Biljana Stepanović: Vučić očajan pokušao da šibicari i kupi studente - ne vredi, smeju mu se, zvižde i pevaju

Opet je predsednik države izvadio kuglice i kutije šibica i započeo svoju poznatu igru u kojoj je više od decenije, kapa dole, bio nepobedivi maher.

Za one koji vole tu igru i u njoj učestvuju svi igraju, samo on dobija. Ali studenti izgleda tu igricu ne vole i ne praktikuju. Nije shvatio pa je krenuo da vrti šibicu, očekujući da se i studenti uključe, pa da traže kuglicu. Trebaju vam stanovi, gde su stanovi, evo ih stanovi, uložite 2350 evra i dobijate stan. Fakulteti dobijaju 20 posto povećanja budžeta da potroše za šta im treba samo, aman, idite kućama.

Igra rutinski, misli da mu igra prolazi, a zašto i ne bi, toliko puta je to izvodio. Prsti su razrađeni, igra munjevito, priča uvežbano, posmatrače uvek zaseni i pobedi. Ko će da se seti da pita kako studenti da uzmu stambene kredite kad nisu zaposleni, je li to sad pala cena kvadrata, gde su uopšte ti stanovi. Studenti ništa ne pitaju jer i ne slušaju. Zvižde pod prozorom besomučno, zvuk probija u improvizovani studio, čuje cela Srbija. Predsednik modar u licu, muči se, nastavlja, igra dalje, ali ne ide, pa ne ide. Fijasko.

Ni prespavao nije, već sutradan ranom zorom spušta ulog, evo za hiljadu evra uzmite stan i nosite, samo idite kućama. Tamo gde već živite dok ne dođu ti stanovi. Ali studenti opet ništa, neće da igraju šibice, ne zanima ih ta igra.

Evo doneo sam i fascikle, vapi dalje predsednik. Neke su izgleda prazne, ali su dobre za slikanje, a u nekima se nalazi deo dokumentacije za nadstrešnicu u Novom Sadu. Istu onu koja „jedina nije renovirana“ kako nam je objasnio odmah čim se ljudima sručila na glavu. Pa dobro, šta je onda u fasciklama, kakva je to dokumentacija ako nadstrešnica i nije renovirana? Da li to naš predsednik laže? To nema ko da ga pita jer govori sam, a studenti opet ništa. Zvižde mu pod prozorom, pevaju mu „izađi mala“, ometaju ga, ne može da igra igru, iznervirao se, ne uspeva više ni sam da prati gde mu je kuglica.

I šta sad da radi, u panici se pita. Da ih bije ne sme, a debelo su zaslužili. Ne samo da ga ne slušaju, nego ga se i ne boje i još ga ignorišu. Do sad neviđeno i nečuveno. Da ih podmiti standardnim šibicarskim trikovima isto ne može, probao je, ne igraju njegovu igru. A tek da ih dalje trpi ne može, iako im govori da ga protesti baš motivišu. Na šta? Voli da se inati sa građanima zemlje čiji je predsednik, više od svega voli da ponižava svoje poslušnike, to je bezbroj puta demonstrirao. Ali ovo nije ta igrica i zato je u defanzivi, većoj nego ikad. Zbunjen je, izgubljen, zna samo tu igru potplaćivanja i ponižavanja i ni jednu drugu.

Da se dakle uozbiljimo, situacija je ozbiljna, iako su mladi ljudi, sasvim mudro i u skladu sa svojom mladošću i duhovitošću, diktatora na komičan način izvukli na čistinu. Aleksandar Vučić je čovek prošlog doba, u svakom smislu i na svaki način. Ljudima koji su odrasli na igricama ne može da prodaje svoje rudimentarno šibicarenje. Ljudima kojima je, ako ne direktno onda preko interneta na dlanu ceo svet, ne vredi da blokira RTS jer ga i ne gledaju, ne može da predstavlja sebe kao autoritet, a pogotovu kao nekog mesiju. Oni ga vide ogoljenog.

Ne osvrću se ni na optužbe da je „ovo politika“, a tom politikom može da se bavi, je li, samo on. Za druge je zabranjeno. Na to su stariji naseli, pa u svakoj (ne)prilici odmah kreću da se brane – ne, ne, ne bavimo mi politikom. Nikako, bože sačuvaj. Mi samo tražimo ovo ili ono. U politiku se ne mešamo.

Tu su se polomili i poljoprivrednici i prosvetari i mnogi nezadovoljni jer su gledali da reše svoju brigu, misleći da je u ovom poretku anti-vrednosti to moguće. A nije. U sistemu negacije svih vrednosti koji nam nameće već dvanaest godina žestoko se, sa svojom klikom, okomio da razbije bazične principe na kojima civilizovano društvo treba da počiva: pravo, pravdu, jednakost pred zakonom, moral, poštenje, čast, etiku.

U velikoj meri je i postigao šta je hteo: mnogi ljudi su potonuli, obeshrabrili se, pomislili da su nam lopovi, kriminalci, prevaranti, lažovi, falsifikatori, manipulanti, ljudi bez morala pojeli državu i da je gotovo, da spasa nema i prepustili se svojoj sudbini. Politiku im je sasvim ogadio, to je i bio cilj: da se pošteni ljudi sklone od politike, to je nešto prljavo, tu je on da se žrtvuje u naše ime, a mi ne treba da se mešamo.

Onda se otišlo i korak dalje – politikom sme da se bavi samo mesija lično i njegova klika. Za ostale je to optužba. Kad god neko krene da se buni, da nešto traži, da protestuje, da se bori protiv ove opšte propasti, Vučić i klika vrisnu – to je politika. Niko da postavi ono njegovo pitanje – pa šta? To je naš život, on zavisi od politike, mi nismo zadovoljni, itekako ćemo da se umešamo. U čemu je problem?

I onda, kao grom iz vedra neba studenti uskomešaju celu Srbiju koja potmulo kuva već odavno. To samo slep nije video. Urnisanje i morala i svih vrednosti, pretnje, pritisci, potkupljivanje, ucene, vladavina najgorih koji nam se još i smeju u lice, bogaćenje i bahaćenje, došli su na naplatu. Srbija nije velika, ali nije ni toliko mala da je bilo ko može privesti na jedan kazan. U ovoj zemlji ima nekog naroda koji želi da normalno vodi svoj život. To klika ne prihvata. Ne vidi ni te mlade ljude koje tretira sa prezirom. Nisu u akademiji mladih lidera, nisu naprednjaci, ne skupljaju sigurne glasove, ne kupuju diplome i žele da se obrazuju, dakle nebitni su.

Zaslepljeni svojom moći i bahatošću, pripadnici klike nisu videli, a još manje shvatili da u ovoj zemlji postoje i neki mladi pametni ljudi željni normalnog života. Zato su se sigurno u čudu zgledali: otkud sad ova dečurlija? Šta oni hoće? Ko ih plaća? Ko ih šalje? Mora da je neko ko hoće da nam pokvari naše poslove i zarade. Moramo da ih rasteramo, ne može to tako. Ali kako, to je pitanje?

Do sad ništa ne uspeva. Prvo je slao neke bitange da vređaju studente. Onda ih je vređao lično. Pokušao je i da pošalje policiju i neke sumnjive tipove da hapse studente, ali to je opasno. Evropa mu toliko izgleda neće tolerisati, no, no, sve ima svoju granicu. Pokušao je najzad onako očajan da šibicari i kupi studente. Ne vredi ni to, smeju mu se, zvižde i pevaju. Jedino da proba da ode? Možda će to da upali. Da ode sa vlasti mora, to je jasno, samo je pitanje kad će to da shvati.

(N1)