четвртак, 28. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

Пресуда и коментари

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
четвртак, 31. март 2016.

Иако су најновији догађаји у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију засигурно међу најзначајнијима који су се збили у његовим судницама, мало шта се поводом њих може изрећи, а притом не поновити већ знане ставове o међународно-кривично-правном профилу ове правосудне институције увелико зашле у трећу деценију свог контроверзног постојања. 

Ипак, неколико од мноштва реакција на актуалне вести са старе и познате адресе завређују кратак осврт. Прве две долазе из најутицајнијег и сличним поводима углавном веома гласног дела овдашњег цивилног друштва, а трећа из једног од најзначајнијих средишта глобалне и у дугу хашку сторију дубоко инволвиране политичке моћи.

У првој од речених реакција коју потписује донедавна председница једне српске невладине организације без чијег би „конструктивног доприноса“  раду МКТБЈ-а исти био неупоредиво мање учинковит, упозорава се да најновија његова пресуда ратном лидеру босанских Срба  не оставља простор за ревизију скорије историје региона, у првом реду њенoг босанскохерцеговачког „поглавља“. Ауторка сугерише да је време да се почне вршити притисак на министарства образовања у свим земљама  насталим на рушевинама социјалистичке Југославије како би се, по њеном мишљењу неспорне, судске чињенице утврђене том пресудом једном и заувек уградиле у њихове образовне програме.

А колико је, заправо, односно да ли је уопште новија историографија Западног Балкан која се марљиво исписује у хашким судницама поуздана и као таква  погодна да се нађе између корица историјских читанки?

Својим истражним радњама МКТБЈ је током две и по деценије постојања засигурно дошао у посед огромне документарне грађе на основу које би се могле ваљано реконструисати велике догађајне секвенце дугогодишњих и крвавих ратова за еx-југословенско територијално наслеђе; с друге, пак, стране ништа што би било налик целовитом мозаику те трагичне регионалне догађајности за четврт века свога постојања трибунал није ни покушао да испоручи међународној и локалној јавности, углавном због селективног, на српске починиоце центрираног приступа његовог тужилаштва злочиначкој заоставштини сукоба у којима је скончавала друга Југославија.

Таквим приступом, ма ко од главних тужилаца да га је персонификовао, тужилаштво трибунала је двадесетак протеклих година предано подупирало задату му интерпретацију недавне ратне прошлости региона, у првом реду „злочиначке“ улоге српских политичких и војних  елита у њој, а наручиоци тог пропагандног посла његовим ефектима све то време у светском јавном мњења морално легитимизовали и политички нормализовали настајуће обрисе једне нове и српским државно-територијалним интересима дубоко противне геополитичке архитектуре овог дела Европе.

У тим,  јединим неспорним чињеницама које се тичу учинака  готово двоиподеценијског делавања МКТБЈ-а садржано је, чини се, и много више од једног озбиљног разлога због којег његову верзију скорије историје региона треба, супротно заговараноме из редова србијанског невладиног „сектора“, одлучно и истрајно подвргавати темељитој ревизији и, што је још важније, на све расположиве начине јој запречавати пут до школских уџбеника.

У другој реакцији на пресуду ратном лидеру босанских Срба, пристиглој са истих, „другосрбијанских“ адреса, подвлачи се да је њоме потврђена квалификација злочина у Сребреници као злочина геноцида, претходно изречена у пресуди трибунала генералу Радиславу Крстићу; геноцид у Сребреници, каже се надаље, јесте и биће за српске елите тачка драматичног суочења са истином о задњим западнобалканским ратовима због чега ће ce, како се предвиђа, наставити са негирањем геноцидног карактера почињеног недела, што је иначе,  додаје се, крајња фаза сваког злочина тога ранга. 

Најпре нешто о закључном делу наведеног става. Да су колективитети склони порицању геноцидне каквоће сопствених злочињења, давнашњи је увид социјалне психологије, антропологије и низа других наука о човеку. Из тог увида, начелно неспорног, међутим, не следи  да  се такав карактер не може порицати и злочину који то, дакле геноцид, уистину није, иако га таквим народ жртва и његови политички покровитељи неодустајно покушавају да представе.

У конкретном случају управо то је, рекло би се, посреди. Штавише, геноцидни карактер злочина у Сребреници не поричу само припадници народа из којег потичу његови извршиоци, већ и низ угледних несрба широм света, од  Ноама Чомског и Ефраима Зурофа, преко Едварда Хермана и Александра Дорина, до многих других, исувише бројних да би у диспутима на ову тему могли да буду игнорисани. „Не допада ми се начин на који се термин 'геноцид' користи протеклих неколико година“, каже првопоменути од њих. „Ја сам га, рецимо, користио када је било речи о ономе што се десило у Руанди, али не и за злочине на Источном Тимору, где је у исто време побијено близу 200 хиљада људи... Злочин у Сребреници није био ни близу тих размера“.  

Можда бисмо се, наставља Чомски, могли сложити да убудуће свако бројније, етничком мржњом мотивисано убијање, какво је било и сребреничко, дефинишемо као геноцид; али, додаје он, у том случају бисмо морали изумети нови термин за оно што се досад сматрало и именовало геноцидом. Јер, децидан је знаменити Јеврејин, а њима би се у овим стварима из разумљивог нам разлога морало веровати више него екстремно политизованим међународним судовима, реч је о сасвим различитим злочиначким феноменима и та разлика би морала бити видљива и на нивоу именâ која им придајемо. Док то не буде било могуће, предлаже он, користимо термин „геноцид“ за оно за шта смо га и досад користили – масовно убијање почињено са јасном намером да се физички истреби један народ – „и не појефтињујмо његово значење“.

И најзад, нешто о трећој, прекоокеанској реакцији на најновију пресуду Трибунала у којој се каже да иста представља крупан допринос афирмацији идеје међународне правде, односно бескомпромисне кажњивости тешких злочина против  човечности  какви су били и они почињени крајем протеклог века на западнобалканским просторима. Као таква, тврди се, речена пресуда ће поспешити процесе међунационалног помирења и бити крупан корак ка затварању болних поглавља сукоба у региону. 

Усудићу се да на овом месту искажем наведеноме сасвим контраран став који, сигурна сам, деле сви непристрасни и правдољубиви савременици хашког судовања. Њих као такве Трибунал је овом пресудом, али и свеколиком својом досадашњом заоставштином уместо у значај међународне правде уверио, наиме, у њену релативност, односно субмисивност интересима моћних који су се у екс-југословенском случају преклопили са интересима неких од бројних актера једног комплексног и крвавог државно-територијалног разграничења.

Ратни и за истражитеље МКТБЈ-а углавном невидљиви злочини те, савезничке стране у ратовим за екс-југословенско територијално наслеђе из перспективе објективних посматрача хашког дељења међународне правде испоставиће се, засигурно, политички исплативим пре него морално кажњивим актима ратне нехуманости; на таквим „правосудним“ основама пројектовано помирење и васпостављање поверења међу донедавно сукобљеним народима на дуже време ће, по свему судећи, узмаћи пред много изгледнијим учвршћивањем постојећег неповерења и обнављањем сукоба у блиској или даљој будућности.

Да ли данас, безмало четврт столећа откако је основан и након свега што нам је испоручио као резултате свога пословања, можемо бити сигурни да управо то није био један од значајнијих стварних циљева мисије трибунала?

Ауторка је научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду

(Краћа верзија текста објављена у Политици)   

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер