Početna strana > Rubrike > Politički život > Protesti građana i dalje rade
Politički život

Protesti građana i dalje rade

PDF Štampa El. pošta
Marinko M. Vučinić   
četvrtak, 21. novembar 2024.

„Oni koji sebe smatraju prepametnima

da bi se bavili politikom, kažnjeni su

tako što njima upravljaju glupaci“ - Platon

„Šta škodi državi?

To kad prostaci vladaju“ - Hsin Ce, kineski filozof 310. – 230. pre naše ere


Održani su protesti u Novom Sadu i Beogradu kao izraz ogorčenja, besa i velike tuge građana Novog Sada i cele Srbije izazvanih pogibijom 15 ljudi kada se na njih srušila rekonstruisana nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu. U našoj javnosti odmah posle izjave da „nadstrešnica nije bila rađena u sklopu rekonstrukcije“, postavilo se pitanje političke i krivične odgovornosti za ovaj zločin, koji je izazvan time što je na delu bio očiti lanac korupcije, neodgovornosti, nestručnosti i bahatosti – a što je inače glavna odlika ovog naprednjačkog kleptokratskog režima.

Ovi protesti su bili sasvim logičan odgovor ojađenih i revoltiranih građana, ali i opozicionih političkih stranaka. Svi su oni optuženi da „politički zloupotrebljavaju ovu veliku tragediju“, što je već dobro poznati manir politikantskog spinovanja A. Vučića, i medija koji su pod njegovom apsolutnom kontrolom. On je i ovoga puta primenio njegovu već toliko puta korišćenu metodu medijskog inžinjeringa, koji ima uvek za cilj da u nekoliko dana razvodni i obesmisli proteste izazvane zločinačkom nebrigom i očitom korupcijom prilikom izvođenja radova na rekonstrukciji zgrade železničke stanice u Novom Sadu.

I u ovom „istorijskom“ graditeljskom projektu(otvaranom nekoliko puta ali i u vreme izborne kampanje) moglo se videti pravo lice i suština ove vlasti- nestručnost, klijentelizam, namešteni tenderi, korupcija, nepoštovanje struke i iznad svega bahatost i nespremnost da se preuzme politička odgovornost za stravičan gubitak ljudskih života.

Jasna je bila već toliko puta viđena i oproban metoda diktatorskog režima A. Vučića da sve učini kako bi nakon prvog velikog protesta građana Novog Sada ( verovatno najveći skup u njegovoj istoriji) brutalno i bezobzirno dezavuiše i pacifikuje gnev i nezadovoljstvo građana, koji su tražili političku i krivičnu odgovornost za sve one koji su svojim nemarom i doprineli da dođe do ovog zločina.

Ova tragedija je jasno pokazala da se radi pre svega o tome da je zakazao ovaj kleptokratski i klijentelistički sistem stvoren tokom naprednjačke vladavine oličene u apsolutističkoj i diktatorskoj vladavini A. Vučića. On sebe inače doživljava kao „nikada do sada u našoj istoriji viđenog i uspešnog graditelja i modernizatora Srbije“, bez obzira na materijalne posledice i ljudske žrtve, jer je jedino važno da se ostvaruju njegove megalomanske i mesijanske opsesije da on navodno „stvara istoriju“ i time „sigurno obezbeđuje sebi mesto u čitankama“ (kako je to i sam nekoliko puta nagovestio). I to u vreme kada se u Srbiji razaraju sve institucije, stvoren je sistem apsolutne i diktatorske vladavine, u kome nema mesta za ostvarivanje osnovnih demokratskih principa podele vlasti, slobode medija, poštovanja ljudskih prava i ustanova pravne države. Još jednom se pokazalo, nažalost posle velike tragedije u Novom Sadu, da A. Vučić neprestano ostvaruje ulogu glavnog garanta saniranja kriznih situacija i kontrolu nastale štete, ali i eliminisanja svakog opozicionog organizovanja, jer za njega je stran i neprihvatljiv svaki oblik kritičkog mišljenja i opozicionog delovanja. Nakon 12 godina njegove vladavine on je uspeo da obesmisli sam pojam i prirodu politike, ali i političkih stranaka. Veliki deo krivice i odgovornosti za ovaj pogubni proces razaranja političkog života snose i etablirane opozicione stranke.

Živimo u vremenu u kome je opoziciono političko stranačko organizovanje i delovanje u Srbiji doživelo veliki sunovrat, građani su izgubili poverenje da su one sposobne i spremne da budu noseći politički faktor (što je inače slučaj u stabilnim demokratijama) u neophodnoj temeljnoj promeni naprednjačkog diktatorskog i duboko koruptivnog sistema. Opozicione stranke, kako one parlamentarne tako i vanparlamentarne, su same u mnogome doprinele da budu potpuno marginalizovane stvarajući veliki jaz između nezadovoljnih i ogorčenih građana i opozicionih stranaka, čiji je osnovni smisao i zadatak sadržan u tome da formulišu jasnu i ostvarivu političku i društvenu alternativu naprednjačkom diktatorskom režimu A. Vučića. To se ne dešava jer su samoproglašeni opozicioni “lideri“ (oni su pravi generali bez vojske, jer predvode stranke i strančice koje imaju 1 do 2 posto biračkog tela koji izlazi na izbore) više posvećeni svojim partikularnim uskostranačkim interesima i nastojanjima da svaki protest iskoriste za jačanje svoje infrastrukture i lične pozicije, u stalnoj borbi ko će biti lider opozicije.

Zato nije slučajno da opozicione stranke po rezultatima Demostata imaju samo 6 posto podrške u našoj javnosti. Sociolog Đokica Jovanović je precizno odredio ulogu partija u političkom životu jedne zajednice koja je u Srbiji izgubljena i teško prepoznatljiva. „Partije su tu da kako-tako artikulišu nezadovoljstvo građana, mada naše partije to baš i ne umeju. Ali bez intelektualne artikulacije sve je to plitko i površno. Partije nemaju analitičku i kritičku dubinu, koja može da dirne u dušu, već onu utilitarnu- korisnu koja je takođe potrebna. Njihova tehnika otpora bez dubine promišljanja ne daje ozbiljne i trajnije rezultate“. Upravo je hronični nedostatak analitičke i intelektualne artikulacije u političkom delovanju najglavniji uzrok nemogućnosti opozicionih stranaka da formulišu jasnu i prihvatljivu političku i društvenu alternativu postojećem naprednjačkom režimu.

O tome najbolje svedoči propuštena šansa da se očuva političko i akciono jedinstveno opozicionih stranaka u vreme lokalnih izbora, tada se pokazalo da oni nemaju pre svega jasno izraženu istorijsku svest koja će biti iznad njihovih šićarđijskih uskostranačkih interesa i bezobalnih liderskih sujeta.

Marginalizacija ne samo parlamentarnih opozicionih stranaka stvorila je izraziti vakum u političkom životu Srbije što je i dovelo dostvaranja velikog broja lokalnih inicijativa, grupa građana, studentskih i aktivističkih organizacija, koji su postali nezaobilazni, ali nedovoljni faktor u borbi protiv katastrofalnog naprednjačkog režima. To se jasno pokazalo i u protestima organizovani nakon pogibije 15 ljudi u Novom Sadu.

Jaz između parlamentarnih opozicionih stranaka i studentskih udruženje i pokreta građana koji u sebi nose plemenitu i libertersku spontanost u organizovanju i delovanju, ali i težnju da se bez jasne procene realne političke snage zahteva radikalizacija protesta u Novom Sadu dovela je do toga da se i ovoga puta izgubila neophodna politička inicijativa u nepotrebnim sukobima i nedoumicama ko je stvarni organizator i predvodnik protesta. To svakako najviše odgovara A. Vučiću koji uvek nastoji da što pre preuzme izgubljenu političku inicijativu, i do sada to mu je u svim dosadašnjim političkim krizama najviše uspevalo zbog nedostatka  političke artikulacije protesta i rasipanja energije protesta građana.

Od opozicionih stranaka traženo je da se „ne pojavljuju kao organizatori protesta u Novom Sadu“, a onda kada je došlo do dobro pripremljenog upada huliganskih grupa (organizovanih od strane SNS-a), koje su imale jedini cilj da izazovu nasilne i rušilačke ekcese kako bi se dezavuisao ova mirni i veličanstveni protest u Novom Sadu, prebacuje se predstavnicima opozicionih stranaka i narodnim poslanicima „što nisu bili u prvim redovima i sprečili divljanje režimskih huliganskih falangi“.

Ovakva situacija nejedinstva unutar opozicionog bloka najviše koristi A. Vučiću, jer on neprestano stvara predstavu o monolitnom jedinstvu SNS-a i njegovih poslušničkih satelita i trabanata

Sada prisustvujemo upravo onome što je uvek glavni cilj A. Vučića - pokušaj daljeg produbljivanja jaza i neslaganja između udruženja i pokreta građana i opozicionih stranaka. Oni nisu spremni da se objedinjuju, koordiniraju i ukrupnjavaju svoje političko delovanje, jer svako čuva svoj deo poslaničkog plena i nastojanja da se domognu vodećeg liderskog položaja unutar postojećeg opozicionog bloka. Tako dolazimo u paradoksalni položaj da sami sebe sputavamo i onesposobljavamo za stvaranje efikasnog i delotvornog akcionog jedinstva između građanskih udruženja i društvenih pokreta i parlamentarnih i van parlamentarnih opozicionih stranaka.

Ovakva situacija nejedinstva unutar opozicionog bloka najviše koristi A. Vučiću, jer on neprestano stvara predstavu o monolitnom jedinstvu SNS-a i njegovih poslušničkih satelita i trabanata. U mnogobrojnim „analizama“ i „komentarima“ protesta u Novom Sadu i Beogradu svakodnevno se moglo ćuti da i „ovoga puta narod poveo opoziciju“, da je „njeno vreme prošlo“, da su njeni vodeći bili dužni da budu u prvim redovima (kada oni to i učine onda im se prebacuje da žele da preuzmu proteste) i da su morali da spreče huligane koji su u Novom Sadu koji su mirne proteste građana pretvorili u rušilački pohod na Gradsku kuću.

A. Vučić je i ovoga puta uspeo da pre svega svom vernom i pokornom biračkom telu opoziciju predstavi kao „rušilačku“, „nepatriotsku“, „nasilničku“, „spremnu da uvek profitira na nesreći sopstvenog naroda“ i iznad svega kao „hronično nejedinstvenu i bez jasnog političkog programa“. Jer on na taj način koristi svaku pukotinu i nesuglasice unutar opozicionih redova kako bi pokazao da je on „jedini izvesni i nezaobilazni garant stabilnosti političkog sistema u Srbiji“.

Svi ovi protesti iznova u stvari otvaraju pitanje legitimiteta ove diktatorske vlasti, jer je A. Vučiću od presudne važnosti da na lažnim izborima obezbedi preko potrebni „legitimitet“ koji su mu priznali i njegovi saveznici iz EU i SAD, jer je on garant sprovođenja Ohridskog sporazuma koji vodi do direktnog priznavanja tzv. kosovske državnosti

Ovi protesti otvorili su neizbežno i pitanje šta je konkretan plan daljeg delovanja opozicije, i sve više dominira stav da nema uzaludnih šetnji, nema više govora i da su na redu dela. To je očigledno dilema od čijeg razrešenja zavisi dalje delovanje opozicionih parlamentarnih stranaka, udruženje građana i društvenih pokreta. Jedna od mogućnosti je bila usredsređivanje opozicije, ali prateći sadašnje sudare i sukobe unutar parlamentarnih opozicionih stranaka, teško da će se u narednom periodu ostvarivati njihovo objedinjavanje, jer oni su sada u fazi iznuđene i nevoljne tehničke saradnje, ali i elementarnog odsustva odgovornosti za tragičnost istorijskog i društvenog stanja u kome se nalazi naše društvo.

Profesor Zoran Stoiljković s puno prava kaže da „Bolje je da se vlast konstantno dovodi u pitanje, da se u kontinuitetu organizuju protesti, da se u Skupštini zahteva i uspe da se dobije rasprava o Kosovu i pokreće pitanje poverenja vladi. Time se ojačavaju kapaciteti. A u međuvremenu treba da se dobiju neki relativno korektni izborni uslovi. Jer nema korektnih izbornih uslova, dok druga strana s neograničenim količinom novca, koji može da uloži u kampanju može da vas potopi.“ Svi ovi protesti iznova u stvari otvaraju pitanje legitimiteta ove diktatorske vlasti, jer je A. Vučiću od presudne važnosti da na lažnim izborima obezbedi preko potrebni „legitimitet“ koji su mu priznali i njegovi saveznici iz EU i SAD, jer je on garant sprovođenja Ohridskog sporazuma koji vodi do direktnog priznavanja tzv. kosovske državnosti. Napuštanje poslaničkih klupa od strane parlamentarnih stranaka mogao bi biti jedan od zahtevanih radikalnijih poteza opozicije koji bi dodatno osporio legitimitet naprednjačkog režima A. Vučića i stvorio ozbiljnu političku krizu.

