Од жртве се тражи да сопственим пристанком доврши процес одузимања своје територије

Као што је то већ бивало у западној кухињи међународног права, и најновији „ЕУ предлог –споразум на путу нормализације односа између Косова и Србије“ (Предлог) противречан је сам себи , попут „Дејтона“ (1995), „Бриселског споразума“ (2013) или Мишљења Међ. суда правде о сецесији „Косова“ (2010).

Историјска је чињеница Косовска битка (1389), а „различита гледишта“ су ионако ставови који се никада неће поклопити – Албанци желе сепаратизам и независност, а српски устав каже ево суштинске аутономије јужној покрајини.

Тако је могуће да се на истом месту налазе супротстављене одредбе илити флоскуле, начела. Неке се у уводу (преамбули) недвосмислено односе на Србију (просто старија је од „Косова“): уговорне стране „свесне су да су неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета (...) основни услови за мир“. Српска страна се, иначе, листом залаже за очување својих међународно признатих граница и територијалног интегритета па овако шта неспорно треба прихватити. Такође, полазиште да уговорне стране, „полазећи од историјских чињеница“, не доводе у питање своја различита гледишта о статусним питањима, сасвим одговара интересу Србије. Историјска је чињеница Косовска битка (1389), а „различита гледишта“ су ионако ставови који се никада неће поклопити – Албанци желе сепаратизам и независност, а српски устав каже ево суштинске аутономије јужној покрајини.

Ова одговарајућа нам садржина преамбуле бива искварена потоњим одредбама Предлога, толико да му даје тон несклада („крпежа без много јединства“, С. Јовановић). Следујућим члановима Предлога Србији се више не допушта да је у државности старија, иако је то ноторност, већ ће са „Косовом“ „развијати (...) добросуседске односе на бази једнаких права“ (чл. 1). Како то, ако по међународном праву Србија и „Косово“ нису државе „суседи“, нити игде могу имати „једнака права“ једна држава и, од већине данашњих држава непризнат, „покушај државе“. 

Наш устав штити територијални интегритет уз неповредивост граница (чл. 8) и суверенитет (чл. 2), који обухватају и Косово и Метохију (Преамбула Устава, чл. 114 и 182). Док је тако, нико од наведених, па ни председник Србије, не може прихватити овакав предлог. У супротном, било би то кршење устава његовом суспензијом (попут трагичних претходникâ из 1894. и 1929) или, по француском уставу, „велеиздаја“ (haute trahison)

Посебно је у завади са наведеним из увода Предлога намештени загрљај са Повељом УН која је, од а до ш, на страни Србије (наследник оснивача УН). Противприродно је да се позивањем на Повељу УН, Србија и „Косово“ истовремено „руководе“ (be guided) сувереним правима држава, поштовањем њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, правом на самоопредељење (...)“ (чл. 2). Управо по Повељи УН, суверена и независна држава чији се територијални интегритет чува јесте Србија. Аутономија и право на „унутрашње самоопредељење“ пак може се односити и на другу уговорну страну, односно на Албанце са Космета.

То што Србија не би могла представљати „Косово“ у међународним односима (sphere) нити деловати у његово име (чл. 4) није уобичајено за суверене државе, али можда би и могло да добије неки свој, обострано прихватљив, облик у будућој стварности. Међутим, непротивљење Србије чланству „Косова“ у „било којој међународној организацији“ (чл. 4) морало би се схватити само тако да се односи на оне организације чији чланови могу бити и политички ентитети који нису државе (чланство региона у трговинској организацији, на пример). У супротном, Србија овом одредбом implicite признаје „Косову“ статус пуноправног међународноправног субјекта – државе.

Шта, између осталог, у овом предлогу значе „нормални“ (normal) односи и „нормализација“ (normalisation), као праву непознати изрази, јасно се видело у та три члана Предлога (од укупно 11). Остаје још кључно питање – правно оживотворење Предлога, односно његово претварање у обавезујући уговор.

Овде отимање територије треба да доврши својим пристанком сама жртва, не би ли се све то правно уобличило. Али такву жртву Србија није вољно давала, нити ће. Не зато што та територија вреди можда 1000 милијарди нечега ($, €), већ због тога што је Метохија са Косовом за нас увек нешто вредније. И недајуће!

Преговарати о овако чему формално може, по међународном праву, представник извршне власти (шеф државе, премијер или министар спољних послова), али је пресудно може ли се овакав предлог потписати (прихватити)? Ту се у помоћ мора позвати нико други до устав. Наш устав штити територијални интегритет уз неповредивост граница (чл. 8) и суверенитет (чл. 2), који обухватају и Косово и Метохију (Преамбула Устава, чл. 114 и 182). Док је тако, нико од наведених, па ни председник Србије, не може прихватити овакав предлог. У супротном, било би то кршење устава његовом суспензијом (попут трагичних претходникâ из 1894. и 1929) или, по француском уставу, „велеиздаја“ (haute trahison). Прихватити овај предлог не би могао чак ни народ Србије (на рефедерендуму), пре него што би се Устав изменио и Космет избрисао.

О негдашњем империјализму Запада и грабљењу територија учи нас историја (Америка је од слабијих отимала, а од јаких куповала), а на примеру Србије повест као да се понавља. Овде отимање територије треба да доврши својим пристанком сама жртва, не би ли се све то правно уобличило. Али такву жртву Србија није вољно давала, нити ће. Не зато што та територија вреди можда 1000 милијарди нечега ($, €), већ због тога што је Метохија са Косовом за нас увек нешто вредније. И недајуће!

(Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду)