Србија напушта политику војне неутралности?

Из предговора другом допуњеном издању књиге Србија и НАТО

Актуелна друштвена збиља је, напросто, наметнула потребу да се Београдски форум за свет равноправних поново огласи на тему односа Србије и НАТО. Већ дуже време на делу је политика да се Србија методом корак по корак, иза леђа јавности, увуче у чланство НАТО. На једној страни, формално, и даље је на снази Декларација Народне скупштине Србије према којој Србија води политику војне неутралности, што свакако искључује везивање, поготову, придруживање или чланство у било каквим војним савезима, па ни у НАТО. На другој страни, Влада пузећим стилом, готово, потпуно предаје земљу у челични загрљај НАТО. Закључују се тајни и јавни уговори, договори, планови и аранжмани којима се потпуно обесмишљава тзв. статус војне неутралности утврђен актом Народне скупштине. За наоружање и другу војну технику, војну инфраструктуру и индустрију уводе се стандарди НАТО.

Војницима НАТО пакта одобрава се слободан транзит и коришћење инфраструктуре Србије, без наплате или обештећења, припадницима НАТО гарантује се дипломатски статус и изузеће од административне, кривичне или грађанско-правне одговорности, кад год се, по било ком основу, нађу на територији Србије. Старешине и војници НАТО тако на територији Србије добијају далеко већа права него што их у Србији имају старешине или војници Војске Србије! Када је и чиме НАТО заслужио такве привилегије? Има ли уопште смисла тврдити да је Србија данас војно неутрална земља!? Или су све побројане концесије и привилегије дате НАТО „статусно неутралне“, попут „статусне неутралности“ бриселских споразума којима се Србија, са својим уставним и правним системом, потпуно повлачи из Покрајине, а сва права која Србија има према и на тлу Покрајине, по важећем Уставу, као и по резолуцији Савета безбедности УН, предају у руке илегалној „Републици Косово“?

Уз обилну финансијску подршку НАТО чланица, структура и центара, у Србији је развијен читав систем тзв. цивилног сектора који врши систематску пропаганду у прилог чланства Србије у НАТО. Средствима српских пореских обвезника такође се, преко републичког буџета, финансира «статусно неутрална» про-НАТО пропаганда. То што је око 75% грађана Србије против чланства у НАТО као да никог из Владе не занима.

Влада има одговорност да доноси и непопуларне одлуке – кажу. Или се милиони евра и долара улажу у пропаганду да би се анти-НАТО расположење грађана преокренуло у про-НАТО. Да ли је то реално у земљи која је колико јуче, била жртва злочиначке агресије НАТО? Коме је у интересу да се забораве људске жртве и разарања у Србији, да се најгрубље понижава и деморалише нација? Ко и зашто затвара очи над чињеницом да је НАТО агресивна, освајачка војна организација, да је његова експанзионистичка политика «ширења на Исток», на границе Русије у основи украјинске кризе? Зашто Влада не помаже ни једну НВО која је против чланства Србије у НАТО, која се активно бори за очување неутралности Србије, што је формално бар, још увек званична државна политика? Како објаснити чињеницу да у медијима земље која је званично неутрална има много више информација и ставова у прилог ширења сарадње и учлањења у НАТО, него у прилог очувања и афирмације неутралности као трајне оријентације?

Све је видљивије да је војна неутралност, као званична државна политика, угрожена и да се припрема терен за њено и формално напуштање. Знани и незнани саветници, реформатори, инструктори и агенти НАТО, резиденти или «летећи», јавно или тајно, «саветују» владаре Србије, да је НАТО једини прави избор, да је то предуслов «јединог пута». Један од тих саветодаваца је некадашња и данашња НАТО перјаница, бивши премијер Велике Британије Тони Блер. Онај Блер који је велики део своје политичке и личне енергије утрошио у припреме, креирање лажних образложења и покретање НАТО агресије на Србију (СРЈ), у сатанизовање српског народа и заговарање копнене инвазије. Онај Блер кога су медији у његовој земљи окарактерисали као «Клинтонову пудлицу», а кога је градоначелник Лондона Борис Џонсон у септембру 2014. јавно окарактерисао као особу која је креирала и ширила неистине о Косову и Метохији, непостојећем оружју за масовно уништавање у Ираку и много других неистина и обмана, оценио да је Блеру «потребна професионална психијатријска помоћ».

Блер чија су влада, агенције, лични изасланици (типа Педија Ешдауна) и инструктори годинама наоружавали, финансирали и обучавали терористичку ОВК на Косову и Метохији припремајући је за савезништво са НАТО у агресији против Србије (СРЈ). Блер кога је суд у Београду осудио на вишегодишњу робију због злочина против српског народа, кога огромна већина грађана Србије и данас, 16 година после агресије, сматра непријатељем и злочинцем. Може ли се такав човек дочекивати у Београду и испраћати као користан и добронамерни саветник а да огромна већина грађана то не доживи као аномалију, грубо вређање достојанства нације, здраве памети, као ниподаштавање људских жртава и њихових потомака?

Да ли је и позивање непријатеља и злочинаца у госте начин да Србија доказује да је отворена, проевропска, нексенофобична, модерна, прагматична, жељна знања и напретка, окренута будућности... Откада је то начин да се доказује независност, достојанство и приврженост напретку? Ко су саветници српске Владе за избор саветника?

Недавно је (13.фебруара 2015) у Београду одржан «стручни» скуп на којем су НАТО приврженици – углавном, из интереса (по неки и из убеђења) – просипали мед и млеко о наводном благостању у којем би се Србија нашла уколико би прихватила чланство у НАТО. Пре петнаестак година «пут у бољи живот» нуђен нам је преко преко збацивања «ауторитарног режима», «демократизације», «лустрације», прочишћења свести од заосталих идеја, као и силних донација западних добротвора. Задржавајући и даље све такве «аргументе» у процесу мењања свести (испирња мозгова), у садашњој фази западни ментори, обилато користећи ефекте дубоке економско-социјалне кризе, отворено нуде чланство уНАТО као кључ «бољег живота», раја за Србију.

На поменутом скупу изнета је и нова «статистика» о жртвама«бомбардовања» 1999, која укупан бнрој «страдалих људи» своди на 758 («Политика», 14. фебруар 2015.), иако је током агресије животе изгубило преко 3.500 људи. Било би, заиста, интересантно сазнати критеријуме НАТО статистичара када у «страдале људе» нису уврстили 1.008 погинулих и поименично пописаних војника и полицајца Србије? Или, колико је убијених путника путничког воза у Грделичкој клисури увршћено у новообјављену НАТО «статистику»?

Подсетимо се: бомбардери НАТО су најпре бомбардовали, а потом још једном, «оверили» композицију путничког воза на мосту у Грделици, ваљда, да би били сигурни да нико не преживи! Џон Пилгер у свом тексту у овој књизи, поред низа других чињеница и подсећања, наводи и следеће: „Трибунал Уједињених нација за Југославију објавио је коначан збир мртвих на Косову: 2.788. Та бројка обухвата борце са обе стране, као и Србе и Роме које је убила ОВК. Није било геноцида. „Холокауст“ је био лаж. Напад НАТО је била превара.

Но, није се једном чуло (од саветника, инструктора и агената са Запада) – за Србију је једино важна САД/НАТО перцепција! Службене статистике Војске Србије, полиције, правосудних и других органа Србије, морају се повући пред САД/НАТО перцепцијама!

Влада Србије и НАТО недавно су припремили обиман документ под називом „Индивидуални акциони план партнерства“ (ИПАП) који је постављен на сајт Министарства одбране. Тим документом се, поред осталог, предвиђа обавеза Србије да потпише СОФА споразуме са свим чланицама НАТО савеза, какав је Борис Тадић потписао 2006. са тадашњом државном секретарком САД Кондолизом Рајс. Тако ће се и војницима свих других чланица НАТО гарантовати екстериторијалност и диплопматски статус кад год се, било којим поводом, нађу на територији Србије. Србија ће и њима гарантовати изузеће од одговорности за било каква дела, укључујући кривична, за било каква кршења закона Србије или изазивање материјалне штете.

Индивидуалним акционим планом партнерства предвиђа се потпуно усаглашавање стандарда оружја, друге војне технике и целокупне војне инфраструктуре у Србији са стандардима НАТО. У тексту документа, а ни било где, не пише колико ће све то коштати Србију и колико ће се Србија још задужити да би све те обавезе испунила. У недалекој, неутралној Аустрији, притисци да се учлани у НАТО, одбијени су са образложењем да не може да поднесе велике издатке које чланство у НАТО носи собом. Нећемо овом приликом поредити економско стање Србије са економским стањем Аустрије. Нећемо овом приликом улазити ни у политичку цену, иако је јасно да Србија убрзано предаје своју судбину и будућност нових генерација у руке једног освајачког, империјалистичког савеза.

У документу који ће у Бриселу, како је објављено, 18. марта 2015. потписати министри иностраних послова Ивица Дачић и Министар одбране Братислав Гашић, има много других обавеза које тек треба анализирати, чак и са становишта њихове (не)уставности. Овде не треба изоставити став у коме се, гле чуда, наводи обавеза, или писано обећање, да ће Србија у одређеном року у потпуности завршити приватизацију. У документу који се потписује са једном војном организацијом налази се и изјава о окончању приватизације! Какав интерес има НАТО за окончање приватизације у Србији ? Одговор је релативно јасан, лак и логичан: Интерес НАТО се састоји у томе да се корпорације из земаља чланица НАТО пакта (државне, приватне, мултинационалне) домогну и преосталих економских потенцијала у Србији. Преведено на конкретнији терен, то значи да је НАТО заинтересован за приватизацију Телекома, ЕПС-а, Дунав осигурања, ПКБ-а, пољопривредног земљишта, рудника, вода, природних богатстава, свега што је вредно из јавног, државног, или друштвеног сектора! Управо онако како су, само у периоду од 2001. – 2011. компаније из земаља чланица НАТО исисале из Србије 51 милијарду америчких долара! НАТО је онда ту у улози гаранта сигурности и трајности освојених економских и финансијских позиција мултинационалних корпорација из земаља чланица.

Када долази до потписивања новог документа (ИПАП) најављеног као основе највишег степена сарадње Србије и НАТО?

То се дешава у марту 2015. само неколико дана пре обележавања годишњице почетка агресије НАТО 1999, дакле, уочи помена жртвама агресије, уочи сећања на прогон стотина хиљада Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије, сећања на разарања процењена на преко 100 милијарди САД долара, на коришћење оружја са осиромашеним уранијумом, разарања болница, школа, породилишта, фабрика, радио и ТВ станица и релеја, трафо станица, преносне електро-мреже, рафинерија. Влада Србије сарадњу са НАТО подиже на највиши ниво у време заоштравања глобалних односа Запад – Исток, САД – Русија, посебно, у вези са сукобима у југоисточној Украјини. То заоштравање многи аналитичари карактеришу као нови хладни рат чији је суштински узрок у експанзионистичкој, интервенционистичкој и освајачкој политици САД и НАТО. Искуства, посебно она из протекле две и по деценије, несумњиво потврђују да НАТО ни у којој кризи није био део решења већ фактор заоштравања, дестабилизације и подела, фактор изазивања «контролисаног хаоса».

Српска влада се новим документом практично кандидује за чланство у НАТО у време када у свету јача отпор хегемонизму и империјализму, када постаје јасно да концепт униполарног светског поретка и либералног капитализма, које симболизује и намеће НАТО, представљају велики баласт и кочницу изграњи праведнијег и хуманијег света. Свет не прихвата империјални тоталитаризам и хијерархијске односе већ се све одлучније и све успешније бори за свет слободе и равноправности. Да ли Влада Србије схвата да НАТО и његова интервенционистичка, освајачка и империјалистичка стратегија нису будућност, нити демократске вредности, а најмање, извесност, мир и напредак? Србији је данас потребније него икада раније да своју будућност пројектује бољим разумевањем и уважавањем нових трендова у глобалним односима, поштовањем својиих историјских искустава, укључујући и она из агресије НАТО пре 16 година. Разбијена држава и понижена нација не могу се усправити, њихова вера и стваралачка енергија не могу се покренути снисходљивошћу Владе и њеним везивањем за НАТО, Блера и све оно што они симболизују. Уопште и посебно, према Србији. Из клечећег положаја не може се напредовати.

Потписивањем документа о највишем облику сарадње са НАТО-м, Србија се понаша као да не разуме шта то у датим условима и трендовима значи и куда води. Тешко је повероватни да подржава Србија не разуме интервенционистичку, освајачку, империјалистичку стратегију НАТО. Ако разуме такву стратегију, што би било нормално за земљу која је као ретко која друга земља такву стратегију осетила на сопственој кожи, онда је питање – да ли разуме да потписивање документа о највишем облику сарадње, без обзира када је то планирано, представља саглашавање и подршку стратегији НАТО. И више од тога. У условима када је свакоме јасно да НАТО својом политиком експанзије на Исток, настоји да изолује Русију, да изазове њену унутрашњу дестабилизацију, а по могућности и њено територијално разбијање, потписивање ИПАП-а, добија и значење да Србији такви циљеви НАТО не сметају, да су без икаквог утицаја на повезивање са НАТО, да их индиректно, одобрава.

У својој суштини, нови документ Србије и НАТО означава кандидовање Србије за чланство у НАТО-у и напуштање политике војне неутралности. Свеједно, његови творци се не обазиру на расположење већинске јавности у Србији. А пошто се ради о Плану, а не формалном међународном споразуму, вероватно га неће поднети ни на ратификацију Народној скупштини. Иако би и тај чин, имао само формални карактер.

Овом књигом желимо да упозоримо да Србији као мирољубивој европској земљи није место у НАТО агресивном, освајачком савезу одговорном за злочине против мира и човечности, велике људске жртве и разарања наше земље 1999. године. Форум се дистанцира од политике пузајућег учлањења Србије у НАТО сматрајући да је то супротно националним и државним интересима, супротно циљевима мира и безбедности у Европи. Таква политика не поштује вољу народа и његово достојанство. Таква политика игнорише историјска искуства Србије у 20. веку што може имати кобне последице. Оцене и закључци Форума усвојени још 2011. године задржали су пуну актуелност и вредност и данас:

1. НАТО је милитаристичка алијанса која служи искључиво америчким империјалним интересима; 2. НАТО се понаша агресивно и освајачки у целом свету, од Блиског, Средњег и Далеког Истока, преко Источне, Централне и Северне Африке до Сирије и Украјине; Глобални интервенционизам и стратегија експанзије на Исток (руске границе) представља опасност по мир и безбедност у Европи и свету; 4. НАТО изазива оружане сукобе, под лажним образложењима, са циљем успостављања тоталне контроле над економским и природним ресурсима, стратешки важним територијама и тржиштима да би очувао привилегије развијених над мање развијеним земљама; 5. НАТО је реликт хладног рата и није у стању да реши ни један међународни сукоб или проблем; 6. Чланством у НАТО Србија не би могла да унапреди своју безбедност; 7. НАТО је одувек био главни непријатељ Русије а данас је његов стратешки циљ одвајање Русије од Европе, њена изолација, економско изнуривање, дестабилизација и разбијање њене државне територије. Сврставање Србије уз Алијансу са таквом стратегијом је супротно нашим државним и националним интересима. Русија је традиционални пријатељ и савезник Србије у оба светска рата, никада није ратовала против Србије увек је, када је могла, била на страни Србије, она је стална чланица Савета безбедности и данас упорно подржава Србију у очувању суверенитета и територијалног интегритета.

На основу свега изложеног, Форум сматра да је у најбољем националном и државном интересу да Србија прихвати и учвршћује политику активне неутралности у односу на све војне алијансе. Тим пре се то односи на НАТО због његове милитаристичко – империјалистичке стратегије.

Аутор је члан УО Београдског форума за свет равноправних