

Незаконита дискриминација је већ предвиђена Уставом. Ипак, Закон о забрани дискриминације тврди да Устав није довољан, те да ипак треба додати још по неку категорију забрањене дискриминације, као нпр.: родни идентитет, сексуална оријентација, генетске особености.Тиме, овај закон суштински представља промену Устава. На све то, овај закон је донет у време ванредног стања због ковида

Наравно, не желимо да устврдимо да је Устав непромењив, већ само то да није добро да се заобилази законска процедура према којој је могуће кориговатиУстав, јер се тиме урушава владавина права и наступа владавина појединаца (бирократа).Тако, у члану 204. Устава изричито се забрањује промена Устава током ванредног стања, а у члану 203. Устава каже се следеће:Народна скупштина је дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања, ако се промена Устава односи на преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава.

Уколико, пак, Закон о забрани дискриминације није корекција Устава, онда је члан 21. Устава на снази и у њему наведене забрањене категорије дискриминације, а Закон о забрани дискриминације је неуставан. Не може бити и једно друго.

Коначно, Законом против дискриминације Законодавна власт избегава своју одговорност пред друштвом које је бира тако што делегира власт „менаџерском“ телу (Поверенику за равноправност) да по слободном нахођењу процењује ситуације које су дискриминаторне.И да је само то у питању, било би довољно да се зада тешка рана владавини права. Али, нажалост овај закон задире дубље у уништење владавине права. Оно што потпуно брише досадашњу идеју владавинеправа јесте чињеница да такво „менаџерско“ тело, које има власт да процењује по слободном нахођењу шта је дискриминација а шта не,уствари не потпада под закон. Јер, ако неко има власт да говори свима шта закон јесте, а шта закон није, онда је тај неко изнад закона и не потпада под закон. Најочигледнији пример „менаџерског“ понашања смо имали током ковида када су нам поједини „експерти“ из часа у час говорили шта су правила а шта не.

Слично је и са Законом против дискриминације којим се опуномоћава Повереник за равноправност да свима говори шта дискриминација јесте, а шта дискриминација није. (Напомињемо да проблем не видимо у некој посебној личности, већ у институцији Повереника за равноправност у идеји владавине права.)Владавина права...значи да су власти ограничене правилима унапред утврђеним и објављеним – правилима која омогућавају да се предвидиса значајном сигурношћу на који начин ће власти користити своју моћ принуде у датим ситуацијама и да на основу ових сазнања планира своје појединачне послове. Дакле, у оквиру познатих правила игре, појединац је слободан да тежи својим личним циљевима, сигуран да се овлашћења власти неће намерно користити да осујети његове напоре. – нобеловац Фридрих фон Хајек у свом делу „Пут ка кметству“ (TheRoadtoSerfdom).

Етос „менаџеризма“ је заменио владавину права. Уместо владавине закона, на делу је владање законом, што значи да је закон сада средство које се користи за преваспитавање друштва према нечијем калупу

Тиме што се не зна ко може бити дискриминисан, а ко не, Закон о забрани дискриминације уствари не само да не сузбија лошу дискриминацију, већ је и продубљује. Само помоћно „менаџерско“ тело (Повереник за равноправност) има право и једино оно зна ко може да буде дискриминисан, а ко не, и ко има слободу говора, а ко нема слободу говора. Дакле, појединац има сву власт да контролише друштво и све то у име државе. То није владавина права какву смо до сада знали.

Укратко, проблем Закона о забрани дискриминације је у најмању руку двојак:

1) Најпре представља промену Устава, али очигледно са намером да се избегне процедура предвиђена Уставом у таквим случајевима и

2) Урушава владавину права, јер је растегљив и двосмислен, и поверен појединцу (бирократама) да га примењује по свом нахођењу.

Етос „менаџеризма“ је заменио владавину права. Уместо владавине закона, на делу је владање законом, што значи да је закон сада средство које се користи за преваспитавање друштва према нечијем калупу. „Операција је успела, али је пацијент умро.“ Оно што је ова процедура у медицини, то је Закон о забрани дискриминације за владавину права. Дакле, закон је донет, али је владавина права њиме убијена.

(Аутор је свештеник СПЦ)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер