Погрешно је правити се да се прошлог четвртка у Генералној скупштини УН „ништа важно није десило“

После Резолуције о Сребреници у УН мало је сумње да наши "европски партнери" неће појачати притисак на Србију како бисмо коначно и ми признали "геноцид" у Сребреници.

За ову резолуцију гласале су све велике земље ЕУ – Немачка, Француска, Шпанија и Италија, као и све средње државе ЕУ – Шведска, Пољска, Румунија, Ирска, Финска и Португалија. Као што се види, чак су и Шпанија и Румунија које не признају Косово биле за резолуцију A/78/L.67/REV.1.

Коментаришући гласање у УН, портпарол ЕУ је изјавио да Европска унија "одбацује и осуђује сваку врсту довођења у питање чињенице да се геноцид догодио у Сребреници".

Пошто се наше власти и даље забављају уласком Србије у ЕУ, јасно је да ће нас "геноцид" сачекати у неком од преговарачких поглавља. Дејан Мировић процењује да ће то бити поглавље 35 (тзв. Остало), у које је већ уметнут несрећни Охридски споразум, а Зоран Чворовић сумња на поглавље 22 о регионалној сарадњи.

Сва је срећа да смо већ затворили поглавља 25 (Наука и истраживање) и 26 (Образовање и култура), јер би се од нас вероватно тражило да децу по школама учимо Хилову скаску како је "Младић заклао свињу пред холандским командантом, не би ли показао своју склоност ка бруталности", а онда да рецитују: "Реци гласно сине, због наших шехида, ентитет РС је резултат геноцида".

Сва је срећа да смо већ затворили поглавља 25 (Наука и истраживање) и 26 (Образовање и култура), јер би се од нас вероватно тражило да децу по школама учимо Хилову скаску како је "Младић заклао свињу пред холандским командантом, не би ли показао своју склоност ка бруталности", а онда да рецитују: "Реци гласно сине, због наших шехида, ентитет РС је резултат геноцида".

Мада, ту је још незатворено поглавље 10 (Информационо друштво и медији), као и поглаве 23 (Правосуђе и основна права). Шта ту све може да се стави – само небо је граница.

Рецимо, чл. 387 ст. 5 КЗ Србије каже: "Ко јавно одобрава, негира или значајно умањује тежину геноцида (...) уколико су та дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до 5 година". Што се у то не би додао и Хашки трибунал (МКСЈ) или Међународни суд правде (МСП)? Или још боље, што се не би донео цео закон о негирању геноцида у Сребреници, по угледу на Инцка?

А када је о медијима реч, бојовници атлантизма су код нас ионако баш маштовити, само њихову реторику треба учинити обавезном.

Биљана Србљановић: "У Сребреници јесте почињен геноцид. То није моје мишљење, то је чињеница. Србија је проглашена кривом за неспречавање тог геноцида, као једина земља на свету икад." "Младић је (...) махнити зликовац, (...) покварени, пијани, неопрани, знојави и задригли неморални лажов, персонификација сваког зла у балканском свету, (...) људско дно, најцрњи мрак, лажов, сецикеса и преварант, особа која не завређује да се назива човеком, (...) зло у једва људском облику."

Бојан Тончић: "Чињеница је да су Срби (sic!) починили геноцид у Сребреници".

Дејан Илић: "Злочин у Сребреници био је колективни злочин: планирала га је и извела држава уз отворену или прећутну сагласност већине својих житеља."

Динко Грухоњић: "У Србији, 26 година после (Сребренице – С. А.), и даље траје геноцид, злочин државе, у својој последњој фази – порицању." "Сви су они не само знали, већ и одобравали. (...) Бајстендерси – то су они који ништа не чине него само посматрају. Док им низ улицу промичу камиони натоварени људима чије су руке везане жицом."

Томислав Марковић: "Многи проучаваоци геноцида писали су како порицање није нешто што долази накнадно, већ је уписано у сам злочин, оно је саставни део геноцидног насиља." "Силина којом већински део српског друштва толико дуго пориче геноцид и ратне злочине најбољи је доказ кривице."

И наши "проевопски" политичари већ су се прославили сличним мудростима.

Странка слободе и правде: "Сваки 11. јул, Дан сећања на геноцид у Сребреници, треба да буде посвећен сребреничким жртвама".

Демократска странка: "Садашње власти настављају с негирањем и релативизовањем геноцида у Сребреници".

Добрица Веселиновић: "Назовимо ствари правим именом – геноцидом".

Драган Ђилас: "Међународни суд правде је донео пресуду о томе и ми више нема потребе о томе да причамо".

Биљана Ђорђевић: "Да, Сребреница је била геноцид".   

Сребреница

Оно што је, заиста, проблем с овом резолуцијом јесте што она даје још један аргумент у прилог ноторности г.-у-С. Као што каже Чанак: "Има ствари о којима се не размишља. Да ли је Земља плоча, да ли вакцине штите од болести? То су недопустиве ствари. У овом конкретном случају, то је питање односа према геноциду у Сребрници."

Не би било лоше да ноторност постоји када су у питању мученици из Јасеновца – али, за Сребреницу око које је толико контроверзи?! Но, довољна је само једна пресуда неког суда у Србији која ће да садржи синтагму "геноцид у Сребреници", па да та синтагма аутоматски постане ноторна чињеница. – као што је била довољна и једна пресуда америчке судије Патрише Волд у Хагу (случај Крстић), па да се "од тада квалификација о геноциду користи као непорецива чињеница", најпре у МКСЈ, па затим у МСП, и на крају у УН

"Ноторне истине" узимају се као опште и самоочевидне, завршавајући као део нових судских пресуда. Виши суд Калифорније за Лос Анђелес је 1985. као ноторну узео чињеницу да су људи убијани гасом у Аушвицу. У државама које кажњавају негационизам, попут Немачке, ноторност затим онемогућава било какву даљу расправу:

"Увек када се у кривичним поступцима у погледу историјских тема (пре свега Холокауста) појаве нови докази, или се води јавна дебата, суд се позива на 'ноторност' и тиме спречава извођење тих нових доказа. Тако се обесмишљавају сва настојања адвоката да изведу нове и веродостојније доказе – просто 'ноторност' подразумева да оптужени није у праву." (овде 34)

Не би било лоше да ноторност постоји када су у питању мученици из Јасеновца – али, за Сребреницу око које је толико контроверзи?! Но, довољна је само једна пресуда неког суда у Србији која ће да садржи синтагму "геноцид у Сребреници", па да та синтагма аутоматски постане ноторна чињеница. – као што је била довољна и једна пресуда америчке судије Патрише Волд у Хагу (случај Крстић), па да се "од тада квалификација о геноциду користи као непорецива чињеница", најпре у МКСЈ, па затим у МСП, и на крају у УН.

Можемо се колико хоћемо правити да се у четвртак у УН "ништа важно није десило". Али, тиме је дугогодишње стремљење наших западних пријатеља да у Србији свака изјава н-б-г-у-с (није било геноцида у Сребреници) постане кривично дело ушло у своју завршну фазу.

Притисак у делу наше евроидне јавности већ иде у том смеру, позивањем на скупштинску Декларацију о Сребреници (20/2010-3) која, наводно, прећутно признаје геноцид. Као што недавно рече Радомир Лазовић: "Наша Народна скупштина је већ донела Резолуцију о злочинима у Сребреници и она је повезана с одлуком МСП, тако да је та тема још тада одлучена. Међународни суд је донео пресуду (...) да се геноцид десио."

У Србији нам, дакле, на политичком плану предстоји велика и тешка борба с онима који би да нас убеде "да лепо признамо геноцид". У Републици Српској та борба ће, парадоксално, бити лакша – тамо је сваком јасно да иза тог признања следи њено укидање. 

Међутим, у изворном тексту Декларације то "признање" гласи овако: "Скупштина најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде".

Израз "на начин утврђен", као што објашњавају правници, не односи се на квалификацију злочина, већ на начин на који је злочин извршен. Ратни заробљеници стрељани су, без суда, тада и на том месту, и тај део пресуде МСП се прихвата. Али, Декларација не подразумева пристанак и на правну квалификацију злочина од стране МСП.

За Декларацију је, да подсетим, тада гласао и СПС. Зар би Дачић пристао да социјалистима намакне омчу "геноцидаша" око врата? Уосталом, да је Декларација фактичко признање, не би Мариника Тепић, шест година доцније, поднела "Предлог резолуције о геноциду у Сребреници".

У Србији нам, дакле, на политичком плану предстоји велика и тешка борба с онима који би да нас убеде "да лепо признамо геноцид". У Републици Српској та борба ће, парадоксално, бити лакша – тамо је сваком јасно да иза тог признања следи њено укидање. 

Наставити "европски пут", играти се ЕУ интеграција и отвори–затвори поглавља – када знаш да ће то значити твоје тихо и неумитно дављење у мраку – није ли сад то већ прави мазохизам?

Што рече Драган Бурсаћ: "Признати геноцид, а сматрати да РС није геноцидна творевина, једнако је као када бисте признали холокауст, а одбијали прихватити постојање нацистиче Њемачке. Једноставно је!"

Када је реч о РС, свођење ратних догађања у Сребреници на "три дана јула '95." и "чињеницу да су Срби починили геноцид", има за циљ једино да се припреми и призове освета. Не треба нико да мисли да се то не види и да то тамо може да прође без отпора.

Што се пак Србије тиче, "тешко је замислити да после свега онога у Њујорку има повратка на досадашњу политику балансирања". Наставити "европски пут", играти се ЕУ интеграција и отвори–затвори поглавља – када знаш да ће то значити твоје тихо и неумитно дављење у мраку – није ли сад то већ прави мазохизам?

(РТ)