Komentar dana | |||
„Mora li ta skupštinska rasprava?“ |
subota, 14. decembar 2024. | |
Posle prvonovembarske katastrofe na novosadskoj železničkoj stanici protesti opozicije na otvorenom, koji postepeno prelaze u otvoreni sukob običnih građana i studenata sa vlašću (policijom i „tajnovitim grupama za razbijanje demonstracija“) preneti su i u institucije. I dok je utvrđivanje odgovornosti za smrt petnaestoro ljudi pod nadstrešnicom većma krivičnopravna tema, sukob unutar narodnih domova ima ustavnopravnu problematiku. Desilo se da su u kratkom razmaku u dva parlamenta, Narodnom i vojvođanskom, usvajani zakoni i drugi akti bez rasprave, u fizički i pravno nemogućim uslovima. Pod utiskom novosadske tragedije, ogorčena činjenicom da rasprava o nepoverenju Vladi, iako snadbevena dovoljnim brojem potpisa (znatno više od minimalnih 60), nije stavljena na dnevni red sednice Skupštine od 25. novembra, opozicija je fizički pokušala da onemogući plenumsku raspravu o čak 68 tačaka dnevnog reda. U nasilnim uslovima nasrtanja i udaranja poslanika, stvaranja buke galamom i pištaljkama, predsednik Skupštine je jednostavno izdeklamovala sve pretresne tačke i konstatujući da ni o jednoj nema prijavljenih za diskusiju, nepostojeću raspravu je zaključila. Nezainteresovani za rad u takvim okolnostima, opozicioni poslanici su pokušali da smetu predsedavajuću, ali kanda bezuspešno. U danu za glasanje, sve zaključeno a neraspravljeno je usvojeno. Slično se dešavalo 6. decembra u pokrajinskoj Skupštini, kada su uz buku i bes opozicije i nešto manje koškanja pročitane sve tačke dnevnog reda te konstatovano da nema interesenata za raspravu pa je ova i zaključena. Svi su akti potom usvojeni ostavši neraspravljenim. I ovde je opozicija htela da debatuje, ali prvo o smeni potpredsednika Skupštine zbog njegovog snimljenog govora o (navodnom) organizovanju „razbijača demonstracija“. Ovakvo donošenje odluka u narodnim predstavništvima je poraz demokratije, o čemu bi se građani trebali složiti, kao i vlast i opozicija, bez obzira na to što se o uzrocima većinom nikako ne slažu. A šta o tome ima da kaže pravo? Ako pođemo od Ustava, vladavina prava je njegovo vodeće načelo, sama „pretpostavka Ustava“ (član 3) koja obuhvata i podelu vlasti u kojoj je Narodna skupština sa svojim „slobodno izabranim predstavnicima“ (član 2), „najviše narodno predstavništvo“ (član 98). Vladavina prava podrazumeva da se u tom visokom domu odlučuje demokratski: većinom i posle slobodne rasprave u kojoj se sučeljavaju stavovi vlasti i opozicije. Kako slobode govora u opisanim slučajevima nije bilo, nesporno je povređena vladavina prava. O još konkretnijim kršenjima prava zbog usvajanja akata u nemogućim uslovima i bez pretresa, zaključujemo čitanjem skupštinskog poslovnika. U predlog dnevnog reda sednice predsednik Skupštine uvršćuje (imperativ) one predloge koji su podneti u skladu sa propisima (član 85 Poslovnika) – opozicija je imala dovoljan broj potpisa za tačku o nepoverenju Vladi; tačno je da ako nema prijavljenih za učešće u raspravi, predsednik Skupštine zaključuje pretres (član 98/4), ali to važi samo za „mirne“ uslove rada; okončana je rasprava a da je pogaženo niz poslovničkih pravila: „niko ne sme da priđegovornici dok mu predsednik Narodne skupštine to ne odobri“ (član 105/4) – svi su bili ispred i oko govornice, uključujući i skupštinsko obezbeđenje; morale su da se izriču opomene – onom koji je prišao govornici bez dozvole, govorio pre nego što je zatražio i dobio reč, prekidao drugog govornika, dobacivao mu i ometao ga, upotrebljavao psovke i uvredljive izraze i dr. (član 109); morale su da se donesu mere udaljenja sa sednice poslanicima koji ometaju ili sprečavaju rad na sednici (član 111) – nije učinjeno; na kraju, bez snage da uspostavi i održi red na sednici predsednik je morala da odredi pauzu dok se red ne uspostavi (član 112), i ako se uspostavi. Sve ovo je bagatelisano ne bi li se u buci „južne tribine“ pošlo po pravo najgorim putem – ciljanoj efikasnosti po svaku cenu, samo neka se sve završi i blagovremeno usvoji. Ne štedeći sukobljene strane a brinući za budućnost demokratije, Ustavni sud ima sasvim dovoljan pravni osnov da pokrene postupak i oceni neustavnim opšte akte donete nedemokratski: izvan granica vladavine prava i bez slobode govora. |