ЕУ отворено заинтересована за српски литијум - зашто еколошке студије наручује Рио Тинто, а не држава Србија

Тек што је пројекат Јадар стопиран у Србији – почео је рат у Украјини, због ког су све државе Европе решиле да убрзају свој процес „зелене“ транзиције. Санкције према Русији које су уследиле, али и све хладнији однос са Кином, чија је позиција на тржишту обновљивих извора енергије доминантна, натерали су политичаре из Брисела да почну још активније да траже потенцијалне изворе „критичних“ сировина неопходних за соларне панеле и батерије за електрична возила. Србија је тако, ни крива ни дужна, постала још пожељнија дестинација за рударске инвестиције. Поставља се питање да ли ће у трци за српски литијум глас народа овога пута бити занемарен.

Неповерење грађана према обећањима о обустављању Пројекта Јадар добило је потврду после изјаве Мароша Шефчовича, европског комесара за зелени план, који је недавно потврдио је у припреми званично трговинско партнерство о снабдевању ЕУ критичним сировинама из Србије (односно литијумом), док су „преговори око правних препрека у финалној фази“.

Од опасних нуспроизвода који се добијају извлачењем литијума из руде у Јадру, преко 90 одсто рударског отпада Рио Тинто планира да депонује на јаловиште

Компанија Рио Сава преко које Рио тинто ради у Србији такође је у кампањи на интернет странама која не престаје већ две године. Јасно је да ниједно предузеће неће трошити новац на рекламе, уколико нема јасног интереса. Уз то, и сама компанија је најавила нову студију о процени утицаја на животну средину.

У међувремену Србији недостају и два битна документа када је у питању рударство. Један је Нацрт Просторног плана који већ дуже чека на усвајање и Стратегија о управљању минералним и другим геолошким ресурсима која би требало да буде готова у наредне две године. И поред одсуства јасне стратегије и битних докумената, очигледно је да ово није спречило власти да преговарају са заинтересованим странама о „критичким“ сировинама.

Ове стратегије се посматрају као кровни документи за које се сви остали и везују, као што су акциони планови и слично. Проблем је са националним, кровним стратегијама у земљи је, што и када их имамо, оне се поштују колико и Устав државе. Уосталом већина планова економске политике, стратегија и документа се и вешто прикрива од очију јавности. Примери су бројини у случајевима када се мало времена оставља за достављање примедби стручној и широј јавности за достављање примедби.

Сретен Ђорђевић, адвокат који заступа заинтересоване стране у пројекту Јадар од којих је и једна Марш на Дрину, објашњава за Нову Економију да правно гледано без кровних докумената у земљи не можете ни да преговарате и закључујете уговоре, јер немате основа.

„Стратегија управљања минералним ресурсима је претходно питање за реализацију свих подухвата у области рударства. Ниједна одлука није ни могла да се донесе јер није постојао хијерархијски виши документ, а то је Стратегија, јер она управо дефинише питања оправданости реализације пројеката, њихове локације и друго“, објашњава Ђорђевић. Заиста, иако израђена 2012. године, ова Стратегија која се и детаљно бави литијумом, никада није усвојена.

Министарство рударства и енергетике је расписало тендер за Стратегију, а уговор је у фебруару ове године додељен Рударско геолошком факултету који има две године да је изради. Документ се односи на период од 2025. године до 2040. са пројекцијом до 2050. године. Практично као држава нисмо имали ову стратегију више од деценије, али судећи по развоју сектора рударства, који је и један од највећих српских извозника, није нам недостајала.

Други документ је Просторни план, али и његов нацрт је већ годинама на чекању, са бројним примедбама које су поднете. Према плану, овај документ је требало да се односи на период од 2021. до 2035. године.

„Ради се о Нацрту просторног плана Републике Србије за период до 2035. године који још увек није усвојен, у процедури је уназад пар година, али из тог нацрта произилази једна суморна перспектива јер се отварају могућности за оснивање огромног броја рудника које држава не би могла да поднесе, то би био огроман притисак на здравство, на околину, ризик од исељавања … Више од 40 рудника је планирано по том нацрту,“ објашњава адвокат Ђорђевић.

С друге стране и Европска унија и Сједињене Америчке Државе су своје планове што се тиче ових материјала прецизирале и усвојиле.

Откуд неповерење

Како објашњава Драгана Ђорђевић, Научни саветник са Института за хемију, технологију и металургију, интересовање из ЕУ за српски литијум је сасвим отворено.

„Ко не би кад је све џабе? У Европи не постоји ниједан рудник литујума, планира се екстракција литијума из подземних геотермалних вода у Немачкој без последица по животну средину и разматра се из већ постојећег рудника на граници Немачке и Чешке. Француска има велике залихе литијума у Бордоу, литијума има и у Скандинавији, Шпанији, у Аустрији су најконцентрованије руде литијума на потезу Беч-Грац-Стразбур, Италији па и у Мађарској или Швајцарској, али за сада се рудници тамо не отварају.

