Православље у Украјини – поуке српског искуства

У суботу 29. фебруара 2020. у Подгорици је одржан несумњиво најмасовнији скуп у историји града. Према различитим проценама, не мање од 100.000 верника, вероватно и педесетак хиљада више, окупило се да крсним ходом, литијом, одбрани своју Цркву. Подгоричани и многи житељи свих других градова и места Црне Горе сабрали су се да покажу одлучност у намери да се супротставе антихришћанском и – што се понекад заборавља – крајње антидемократском закону.

Оно што је овај скуп разликовало од литија претходних четвртака и недеља није била само његова масовност, већ и значај госта који је предводио вернике заједно са митрополитом Амфилохијем. Поглавар Украјинске православне цркве Московске патријаршије (УПЦ-МП) митрополит Онуфрије том приликом је, речима својственим православним пастирима, прецизно указао на суштину проблема кад је реч о положају православља у двема земљама: “Молимо се да у Црној Гори и Украјини престане са гоњењем Цркве. Приљежно се молимо Богу и Његовој Светој мајци и свим светима, да настане открављење злих срца и да у најскорије време наступи мир и благослов у нашим Црквама”.

Митрополит Онуфрије није скривао задивљеност призором коме је присуствовао: “Кад сам добио позив од високопреосвећеног митополита Амфилохија имао сам неку представу о вашем народу и земљи, имао сам слику о Црногорцима још у Богословији док сам учио црквену историју, памтим да је то храбар народ. Али кад сам дошао овде и погледао ваша лица, овај огроман број људи који су се сабрали око Христа, схватио сам да су моји утисци слаби, јер сте ви много лепши и много благороднији у односу на оно како сам вас замишљао. Ми сви Словени васпитани смо у светој православној вери која је формирала и наш духовни образ и нашу културу. Видевши ваше ношње видео сам да су лепе и хармоничне, што говори да су људи који су их стварали имали у себи хармонију и пред собом видели хармонију Божију”.

Поређења ради, треба подсетити да је највећој литији у Кијеву, у време раскола и мешања Цариградске патријаршије у унутрашњу организацију Руске православне цркве, присуствовало можда и 250.000 људи. Али, имајући у виду да у Украјини живи барем 20 милиона верника УПЦ-МП, а у Црној Гори према попису нешто више од 600.000 становника, дакле укључујући и припаднике других вера а не само већинске православне, јасно је колико је сразмерно масовнији скуп био онај у Подгорици који је и према апсолутним бројкама био приближан кијевској литији.

Важно је истаћи не само утиске које је митрополит Онуфрије понео из Подгорице већ конкретно искуство које су српски народ и Црква примером показали и пренели браћи и сестрама у сличној или чак горој ситуацији, не само у Украјини него и другде у православном свету. О чему сведоче литије одржане раније овог месеца у Виници и Одеси у Украјини, што ме је и подстакло да напишем овај текст.

Премда се медији баш и нису утркивали да извештавају о одбрани Цркве у Црној Гори, тамошње масовне литије као да су већ почеле да дају плодове широм православног света. И у Русији и Грузији верници организују литије (у грузинском случају кађење улица Тбилисија) и молебане како би се народ заштитио од савремене куге коју представља вирус корона.

У Црној Гори, земљи у којој готово да нико није могао да очекује овакву реакцију народа, својеврсно православно а уједно и српско пролеће, које се догодило после најмање 20, или можда боље рећи 75 година систематског насиља над идентитетом већинског српског и православног становништва

Први пут од бољшевичког терора на овамо, Руска православна црква отворено је прокажена у Украјини, а од 2013. године фактички је у стању сталног притиска, често и правог прогона. У протекле две године УПЦ-МП, поред унутрашњег притиска, трпи и онај из Цариграда. Тим пре је за УПЦ-МП драгоцена својеврсна подршка и охрабрење које јој уливају догађаји у Црној Гори. За те догађаје је, упркос медијском игнорисању, украјинска јавност ипак сазнала захваљујући чињеници да је митрополит Онуфрије подржао тамошњи народ и Цркву која се бори против искушења сличног оном којем је изложена и Црква у Украјини. У Црној Гори, земљи у којој готово да нико није могао да очекује овакву реакцију народа, својеврсно православно а уједно и српско пролеће, које се догодило после најмање 20, или можда боље рећи 75 година систематског насиља над идентитетом већинског српског и православног становништва.

Важна поука овог српског искуства за вернике и Цркву у Украјини је да, уколико не могу увек отворено да изражавају свој руски идентитет у атмосфери притисака и прогона, свакако постоје конкретни начини којима могу то учинити заобилазним путем.

Литије у Украјини штите не само од короне већ чувају и канонско јединство са Москвом. Aко верници у Украјини желе да сачувају идентитет, овај вид отпора је изузетно важан, јер у крајњој линији штити чак и тековину секуларне државе – право на верско изражавање. Тачније, право на слободу вероисповести, наравно не ону какву прописује црногорски закон цинично баш тако насловљен, него истинску слободу која је уједно и једно од суштинских обележја православља.

(Аутор је научни сарадник Института за европске студије у Београду и професор по позиву Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО) при Министарству спољних послова Руске Федерације)