Посрнуће духоклонућа, или још једном о туђицама и неологизмима у српском језику

Српске друштвене мреже се већ данима баве опскурним „избором за најлепшу нову реч српског језика“, али када је сајт РТС на својој насловној страни пренео вест и прогласио „духоклонуће“ за нови естетски стандард српске семантике, схватио сам да је враг однео шалу, и да је дошло време да се опет пише о „чистоћи“ српског језика и његовом семантичком „богаћењу“ и „сиромашењу“.

Прво и најважније – „нова реч“, или „неологизам“ је по дефиницији нешто што је страно тело у језику, уметнуто у њега у скорије време. Ако неологизмом мењамо туђицу или позајмљеницу, често се догађа да се речју која је језику страна и нова мења реч која се већ природно одомаћила и „посрбила“. Погледајте само кандидате и победника „избора“ из репортаже РТС:

„Прохујак, смућак, безтебност, ласноломна и многобројне друге речи, нашле су се на листи одабира за најбољу нову реч српског језика. За најбољу је одабрана реч духоклонуће, ауторке Драгане Албијанић из Суботице, која не крије забринутост за српски језик, због непотребних туђица које га све више осиромашују.“

Прохујак, смућак, безтебност, ласноломна и многобројне друге речи, нашле су се на листи одабира за најбољу нову реч српског језика. За најбољу је одабрана реч духоклонуће, ауторке Драгане Албијанић из Суботице, која не крије забринутост за српски језик, због непотребних туђица које га све више осиромашују

Другим речима, узимате реч која је још одавно обогатила (sic!) српски језик, проглашавате је за непотребну и насилно је избацујете из употребе у коју је ушла природно, а уместо ње намећете реч коју нико не разуме. Јер фамозно „духоклонуће“ не значи „клонулост духом“, него – „депресија“. Да ли би вам то пало на памет? Не би ни мени.

У расправама на друштвеним мрежама било је много речи о „имитирању Хрвата“, који већ деценијама (ако не и вековима) богате српски језик обиљем нових појмова које у Хрватској не користи нико, а у Србији се користе само да би завитлавали Хрвате. Ако је идеја овог такмичења у неологизмима да се комшијама узвратити услуга, онда у реду, нека вам је халал!

Чије су наше туђице

Али шта је инхерентно погрешно у овом концепту? Пре свега, парадигма „лепоте“ која се узима за стандард потпуно је страна природи српског језика. Српски језик је током своје дуге историје интеракција са другим језицима по правилу усвајао семантичке корене, а не готове речи, поготово не замрзнуте именице са замрзнутим значењем. Срби то раде током хиљаду година своје писане историје: узима се корен из грчког, мађарског, турског, руског, немачког, француског, енглеског и добијају речи које се деклинирају, конјугују, сажимају, мењају по звучности, укратко, постају – чисти српски језик.

Рећи да „инаћење“, „шалтање“ или „твитовање“ – глаголске именице формиране по правилима српског језика из страних корена – нису српске речи управо представља оно против чега се номинално бори, а то је сиромашење српског језика, чишћење његовог богатог вокабулара од „неподобних речи“ у маниру Орвеловог Новоговора. Рећи да хибриди састављени по узору на више језика истовремено – као што су „кибиц-пенџер“, „џабалеску“ или „викендаш“, које у употреби не постоје ни у једном другом језику – нису српски језик, граничи се са лудилом.

Сви ови процеси теку непрекидно и деца то не раде ништа лошије од одраслих лингвиста. Мој петогодишњи син се пре неки дан играо са аутићем и показао ми како „токиодрифтује“. Објасните како је то сиромашење српског језика, ако можете! Уосталом, у ком тачно језику постоји глагол „токиодрифтовање“? Да ли би неки странац ту реч разумео пре Србина?

Германске парадигме

Иста је ствар са фамозним „духоклонућем“ – ова реч подразумева једну парадигму економије језика која је дубоко германска и која је већ у великој мери оставила трага на хрватском књижевном стандарду, на који ова нова кованица највише и асоцира. 

Али вратимо се на фамозне нове именице: парадигма језика на коју у наше време сви природно реферирају и у чијој се сенци данас развијају сви језици света јесте енглески језик, који истовремено долази из германске породице и једног номиналистичког филозофског миљеа. Просто речено, то значи да су они опседнути сталним смишљањем нових апстрактних именица којима се именују „посебни феномени“ и техничком специјализацијом говора. Лингвисти су већ небројено пута указивали како ово позајмљивање из страних језика, не речи, него управо граматичких конструкција – кудикамо више ограничава изражајну моћ српског језика него најјаркије одомаћене туђице. „Вршење пописа“ уместо „пописивања“, „обављање разговора“ уместо „разговарања“, „одрадити вежбе“ уместо „одвежбати“ – све су то примери страних конструкција које у српски улазе по аналогији са страним фразама, а који чине језик непотребно бирократичним и неприродним.

Иста је ствар са фамозним „духоклонућем“ – ова реч подразумева једну парадигму економије језика која је дубоко германска и која је већ у великој мери оставила трага на хрватском књижевном стандарду, на који ова нова кованица највише и асоцира. Рећи да неко „има духоклонуће“ звучи ужасно, рећи да „има депресију“ може да прође као медицинска дијагноза, а у свим осталим варијантама српски језик има мноштво речи које изражавају нијансе конкретног случаја – „депресиван је“, „потиштен је“, „потонуо је“, „утучен је“, „убијен у појам“, „избедачен“ итд. Погледајте какво богатство! Ово нису никакве „заборављене речи“, већ нешто што је у свакодневној употреби. Такође, приметите да ниједна од фраза није именичка: нећемо да кажемо „има потиштење“, „има потонуће“ – то су управо конструкције из германских језика какве се овде намећу.

О богаћењу и сиромашењу језика

Завршио бих са једноставним принципом који сам формулисао давно, а који подједнако важи и за употребу туђица, и дијалектизама, и жаргона: ако обогаћује језик, добро је, ако га сиромаши, не ваља. Важи и за неологизме, наравно. Разлика је, дакако, у дескриптивној и нормативној употреби израза „сиромашење“ и „богаћење језика“ – није у питању нешто што може да се прогласи декретом (све туђице не ваљају!, дијалектизми нису правилан говор!, не може жаргон!), већ нешто чији утисак на говорне праксе мора емпиријски да се документује и докаже у континуираној употреби.

Ово што имамо сада су тупави и комитетски преводи са српског на српски по узору опсесију „језичком чистоћом“ наше западне браће. Није лоше за смех – докле год то не схватамо озбиљно. У међувремену, можемо да кажемо само – духоклонуће пропо. „Пропо“ није баш лепа фраза, њена употреба је најчешће граматички неправилна и није у духу српског језика, али не може јој нико оспорити да је заживела у језику. 

Ако реч коју неко уводи у употребу омогућава да јасно изразимо и боље разумемо нешто што друге речи не погађају баш тако добро (токиодрифтовање!), онда је увођење оправдано. И таква реч ће заживети у језику, шта год ми мислили о њој, и колико год нам била „лепа“ или „ружна“. Са друге стране, ако неко користи страну реч, дијалектизам, или жаргон зато што не зна да се изрази – јер није довољно образован, начитан, или не познаје страни језик (вас гледамо, маркетинг менаџери, са вашим „пичевима“, „ричом“, „вјуовима“, „бенефитима“, „тејковерима“, „стејкхолдерима“ итд.) – та реч штрчи, вришти, боде очи, и служи само за подсмех. Сигурно свако од вас има неки пример из ове категорије који га нарочито иритира, и на који прво помисли када год неко каже „туђице нам упропаштавају језик“. Не упропашћавају туђице, него говорници који су, када је у питању властита језичка баштина, „затворили себе у туђина“.

Направити избор за најлепшу нову српску реч је само по себи сјајна идеја и не би било лоше да она заживи на институционалном нивоу у Србији. Чувена фејсбук група „Наш језик“ је годинама организовала изборе за „реч године“, где су се равноправно разматрале и нове кованице, и нове туђице, и жаргонизми, али и књижевни изрази који су добили нови контекст и постали „вирални“ у новим околностима. У томе је управо фазон – избор за „реч године“ или „најлепшу реч“ мора да се бави изразима који су се спонтано појавили и истински заживели у језику.

Ово што имамо сада су тупави и комитетски преводи са српског на српски по узору опсесију „језичком чистоћом“ наше западне браће. Није лоше за смех – докле год то не схватамо озбиљно. У међувремену, можемо да кажемо само – духоклонуће пропо. „Пропо“ није баш лепа фраза, њена употреба је најчешће граматички неправилна и није у духу српског језика, али не може јој нико оспорити да је заживела у језику. И за разлику од „духоклонућа“, свакако ћете имати прилике да чујете да је неко употреби у реченици.