Према Стратегији из 2012. године која никада није усвојена, када се говори о минералним ресурсима литијума и тадашњим резултатима геолошких истраживања и прелиминарним подацима о ресурсима и резервама, Јадарски басен садржи око 227 милиона тона руде јадарита, у издвојеним јадаритским зонама. Према Извештају о металуршким испитивањима, које је спровела компанија Акер Солушнс, минерални ресурс јадарита би могао да се трансформише у 1,6 милиона тона еквивалента литијум-карбоната и 8,1 милиона тона борне киселине, стоји у никад усвојеној Стратегији.

Како објашњава професорка Ђорђевић, токсични елемент бор је од 2019. године према нашој новој законској регулативи избачен из списка штетних супстанци, а то значи да је дозвољен у било којој количини па и у јако високим иако је за земљиште та количина према ранијим стандардима била ограничена на 50 милиграма по килограму, док су према новим националним стандардима за воде дозвољене количине бора утростручене.

Она додаје да од опасних нуспроизвода који се добијају извлачењем литијума из руде у Јадру, преко 90 одсто рударског отпада Рио Тинто планира да депонује на јаловиште.

„Није потребно да о томе много размишљамо – јаловиште из римског доба имате код Сопота у Србији где и после две хиљаде година ништа не расте. Да не говоримо о томе да подземне воде у том делу припадају Дринском басену, а реке су бујичног карактера и плаве сваке две или три године, па можете да замислите која би штета била загадити Дрински алувион подземне воде и бујичним рекама разносити токсичне супстанце које ће се растварати из јаловишта преко плодне земље. Да не говоримо о томе да пијаћа вода која је свуда дефицитарна у свету у том региону може да снабде 85 милиона људи.“

Шта се може урадити

Рио Сава Експлорејшн, ћерка фирма компаније Рио Тинто, поднела је Управном суду девет тужби против Републике Србије због обуставе пројекта Јадар прошле године.

Стране компаније екстрахују профит а нама остављају такозване „друштвене трошкове“ загађења и уништавања животне средине

„Страни инвеститори не само да не воле да им мењате правила игре, него своје интересе бране пред међународним судовима и остварују велике накнаде за изгубљену добит. Уосталом зашто би прихватили да деле добит са нама, када смо били или глупи или корумпирани или и једно и друго код склапања уговора о препуштању природног капитала да га експлоатишу странци. Нама су руке везане када се ради о овом проблему. Пре свега постоје међународни споразуми и уговори о заштити страних инвестиција. Такве уговоре под претњом силе, санкција и уцена мале земље морају да поштују, За велике и моћне, закони и уговори, то видимо већ у вези са трговинским ратом на релацији Кина – САД , често не важе,“ каже професор Божо Драшковић, који је између осталог предавао и економију екологије.

Он објашњава да постоје начини на које би држава могла да реагује у оваквим ситуацијама и проба да заштити сопствене интересе, али да највише што можемо је то да не настављамо да доносимо „глупе и по ову земљу и њене грађане катастрофално лоше законе“ везане за коришћење природних добара, односно природног капитала.

„Можемо да доследно примењујемо стандарде везане за заштиту животне средине, без резерви штитимо права радника, контролишемо пословање страних компанија на нашем тржишту и посебно контролишемо њихове трошкове и трансферне цене. Можемо да подижемо одређене пореске стопе. Стране компаније екстрахују профит а нама остављају такозване „друштвене трошкове“ загађења и уништавања животне средине,“ наводи овај професор.

Оно што додатно и јесте проблем, наглашава Драшковић је и да људи који промовишу интересе компанија за експлоатацију литијума, као и других природних добара нас „обмањују причама о такозваним најсавременијим, новим, потпуно безбедним, сигурним технологијама“, а да нам истовремено јавно не саопштавају које су то технологије и на чему се заснивају.

И на крају најављена процена утицаја на животну средину, а коју је компанија најавила да ће објавити у јуну – финансирана је од Рио Тинто. Професор Драшковић доводи у питање поузданост и објективност таквих података.

„У оваквим случајевима држава би морала да наручи независну посебну студију, па тек да се сучеле налази и резултати две одвојене студије. Држава Србија, односно људи који је воде немају колико је мени познато намеру да се наручи и изради независна студија. Рећи ће неко, па студију о процени утицаја ће оцењивати Министарство. Хајде да питамо Министарство колико је студија о процени утицаја било лепо написано, одобрени пројекти, а потом настале еколошке штете. Ко је одговарао? Нико“, каже Драшковић.

Аутор: Александра Ненадовић

(Нова Економија)