Из архиве НСПМ: Косово дамо - зид не дамо?!

Последњих дана Срби на северу Косова и Метохије били су сведоци једне хистерије, праве панике коју је наметао јавности Србије њен премијер Александар Вучић. Све је почело после бриселских преговора на највишем нивоу између Београда и Приштине, када су се највиши представници Србије сложили да тзв. зид у дужини од петнаестак метара изграђен према мосту на Ибру мора да се уклони и када су схватили да од стварања „шиптарске заједнице српских општина“ нема ништа.

За цело то време стање у северном делу града Косовске Митровице је било мирно, изузев што су запослени у здравству и просвети, које још финансира Влада Србије, добили радну обавезу да чувају „зид“.

Председник Владе Србије је здушно пренео овлашћење по питању преговора некомпетентном „шиптарском градоначелнику“ Горану Ракићу (положио је заклетву и писмено се обавезао да ће поштовати устав и закон републике Косово) о судбини зида у Косовској Митровици. Какав је стручни и политички квалитет Горана Ракића најбоље се видело током конференције за штампу Александра Вучића када је он констатовао да Срби на северу Косова имају болест страха, а да Приштина, како он каже а сви смо чули, нема „агеренцију“ над северним делом града Косовска Митровица. Иначе пре ове функције Горан Ракић је био ватрогасац.

Председник Владе Републике Србије је признао да све што су Албанци тражили он им је дао, а десетак дана пре тога је исто поновио и Председник Републике Србије Томислав Николић, рекавши да је Београд многе државне надлежности пренео на привремене институције Косова. Обичан народ овакве политичке грешке, ако су грешке, дефинише националном издајом јер нигде у свету држава оној територији која врши сецесију драговољно не преноси државне надлежности као што то ради садашња власт у Београду.

Исход је свима познат, Срби су сами срушили постављени зид, а председник и његови сеизи су тај пораз и понижење оправдали мудром политиком Александра Вучића јер је спречио „сукобе ширих размера“.

А како је све почело? Срби из северног дела града поставили су на самом мосту на Ибру 2011. године огромну барикаду висине више од 6 метара, са бетоном и бетонским блоковима, да би спречили експанзију Албанаца из јужног дела града у сверни део Косовске Митровице. Актуелна власт је зарад отварања разних поглавља за улазак у Европску унију пристала да барикаду на мосту сруши и да на њено место постави, сетимо се, тзв. Парк мира. Барикаду су рушили чланови Српске напредне странке и због јачине барикаде рушење је трајало, без обзира на тешку механизацију, више од три часа. Током даљих преговора Београд се сложио да уклони и тај Парк мира и да омогући слободну комуникацију из јужног дела град у северни део град у свим правцима. Да би макар колико толико сачувао образ Београд је поставио овај зид у дужини од 15 метара који, и овако и онако, Србима не значи ништа, али је властима у Београду служио да србују и да се јуначе на празно. На крају је Вучић пристао да и тај зид сруши уз жестоку дерњаву и страшну халабуку како би опрао косовску издају.

Марта месеца 2004. године, после познатих догађаја када је извршен погром српског народа на Косову и Метохији, био сам члан штаба за одбрану северног дела Косовске Митровице. Северни део града тада је посетио велики број политичара из Београда као и црквених великодостојника. Међу онима који су посетили Косовску Митровицу био је и генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић. Обилазећи мост који су тада чували припадници КФОР-а и УНМИК полиције, а пред телевизијским камерама и својим партијским друговима, Александар Вучић је тврдо србовао да би у једном тренутку „разјарено“ кренуо према јужном делу града док су га његови страначки пријатељи спречавали. Сећам се, питао сам тадашњег покрајинског функционера СРС, који нажалост данас није жив, шта овај наступ генералног секратара Српске радикалне странке значи. Одговорио ми је „ма пусти га, видиш да фолира, где он да иде у јужни део када је плашљив као зец“.

На крају, када током наредних месеци Срби са Косова и Метохије буду разговарали са својим пријатељима и рођацима у остатку Србије као у ромингу, схватиће да је власт још један симбол државности уступила сепаратистима у Приштини, а то је посебан позивни телефонски број. Макар у подсевести сватиће и осетиће да Косово и Метохија више није Србија а да главна заслуга за то припада премијеру Александру Вучићу.

Аутор је члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“