Драган Маршићанин: Надстрешница може да падне, власт ни по коју цену

Јосип Броз је био паметан властодржац: жестоке студентске протесте 1968. године је окончао јавним иступом у којем је истакао да су захтеви студената оправдани и да ће бити испуњени.

Протест је прекинут. Наравно, слагао је. Другачије време је то било, Броз је био неспоран ауторитет којем верују чак и студенти.

Председник Републике Александар Вучић у својој нарцисоидности себе доживљава као спој најбољих способности Броза, Милошевића и Ђинђића (наравно – не и Коштунице, који је и патриота/националиста и демократа, легалиста, па му је супротност у свему).

Међутим он не може, и да хоће, да посегне за Брозовим рецептом, јер њему студенти који протестују оправдано ништа не верују. Зато би се његово пуко обећање „испунићемо захтеве“ распрсло на зиду чврстог става студената на којем стоји: „…до испуњења захтева“.

А захтеви студената су као плод младе памети крајње промишљени, оправдани и реално остварљиви.

Проблем српског цапо ди тутти цапи је у томе што би почео да се урушава сам темељ његове корупционашке власти испуњењем захтева да се обелодане уговори који се односе на реконструкцију Железничке станице у Новом Саду, која је довела до страховите трагедије, смрти петнаесторо људи. Јер, то би се десило отварањем питања корупције при додели послова без тендера и уговорених цена. Зато је понудио објављивање техничке документације, која је непосредни, али не основни узрок злочина.

Надстрешница може да падне, али систем мора да опстане, јер је његово „парање“ убитачно у околностима када на врху власти свако о свакоме много зна, када свако о свакоме има досије и када свако може да постане заштићени сведок.

Шта онда, ко и како даље ?

Capo di tutti capi ће несумњиво наставити да упреже своју пропагандну машинерију, телевизије са националном фреквенцијом ће свакодневно отварати простор опскурним ликовима, купљеним пребезима, тзв. аналитичарима и уредницима таблоида, који ће из кабинета добијати свакодневне инструкције каквим све баљезгаријама треба да покушају да оцрне студенте, а истовремено ће настојати да придобије лојалност и подршку што већег броја професора податних власти и склоних корупцији.

При томе рачуна на чињеницу да око 50 одсто грађана Србије који немају приступ медијима који нису под његовом директном контролом неће имати могућност да стекну реалну слику стања у Србији. И на чињеницу да је 25 одсто становника Србије без икаквог, непотпуног основног или само основног образовања.

Студенти ће, са друге стране, верујем, истрајавати на протесту, суочени са све већим тешкоћама, истрајаваће на пуном испуњењу својих оправданих захтева – одлика младости.

Опозиционе странке ће посматрати са стране, збуњене и неодлучне.

Има, наравно, оних који на сав глас узвикују да је режим мртав, да му је крај не само близу, већ му сведочимо… да ће улица да пресуди, ево већ колико сутра. Мало сутра!

У Србији данас из много разлога нема услова за револуционарну, насилну смену власти, нити ико при здравој памети може то да сматра пожељним решењем кризе у којој се држава налази. Али нарастање сваког облика притиска на власт да омогући мирно решење кризе је неопходно.

До тога може доћи само уколико студентски протест буде одлучујући импулс да се сва нарастајућа, али нерационално парцијална незадовољства и протести, слију у заједнички бунт против свим незадовољствима заједничког узрока – ауторитарног, криминалног, насилног режима. Незадовољни због намере рударења јадарита, стања у образовању, у пољопривреди, правосуђу, незадовољни ниском куповном моћи зарада и пензија, рушењем старог Савског моста, хотела Југославија, Генералштаба, да о незадовољнима због издаје државних и националних интереса и предаје Косова и Метохије шиптарским сецесионистима не говорим… сви имају једног противника – корумпирани и западу подложни актуелни режим, који неке од ових питања не жели, друге не сме, а треће не уме да реши.

Али и ако се то схвати, ако сви оставе по страни уске, цеховске захтеве, и оствари се пожељан заједнички бунт усмерен на суштину проблема који ће да темељно уздрма актуелну власт, председник ће да распусти Скупштину уз уобичајену пропагандну реторику и уследиће ванредни парламентарни избори.

И ту долазимо до потенцијално „најслабије карике“ – опозиционих странака.

Ако се понови да превлада став да не треба да се претходни моћан притисак свих незадовољних грађана, до којег ће надајмо се доћи, сведе на захтев за организованих слободних и фер избора под претњом активног бојкота – дебакл је неминован. Теза: идемо на сваке изборе, корак по корак, мале победе, сада десет посланика – сутра једанаест… већ је показала своје погубне последице.

Вучић је тога свестан и рачуна на носиоце те тезе међу опозиционим странкама.

А онда, власт ће опстати на покраденим изборима, али незадовољство неће нестати, нити се умањити. Криза неће нестати.

Ко зна како ће то онда да се заврши. Јер корупција убија, власт убија, политичка и полицијска репресија убијају, али грађани имају право на самоодбрану.

Аутор је некадашњи председник Скупштине Србије, министар и амбасадор

(Данас)