Никаквом резолуцијом Генералне скупштине УН не може се укинути Република Српска

У јеку расправа које се увелико воде о резолуцији о Сребреници, о којој је планирана и дебата у Генералној скупштини УН, неки од учесника износе тврдње да би та резолуција, ако буде усвојена, могла бити основа да се пред Међународним судом правде тражи поништење Дејтонског мировног уговора и укидање Републике Српске.

Заговорници ове идеје износе да би, на темељу наведене резолуције, нека од држава чланица УН могла, иако није страна уговорница Дејтонског споразума, да тужи рецимо Босну и Херцеговину пред Међународним судом правде и тако исходи поништење Дејтонског споразума и укидање Републике Српске.

С обзиром на важност ове теме постоји потреба да се укаже на правну неутемељеност наведених идеја и тврдњи.

Наиме, уколико би Генерална скупштина УН и усвојила резолуцију о Сребреници тај акт не би могао бити правни темељ да се на основу њега тражи поништење Дејтонског споразума нити да се тражи укидање Републике Српске.

Разлога за то је неколико

Као прво, члан 12 Повеље УН забрањује усвајање ове резолуције, јер прописује да све док Савјет безбједности УН у погледу било ког спора или ситуације обавља задатке који су му ради одржања мира и безбједности у свијету повјерени том Повељом, а Савјет безбједности то у континуитету чини у БиХ од 1992. године све до данас, Генерална скупштина неће давати, јер јој Повеља то забрањује, никакве препоруке у вези са било којим спором или ситуацијом под надлежношћу Савјета безбједности.

Уколико би Генерална скупштина УН и усвојила резолуцију о Сребреници тај акт не би могао бити правни темељ да се на основу њега тражи поништење Дејтонског споразума нити да се тражи укидање Републике Српске

Стога ова забрана свакако укључује ситуацију у БиХ и сва питања у њој, укључујући и Сребреницу.

Затим, таква евентуална резолуција није правно обавезујући акт, зато што резолуција уопште није правни акт него се ради о политичком акту. Стога ниједан суд на свијету не би могао судити нити пресуђивати по политичком акту, будући да сви судови суде само на основу правно обавезујућих правних аката.

На ово треба указати имајући у виду да се они који желе поништење Дејтонског споразума и укидање Републике Српске баве мишљу и спремају се да послије резолуције о Сребреници затим (из)лобирају и подизање тужбе код Међународног суда правде, као највише судске институције у систему УН.

Међутим, такво настојање би, ако се држи до права, било лишено сваког правног смисла и основа, будући да тај суд суди само на основу правних аката прописаних чланом 38 Статута тог суда. У том члану је прописано да Међународни суд у сваком спору пред њим примјењује међународне конвенције, то јест међународне уговоре, опште или појединачне, међународни обичај, односно општа правна начела.

Зашто је тако прописано у Статуту?

Па управо зато што сваки суд, како је претходно наглашено, може да суди само на основу правних, а не политичких аката каква би била евентуална резолуција о Сребреници. Она, дакле, из тих разлога није ниједан од правних аката из списка правних аката које прописује члан 38 Статута Међународног суда правде и зато та резолуција ни на који начин не може бити основ за поништење Дејтонског споразума и укидање Републике Српске.

Осим тога, такво нешто не може се правно ваљано исходити и зато што Дејтонски споразум и Република Српска нити су настали нити су противни било којем правном акту из члана 38 Статута Међународног суда правде, укључујући и Повељу УН.

Код оваквог стања ствари ни Међународни суд правде у таквом спору не би могао судити тако што би створио неку своју норму па по њој пресуђивао, већ може да суди искључиво на основу наведених правних аката из члана 38 свог Статута, а никако на основу политичког акта у виду резолуције Генералне скупштине УН.

Сваки покушај неке друге државе да од Међународног суда правде тражи поништење Дејтонског споразума и укидање Републике Српске био флагрантан и тежак облик мијешања у унутрашња питања БиХ као државе чланице УН

Вриједи даље рећи да су уговорне стране Дејтонског споразума само Босна и Херцеговина, Република Српска, Федерација БиХ, те Република Хрватска и СР Југославија - данас Република Србија као њена правна насљедница.

Дакле, само нека од држава као страна уговорница - Србија или Хрватска би могла да тражи поништење Дејтонског споразума пред Међународним судом правде, а да БиХ у том случају буде тужена, што се готово извјесно никада неће догодити.

Ниједна друга држава то не би могла захтијевати, јер није уговорна страна Дејтонског споразума.

Он се не односи било како на друге државе и он је за сваку од њих тзв. res inter alios acta, усљед чега свака друга држава нема locus standi, тј. нема право приступа Међународном суду правде у оваквом случају.

Поред свега наведеног, мора се на крају нагласити и да би сваки покушај неке друге државе да од Међународног суда правде тражи поништење Дејтонског споразума и укидање Републике Српске био флагрантан и тежак облик мијешања у унутрашња питања БиХ као државе чланице УН, јер је питање њеног уставног уређења, а то значи и постојања Републике Српске и Федерације БиХ, искључиво унутрашње питање БиХ у које, сагласно члану 2 Повеље УН, немају право да се мијешају ни УН нити било која друга држава.

(БН)