Nije stvar u tome da uvek od svakog sledećeg protesta očekujemo da bude onaj poslednji, završni. Naprotiv, svi ti protesti u nizu vode ka cilju- svrgavanju vlasti sa Vučićem na čelu. Da li će režim pasti pod pritiskom ulice, ili na izborima, ne možemo znati. Ali, ako ne protestujemo, nemamo čemu da se nadamo

U ovim danima može se ćuti ocena da protesti više ne rade i da su prevaziđeni oblik političke borbe i da je neophodno tražiti neke institucionalne prostore u kojima se ipak može delovati, ali i zahtevi da se moraju pronaći novi i radikalniji načini političke borbe. I pri tome se stalno priziva iskustvo iz političke borbe protiv Miloševićevog autokratskog režima uz pozivanje na proteste iz 1996. i 2000. godine. Pri tome se prenebregavaju činjenice da se radi o potpuno drugačijoj situaciji i okolnostima u kojima je opozicija imala u svojim rukama većinu najvećih gradova u Srbiji nakon lokalnih izbora 1996. godine i da je upravo te godine i počeo pad Miloševićevog režima, koji se dogodio 2000. godine nakon agresije NATO pakta na SRJ i jasnih znakova da je taj režim doveo na ivicu opstanka srpski narod i njegovu državu.

Ali u to vreme opozicija je imala nekoliko dobro organizovanih stranaka, veoma aktivno i delotvorno civilno društvo, podršku spoljnih faktora (EU i SAD) pobunjeni Univerzitet, izuzetnu aktivnost studentske omladine u pokretu „Otpor“, ali i organizovanje štrajkova u rudarskim kopovima Kolubare. I što je najvažnije postojala je vodeća i izuzetno motivaciona ideja o stvaranju uslova za uspostavljanje demokratskog društva u kome će biti ostvareni ideali slobode, ljudskih prava i socijalne pravde, ali i istrajnost u ostvarivanju ovih ciljeva. Sve to mi danas u velikoj meri nemamo i da bi se dao odgovor na suštinsko pitanje „šta je plan“, ne samo stranačke opozicije posle ovih protesta, neophodno je trezveno i objektivno sagledati kolika je realna, a ne fingirana snaga ukupne društvene opozicije i kolika je stvarna odlučnost i istrajnost građana u vođenju i osmišljavanju daljih protesta i potrebe za njihovom dodatnom radikalizacijom. Na osnovu tako sagledane procene treba određivati i osmišljavati koncentrisane i koordinarane poteze ukupne društvene opozicije (društvenih pokreta, strukovnih udruženja, inicijativa građana i opozicionih stranaka).

U Srbiju se gotovo svakodnevno odvijaju protesti poljoprivrednika, prosvetnih radnika, zaposlenih u predškolskim ustanovama, ekoloških aktivista, kao i građana koji su izloženi teroru investitora koji deluju u saradnji sa lokalnim i republičkim vlastima. Problem je što ne postoji sinergija svih ovih protesta koja bi se slila u sveopšti protest protiv ove od naroda odvojene i otuđene diktatorske i kriminalizovane vlasti.

Moramo prihvatiti činjenicu da ne može svaki protest da bude „odlučujući“, „prelomni i istorijski“, već da je neophodno da se jača masovnost i pre svega odlučnost i istrajnost građana u stalnom naporu i htenju da se uporno razgrađuje i demontira naprednjačka kleptokratska i klijentelistička hobotnica i na lokalnom i na republičkom nivou, a koja se održava samo na ličnom i diktatorskom načinu vladavine A. Vučića. On je nakon održanih parlamentarnih i lokalnih izbora krenuo u ostvarivanje svojih megalomanskih projekata siguran u svoju apsolutnu moć izazivajući na taj način sve izvesniji čeoni sudar na nekoliko frontova (zalaganje za otvaranje rudnika litijuma, rušenje zgrade Generalštaba i kompleksa Beogradskog sajma, otvorena izdaja Kosova i Metohije), uzdajući se u svoju medijsku mašineriju, politički inžinjering i koncentrisanje apsolutne vlasti u njegovim rukama, kao i na podršku EU i SAD.

Zato sa puno prava moramo uvažiti stav Dejana Ilića i njegovo upozorenje. “Umesto da na proteste gledamo kao na deo zaokruženog plana, suprotstavljanje vlastima u institucijama i demonstracije na ulicama treba videti kao otvoreni proces. Nije stvar u tome da uvek od svakog sledećeg protesta očekujemo da bude onaj poslednji, završni. Naprotiv, svi ti protesti u nizu vode ka cilju- svrgavanju vlasti sa Vučićem na čelu. Da li će režim pasti pod pritiskom ulice, ili na izborima, ne možemo znati. Ali, ako ne protestujemo, nemamo čemu da se nadamo“.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner